Насловна Колумне Мирјана Бобић Мојсиловић: Понос!

Мирјана Бобић Мојсиловић: Понос!

Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Питали су ме пре неколико дана у неком интервјуу, да ли сам поносна на серију Азбука наших живота, снимљену према мојим романима Азбука мог живота и Мушка азбука. Не сећам се тачно како сам рекла, у сваком случају, рекла сам, отприлике, да ми је много драго због целог пројекта, и да сам срећна што су моји романи екранизовани, али нисам поменула реч понос.

Цело поподне сам, после, размишљала о поносу, о томе шта значи та синтагма „бити поносан на себе”. Да ли сам поносна?

У ствари, и нисам.

Јер, како ја видим те ствари, бити поносан, односно дичити се собом, значи живети у уверењу да си некако бољи и већи од других. Да ти тај твој понос сија као неки орден на реверу. Значи мислити о себи у суперлативу и то показати својим држањем, које ће, заузврат, обезбедити задивљене погледе других. Њихово поштовање? Бољи друштвени статус?

Али онај ко очекује поштовање других, углавном нема поштовања према себи. Онај ко чезне за бољим друштвеним статусом, незадовољан је оним у коме је. Понос је категорија ега, а то људи који разумеју колико је живот кратак, и колико су варке око који се трудимо само – варке, са властитом зрелошћу – одбацују. Понос је, уз све то, и врло клиначка категорија. Кога се, уосталом, тиче да ли о себи мислимо да смо најбољи, најлепши, најзначајнији. Понос уме некритички да уздигне човека, а уме и да боли.

За мудрог човека, питање свих питања не гласи – да ли си поносан, него – да ли си срећан.

Јер, кад се ради о поносу, то увек значи неку врсту играња за јавност, за свет, за чаршију, за друге. Питање среће је увек питање личног доживљаја властите улоге у сопственом животу. Срећа је играње за себе, понос је играње за друге.

Видела сам много успешних који пуцају од поноса, који би некако, ако је то икако могуће, да буду још поноснији, и не знам зашто, али увек ми на памет пада диван стих Филипа Ларкина да „иза рефлектора стоје неуспех и кајање”.

Бити поносан на себе значи да ништа ниси разумео.

А успех, то је такође релативна категорија.

Видела сам срећног таксисту, и шофера аутобуса, и продавца дрангулија на пијаци, обичне мале људе који и кад говоре о властитом поносу, у ствари говоре о томе да немају чега да се стиде.

А то је највећи успех и највећа срећа.

Извор: Блог „То сам ја!

Најновији чланци

Отказано традиционално пливање за Богојављенским крстом у Подгорици

Црквена општина подгоричка Митрополије црногорско-приморске саопштила је данас да ће, због тешке епидемиолошке ситуације изазване вирусом корона и неколико хиљада обољелих у Црној Гори,...

Управа храма Христовог васкрсења: Вандализам никоме није добро донио!

Саопштење управе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици Порука непримјерене садржине исписана је на цркви Вазнесења Господњег поред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Старјешина Саборног...

Владимир Мартиновић, Демократе: Мањинска влада понуда за сарадњу с ДПС-ом!

Мањинска влада, коју је посланицима јуче предложила коалиција Црно на бијело као модел изласка из политичке кризе, понуда је за сарадњу ДПС-у, сматра потпредсједник...

Здравко ревидирао: Сада предлаже реконструкцију министарстава, али и изборе у мају! Мањинска влада превара!

Премијер Здравко Кривокапић рекао је да је мањинска влада, предложена од дијела парламентарних субјеката, превара. Он је казао да маске морају да падну до...

Клацкалице и политички мачори: УРА фатална за Србе или Србима само Србин помаже!

Пише: Иван Милошевић Мале странке, барем оне које су у парламенту, већином су антисрпске. Има их прегршт у данашњој опозицији, има их и у позицији,...