Насловна Магазин Моћни Србин из сјенке, проф. др Дејан Илић: Студирао са Меркел, са...

Моћни Србин из сјенке, проф. др Дејан Илић: Студирао са Меркел, са батеријама „Варта“ достигао свјетску славу!

Професор др Дејан Илић, светски признати научник, иноватор, истакнути привредник и научни саветник немачке државе, више пута је био проглашаван за најбољег менаџера и иноватора у Немачкој. Под његовим вођством процветала је компанија Варта, осмислио је преко 700 патената, а Оскара за иновације добио је са технолошком компанијом Ари.

Како је напустио родно село Селевац и без знања Немачког језика успео да дође у кругове елите и постане најпознатија и најцењенија личност у Немачкој, шта га је највише одушевило код Ства Џобса и у каквом је односу данас са Ангелом Меркел, професор др Дејан Илић испричао је за “Блиц Бизнис”.

Нисте хтели да студирате а онда сте уписали један од најтежих факултета. Зашто физичка хемија?

Ја сам то уписао из два случајна ефекта. Први је што ме је мајка терала то да упишем, јер је њен најбољи ђак тада завршавао физичку хемју и она је била њиме одушевљена. А други, да бих добио бесплатну маркицу за превоз. А пошто се ту није полагао пријемни испит, и уписао сам оно што је мајка желела.

Студирање ме у том тренутку није занимало јер сам тренирао одбојку и зарађивао више него мојих родитеља заједно. Међутим, када сам дошао да оверим семестар, онако у војничкој јакни и чизмама, сретнем једну групу прелепих девојака, и ту ми се једна допадне и због ње почнем да долазим на предавања. У тој групи су биле унука Павла Савића, затим Рајх Тијана, ћерка најпознатијег адвоката у то време у Београду, ћерка директора Винче и ћерка тадашњег директора Генекса. И ту смо се здружили и постали смо нераздвојни и пријатељи смо и дан данас. Уз њих сам полагао испите и завршио факултет за три и по годне.

После студија одлазите у Немачку. Зашто баш у Дрезден?

Тада сам напустио одбојку и решио да идем да у Немачку да радим докторску дисертацију. Када је дошла прилика на мом факултету, тражили су се само двојица, и већ су били изабрани. Међутим, један од њих пре самог поласка сломи ногу и мене професор физике сретне на ходнику у петак по подне и пита: “да ли би ти ишао” , а воз креће у недељу увече. И ја ту спонтано одговорим “хоћу”. Док сам тренирао одбојку а и касније сам схватио да ти ако се не снађеш у иностранству, ако не направиш нешто и ако останеш само просек, тог странца не интересујеш уопште. Тако да је ово била прилика за усавршавање, мени је у подсвести била и прилика да докажем себи да вредим и да нема разлога да се осећам понижено.

Одкуд батерије?

Кад сам дошао у Дрезден на факултет нисам говорио ни Немачки, ни Енглески, само врло мало Француски. Истог дана на факултету су одређивали ко ће шта да ради и мени тада дају неки бокс и кажу: “ти ћеш да радиш литијум батерије”. Ја сам био пресрећан што ћу то да радим, јер они сви раде све оно што је класично, а несрећен јер ништа нисам разумео шта треба да радим. Међутим, убрзо сам све то савладао и напредовао и тада први пут смишљам батерију за пејс мејкер, којој дајемо гаранцију 10 година, а до тада је била две до три године. И тада смо добили патенте.

Нисте завршили докторат а већ сте направили “нешто велико” у туђој земљи. Како су на то Немци гледали?

У то време сам имао новца, возио два аутомобила, као Србин прођеш али увек те прате. У једном моменту ме зову да водим пројекат и да будем одговоран за све лекаре поред Дрездена, а ту ради 4.500 људи. И ја у то време радим своју дисертацију и постајем главни за инсталацију батерије и пејс мејкера у целом том комплекс Институту. Међутим, ја сам желео само да завршим и да идем даље, јер сам тада имао разне понуде за пост докторске студије, звали су ме из Америке, из Француске и могао сам да бирам где ћу.

