Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Паника због рекламиране долазеће глади ових дана обузима свет. Али, ми смо то све прошли, зар не? Сећам се кад овде није било кафе, па се куповала нека „мајке ми, кафа”, кад није било путера, ни млека, ни уља. Ни меса, и кад смо свињске полутке, које нам је набављао синдикат, сатима чекали испред бочног улаза у Политику. Кад није било бензина. Ни сијалица. Кад смо цигарете куповали на улици у годинама које су се колоквијално звале „ време бонда и елема”. Кад су спретни људи ишли у Бугарску, и оданде шверцовали све – од јаја до сокова на размућивање.
Народ који је прошао санкције, зна све о томе. Сви се сећамо ужасне инфлације, редова, празних рафова у самопослугама и како смо на пијаци куповали „за маркицу”.
Сада је та судбина стигла западни свет. Британске новине објављују шокантне вести да је на Острву несташица јаја, и да је у Лидлу ограничена куповина јаја, ако их има, на два туцета. Традиционални британски доручак сада је без јаја, а људи, уплашени да не остану гладни, раде исто што и ми – купују све што им дође до руку.
Па ипак, пошто овде, у ствари, никада и нисмо били потпуно сити, и пошто из сваког од нас традиционално риче бар девет гладних дедова из стомака, ми смо се силом историјских и климатских прилика научили да будемо креативни.
На пример, попара или цицвара, или гола проја, прсте да полижеш. Другим речима, наша кухиња често је била право ремек-дело креативности. Како ни од чега направити нешто? Клин-чорба. Бели лук у рерни. Празна пита. Купус на сто начина. Да и не говоримо о посту – онај ко пости све постове и среду и петак, у просеку је преко двеста педест дана у години на веганској исхрани, а од тога је бар сто дана и без уља.
Кад смо били мали био је чак и виц – „руски сендвич” – то је било хлеб доле, хлеб горе и у средини ништа. Или још старинскији оброк наших бака који се звао „’леба и језика”.
Тамо где су чорбе и компоти незаобилазни у традиционалној кухињи, јасно је да је увек било више немања него имања.
Није да сам инспирисана промоцијом глади која стиже ускоро да нам дефинитивно уништи животе, али измислила сам неколико јела у последње време, у духу наше традиције – снађи се, као и древног правила да је гре’ота храну бацати. Комшија ми је донео много дуња са свог имања. И смислила сам – кад нема кромпира, а има дуња, ствар је решена. Пире од дуња, добро посољен и побиберен. Као и пржене дуње са белим луком, грашком и шаргарепом.
Дакле, најважнији састојак наше кухиње, и кад је глад и кад је обиље, јесте – комшија.
Извор: „То сам ја“
