Насловна Колумне Мирјана Бобић Мојсиловић: Црвени кармин!

Мирјана Бобић Мојсиловић: Црвени кармин!

Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Данас пишем стоту колумну за портал То сам ја медија и замолили су ме да направим и мали видео поводом нашег заједничког јубилеја.

Ставила сам црвени кармин, да ми се слаже са црвеним џемпером и снимила мали видео, а онда сам наставила да седим за писаћим столом и да радим. Кренула сам да скувам кафу и успут сам се погледала у огледало.

Црвени кармин је и даље стајао скоро нетакнут на мојим уснама, па сам брже-боље пожурила да узмем салвету да га скинем. Јер, ко носи црвени кармин у кући, док је сам и док ради?

И док сам пућила усне у намери да га обришем, један диван насмејан глас из моје главе ми је сасвим јасно рекао – а зашто га скидаш?

Данас пишем стоту колумну за портал То сам ја медија

Скоро да сам се тргла на ту помисао. Зашто скидам кармин?

И сетила сам се како је, кад смо били мали, било нормално да жене у својим становима седе у кућним хаљинама, без фризура, са мужевљевим сокнама преко најлонки и у разваљеним папучама, и како је кућа била место где је било пожељно да будеш згужван и никакав, као живот који углавном мирише на пржени лук и запршку.

А данас, данас је изгледа живот у кући малтене једини живот који имамо, са све овом кишом и напуштеним лишћем по улицама.

И, салветом сам, онда, обрисала нос.

Ако све што радим служи томе да ми овај живот учини не само подношљивијим, него и лепшим, онда црвени кармин нећу да скинем зато што то тако треба, зато што је то логично, и зато јер нисам луда.

Јер, ако га скинем, то онда значи да црвени, и било који други кармин, стављам због других, а не због себе. Да се дотерујем за свет, а не за малу меланхоличну особу коју гледам у огледалу.

И да, одмах сам све променила.

Уместо да скинем кармин, ја сам га доцртала, а још сам се насмешила својој сопственој малој, личној лудости. И онда сам се и очешљала. И ставила сам нове минђуше. И узела сам парфем и пошкропила га иза ушију и на пулсне тачке на рукама.

И тако дотерана, скувала сам кафу и вратила се за писаћи сто, некако, као нова особа.

Смејала сам се киши која је лила у прозору, и пустој улици, и понеком ретком згуреном пролазнику под кишобраном. Смејала сам се, тим црвеним кармином и минђушама и парфемом, овом животу који у последње време нема много тога да нам понуди.

И да, стварност није довољна.

Боје су у нама, али понекад и мали обични кармин помаже.

Најновији чланци

Неђељко Рудовић: Ко ћутка новинаре, зло мисли друштву!

-Финансијска одрживост медија, нелојална конкуренција, социјални положај новинара и услови за њихов рад, снажење уређивачке независности Јавног сервиса и дефинисање модела за заштиту Јавног...

Полемике: Вјеронаука на раскрсници!

Веронаука је део образовног система Србије већ 20 година, али још није решен њен статус формално, а ни правно. Нису се смириле ни расправе...

Владимир Јагличић: Скелети (поводом комунистичких злочина у Крагујевцу)!

Скелет на периферији. Скелет поред Језера. Скелет на прагу куће. Поред самог хотела. Где год закопаш: скелет: као да се помера, један једини, и смрт га није...

Бучни Срби и британски војник Пич: Мацоле и сјекире или Дејтон 2!

У сенци бучних вести да Срби гланцају мотке и багере да би се на мостовима, магистралама и ауто-путевима тукли међусобно, промиче овонедељна информација да...

Избори на Цетињу, у Мојковцу и Петњици

У Мојковцу, Петњици и на Цетињу данас ће бити одржани локални избори, на којима према подацима општинских изборних комисија, право гласа има више од...