Студирали сте са Ангелом Меркел, постали сте блиски пријатељи. Како је дошло до тога и да ли се и данас чујете?

Да би одбранио докторску дисертацију требло је најпре да положим МЛ (Марксизам и Лењинизам). И пошто сам неколико пута то искритиковао, нису ми дозволили да прођем и послали су ме за казну на преваспитавање у Лајпциг. Тамо у лабораториији упознајем две девојке и једна од њих била је Ангела Меркел. Она је тамо провела 12 година, радила је физику у физичко хемијској лабораторији и после мене је докторирала. Ми смо у то време живели у истом дому, радили смо у истој лабораторији и ту почиње наше дружење. Увече кад излазимо она и њена другарица ми преводе са Енглеског на Немачки и тако се то претворило у пријатељство за цео живот. Ми се чујемо и данас, и видимо се када то дозволе прилике. Кад сам пребацио производњу Варте из Сингапура у Немачку, одмах сам је звао и она је била на отварању. Тада је била министарка животне средине.

Помогла вам је око великог кредита. Колико милиона сте тада од ње добили иако нисте имали гаранцију?

Када сам почео да правим прву батерију за Стив Џобса, нисам имамо средстава, газде нису веровали у профит. Ја тада одлазим код Меркелове и кажем: “дај ми неки кредит, дај ми нешто само да их убедим”. Она пита: “колико ти треба?” а ја кажем само 50 милиона. Тада нисам водио целу Варту, већ само један део, а и то сам преузео са црвеним словима, нисам имао никакву зараду. Она се одушеви идејом шта ја тада радим и да ми шест милиона.

А онда вас због кредита избацују из Варте. Како постижете да вас моле да се вратите и да своју плату сами упишете?

Успео сам да скупим 55 милиона кредита. Али то газдама говорим тек када сам потписао. Они тад сазову хитан састанак и дају ми да потпишем оставку. Изненаде се кад сам рекао да хоћу да потпишем. Али пошто после шест недеља нису успели да нађу мог наследнка, они ми понуде да ја ипак останем и понуде ми уговор на пет година и кажу: “вашу плату упишите сами”. Ја сам веровао у то што сам тада радио и тако се и обистинило, брзо сам узлетео, и оставарило се оно у шта сам их убеђивао.

Два пута сте сарађивали са Стив Џобсом. Направили сте и прве батерије за ајфон. Како је дошло до тога?

У то време није било дуготрајне батерије у лап топу, већ кад се испразни он се гаси и сви подаци нестају. И онда смо ми дошли на идеју да направимо бриџинг батерију и понудимо је Тошиби. Епл је некако за то сазнао, и тада добијамо позив да дођемо. Знао сам да су Стива Џобса избацили из фирме али нисам знао да се вратио. На моје велико изненађење на састанку се појављује он и зове нас да попричамо у другој просторији. Пита он нас шта имате, и ја му ту представим батерије које би заправо служиле да премосте за чување података док се не дође до пуњача, неких 4 до 10 минута. Он се ту одушеви, пита колико имаш тога и колико можеш да произведеш? Састанак је трајао четири минута.

Мени тада треба 500 хиљада марака за алат, и још два милиона да би могао то направим а газде ми недају. Зовем Стива и то му саопштавам а он ме само пита: Колико ти треба? Убрзо мени стиже чек на 500 хиљада долара, са његовим потписом. Сваког месеца смо ми њему правили 10 милиона батерија. И он је то знао да цени и враћао се.

А друга наша сарадња је била када је започео Ајфон. Тада му је Нокија била конкуренција, а ја сам за њих правио прве литијум полимер батерије. Позове он мене и сад тамо мораш да му одржиш презентацију. У сред реченице он те прекине и каже: “Молим те, требају ми само три ствари, да има одређени капациитет, да има одређен напон и да буде анти магнетична. Можеш ли ти то да ми направиш?” Ја онако пун себе кажем: “То је немогуће”. Он каже: молим, немогуће? Хвала момци, завршили смо нашу дискусију, и устане и оде. Ми нисмо могли да верујемо, да није желео ни да му објасниш зашто и као је немогуће, ни да улази у било какву дискусију даље. Добацио је само на излазу: “Ако нађете решење, позовите ме”.

