Насловна Колумне Мирјана Бобић-Мојсиловић: Патуљак!

Мирјана Бобић-Мојсиловић: Патуљак!

Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић

У мојој прошлонедељној емисији питала сам воденичара из околине Крагујевца шта је потребно да би човек био срећан. Мислила сам да ће ми рећи нешто у вези са воденицом, са хуком воде, са унутрашњом тишином усред те водене буке, нешто о том вечном току, о посматрању жрвња и природе, али добила сам једноставан и истинит одговор.

„Да би био срећан, човек треба да заволи оно што има.”

У ери страха и ужаса, онеспокојавајућих вести, у атмосфери сужавања и физичког и вербалног простора и беса који нас због тога хвата, сагледати и волети оно што имамо, велики је и лековит задатак. Али, био је Ускрс и дошла ми је породица и срећа је била и око стола и на столу, и када су отишли и када сам све склонила, инспирисана воденичарем, почела сам насумице да записујем захвалност на ономе што имам.

Прва реч коју сам записала била је – слобода. Онда сам је прежврљала. Помислила сам на све оне слободе које немам, на оне слободе које су нам смањене.

Затим сам написала – здрава памет, па оптимизам, затим радозналост, спремност да учим, да ако треба, све што знам о свету, поново учим. Замислила сам се неколико секунди па сам ово о учењу подвукла.

„Захвална сам што ме ништа не мрзи.” Бити вредан и нешто непрестано радити, даје смисао сваком тренутку одмора, зар не?

То не значи – бити неозбиљан, то само значи да себи не говорим „ви”

Онда сам записивала све што ми је пало на памет, укључујући и птичице сенице које долазе на доручак на моју терасу.

Ситнице, глупости.

„Измишљам живот.” Подвучено неколико пута.

„Боје, боје, боје. Музика и тишина. Смисао за хумор.”

Није да сам баш расадник вицева, али имам смисао за хумор и то, у мом концепту среће, прилично помаже. Смех је лек.

И онда је, вероватно у вези са тим хумором, са тим подвученим хумором, из моје оловке, скоро сама од себе, изашла ова реченица:

„Захвална сам јер имам таленат да себе не схватам озбиљно.”

И онда сам се замислила.

Не само да је то најбоља ставка на овом мом малом списку захвалности, него је тај таленат, који сам дуго развијала, вероватно највеће достигнуће у мом животу, и када боље размислим сигурно је најдубљи, најживљи и најживотнији извор моје среће.

То не значи – бити неозбиљан, то само значи да себи не говорим „ви”, да се не мерим са другима и да сам дисциплиновала свој его, да сам пронашла срећу, не у увећавању себе, него у смањивању.

Да сам се опасуљила.

И да сам се опатуљила.

Извор: Блог „То сам ја“

Најновији чланци

Срамна биографија „народног хероја“: Сви злочини Саве Ковачевића!

Сава Ковачевић био је тзв. партизански командант Никшићког НОП одреда, а касније је именован за команданта Оперативног штаба НОП за Херцеговину. Команда „штаба“ била...

Јован Маркуш: Маузолеј на Ловћену – „симбол“ победе над Српством!

-Када је срушен гроб Његошев, црква Светог Петра Цетињског, почеле су да ничу капелице по Црној Гори по угледу на његов. Прву је направио...

Анализе, Миљан Станишић: Политичка злоупотреба Љуба Ћупића!

Пише: Миљан Станишић Свједоци смо да се име Љубомира Љуба Чупића злоупотребљава у скаредне политиканске игре од стране бившег ДПС режима, који користи скорашње непримјерено...

Срамни притисци ДПС-а: За данашњу причу о Лепосавићу ангажовали и „Мајке Сребренице“!

Преко грађанске инициаjтиве 21.мај Скупштини, Влади и јавности Црне Горе отвореним писмом су се обратили Мунира Субашић предсједница Покрета мајки енклава Сребреница и Жепа...

Дошло вријеме за повратак стријељаних предака: Отворити словеначке јаме партизанског вампирског пира!

Пише: Иван Милошевић Читам шта су причале присталице ДПС синоћ улицама Подгорице и читам како су носили неке црвене траке које симболизују крв војника палих...