После неког времен нашли смо решење које је тражио. Ја га тада зовем, кажем му: “Стив имам решење за тебе”, а он каже: “Стварно?” Ја га ту питам хоћеш да видиш, а он одговара: “Не треба да видим, ако си ти сигуран то је то”. И тако је се одвила нашла друга сарања а ја уопште нисам ни знао тада за шта правимо и да ће то да буде за ајфон.

Шта вас је највише одушевило код Стив Џобса током сарадње и осим пословног да ли сте имали и пријатељски однос?

Све те одушевљава код њега, нема ништа што не може да ти се свиди. Посебно то што је био маркетинг геније. Шта год види он претвори у долар. Он батерије које смо му прдавали назове “батерy фор евер” и он за шест месеци узима проценат од Тошибе 10 одсто, што је било ненормално. Јер ми смо тада исте те батерије већ продавали Тошиби али они нису рекламирали на прави начин. Све је имао у глави, и зато је све функционисало.

Што се тиче пријатељског односа, то са њим није могуће било јер он нема приватан живот. Ми смо се виђали неколико пута, јели, пили али он никада нема времена. Био је јако арогантан и самоуверен, али мораш да будеш такав кад водиш тако велику фирму и кад имаш све то у глави не можеш да имаш времена за све.

Могли сте било где да радите али сте остали сте у Варти. Зашто?

Могао сам било где али ја сам хтео све. Ја тада у тој индустрији имам контакте са свим могућим индустријама. Правим велике батерије за подморнице, правим за електро ауто још у то време, за први мобајл фон, за пејџер, за фото апарате… Ја развијем у лабораторији, нађем добре инжењере, правим сам машине и сам продајем. Варту сам скројио према свом профилу. Фирми која је имала промета 180 милиона ја за шест година доносим 1,3 милијарде. Отварам представништва у Јапану, у Тајвану, у Кини… Ту постајеш личност. Од Шредера сам тада добио награду за најбољу страну иновацију, коју сам одбио да примим због бомбардовања.

Варта и данас ради на темељима изграђеним пре 15 година.

Сарађивали сте са земљама широм света. Колико често сте морали и сами да одете на те територије?

Месечно сам био распоређен тако да сам једне недеље ишао у Азију, друге Европа па Америка и сваки месец тако. И то је био мој распоред 14 година. Буквално сам знао све пилоте, па ме је једанпут кад сам каснио из Сингапура један пилот сачекао 15 минута и авион је полетео тек кад сам ја стигао.

Како је дошло до преласка у Ари?

У то време почињу Немци да размишљају да губе у Тајвану од Американаца и Јапанаца у чип индустрији и да ће бити само пуки купци. И онда се њихове две најбогатије Републике, Вадемитербенг и Баварска одлучују да инвестирају у чип индустрију. А ја у то време почињем да уграђујем Максвелов из Јапана, први чип у батерије и то за њих постаје интересантно. Упознајем професора који је био директор надзорног одбора у Арију који ми тад каже: “Ајде да уградимо ти и ја чип у камеру”. Мене камере нису занимале, али чипови јесу. И после три, четири године, од Варте добијем дозволу да могу да останем у надзорном одбору, и ја одем у Минхен и преузмем Ари. Убрзо склапам један уговор са највећом холивудском филмском кућом која изнајмљује камере али све за високобуџетне филмове, преко једног милиона. Затим следе многобројне награде и Оскари.

Шта је за вас тада значила награда Оскар? Да ли сте то доживели као врхунац каријере?

Не. Нисам то тако гледао на то. Али по томе те више знају него по батерији, јер је батерија је “лоw продуцт” али добити Оскара, то је нешто.

За кратко време постали сте човек кога све компаније желе. Ко вам је све нудио посао?

Кад си као млад нешто направио и кад си у жижи интересовања, свако би те имао. Међутим, то је тамо у то време ишло веома дискретно. То се никада не пита директно. Он те пита како се осећаш, да ли си задовољан, шта радиш, хоћеш да идемо на пиће и никад ти не да понуду. И онда ти ловци на главе углавном зову, тако да кад имам позив, знам шта хоће. Они знају да тебе више новац не може да купи и онда гледају чиме могу да те придобију. Ја сам одувек говорио да из мог села идеш за Београд само ако ћеш да преузмеш неке директорске функције и нешто велико. Ако тога нема џабе идеш. Тако је и мени у односу на Варту, све друго било мало. Варта је креирана према мом персоналитију.

Данас ми је највеће признање кад ме зову да будем у надзорном одбору. То ти је врхунац каријере, после тога идеш у пензију и враћаш се у село да печеш ракију.

Са ким сте се све дружили из света бизниса?

Тад се дружиш са свима. Са највећим компанијама сарађујеш и онда не можеш ту да не будеш у добрим односима. Затим те зову да држиш предавања, да младима пренесеш знање, а то опет да би ти касније имао радну снагу.

Шта радите данас?

И даље сам у надзорном одбору у Варти и Арију. Прошле године сам рецимо 28 пута летео из Београда за Берлин и Минхен. Професор сам на факултету у Грацу, тако да и тамо и даље држим предавања. Овде водим Иновациони Фонд Србије. Направили смо га са циљем да помаже стартап фирме. На то сам веома поносан.

У шта бисте ви данас уложили новац?

То је мало компликовано одредедити, јер треба гледати из два угла: Шта треба српској привреди или шта треба мени приватно да би зарадио новац. Код нас сада није структуирано тржиште и код нас свега треба. Да су права за мале хидроцентрале другачија, ја би ту уложио. Приватно би радио само са енергетиком. А онда гледајући шта треба Србији, то би био пројекат за соларну енергију. Згрожавам се кад видим шта све увозимо а можемо да правимо своје. Само треба гледати потребе.

Како видите глобалну економску сцену? Да ли ће свет успети да се извуче из кризе и шта ће бити са Србијом?

Имали смо и пре кризе и свако је изашао позитивнији и научио је да штеди и да размишља где ће профитабилније да заради новац. Тако да ћемо и из ове сигурно да изађемо а посебно сам оптимистичан за Србију. Ова ће криза несвесно да нас натера на једну страну, морамо да дајемо повластице страним фирмама јер без страног капитала немамо капитала. Такође мислим да ће код нас да се роди мањих фирми, које ће да нас повуку и које ће касније од државе да добију новац. Јер свашта ће нам требати. Немци већ годинама субвенционишу чашу јогурта, што је прикривена помоћ државе. Онај ко буде интелектуално креативан, направиће нове идеје, нове бизнисе и за то сам веома оптимистичан.

Извор: сербиантимес

Најновији чланци

Драгош Калајић: Политичка десница и левица-модерна тумачења старих значења!

Пи­ше: Дра­гош Ка­ла­јић Прем­да се да­нас и ов­де стран­ке опо­зи­ци­је удру­жу­ју због за­јед­нич­ког не­при­ја­те­ља — из­ве­сно је да ће се у бу­ду­ћем пар­ла­мен­ту по­де­ли­ти на...

Ребаланс дебаланса: Обезбједити плате иначе колапс!

Уколико не дође до ребаланса буџета, без новца би могли остати Фонд здравства и запослени у здравству, мајке са троје и више дјеце, незапослени,...

Под Острогом, Подгорици и Херцег Новом: Трећи сабор Заједнице кола српских сестара!

Са задовољством и свесрдном радошћу обавјештавамо јавност да Заједница Колā српских сестара Црне Горе организује трећи Сабор Кола српских сестара Србије, региона и дијаспоре....

„Српска кућа“: „Чекајући Хандкеа“ – филм о српском опстанку на Космету!

Приказивањем документарног филма „Чекајући Хандкеа", једног од најнаграђиванијих српских аутора, Горана Радовановића, „Српска кућа" организује филмско вече посвећено животу преосталог српског живља на Косову...

Ваљан предлог, Ђорђа Мелони: Титу одузети италијански орден!

Ђорђа Мелони постаће прва премијерка Италије на челу најдесније оријентисане владе од Другог светског рата након што је њена конзервативна коалиција тријумфовала на недељним парламентарним...