Насловна Колумне Мирјана Бобић Мојсиловић: Бака и дека!

Мирјана Бобић Мојсиловић: Бака и дека!

Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Има у овом свету и дивоте, верујте ми на реч, и није истина да је све отишло дођавола!

Пре неколико дана, у сумрак, шетала сам куцу поред Храма Светог Саве. Било је много људи на улици, сви су изашли да се мало радују животу, да прошетају децу, кућне љубимце, да се сретну са пријатељима и да се мало расхладе.

Као и увек, мало сам измештена из стварности када се шетам, мисли ми плутају по својој вољи и никада нисам потпуно присутна, па сам скоро подвриснула када је непознат човек повикао за мном.

„Станите, станите!”

Окренула сам се и угледала старијег човека који је испред цркве стајао са групом људи.

„Сад сам вас помињао”, рекао је, срдачно ми прилазећи.

Хтео је да похвали моју емисију из Требиња, и зауставио ме је, као да се познајемо, као да смо фамилија. Мени је то много симпатично, и сматрам то и иначе великим комплиментом. Онда је пришла и његова супруга, лепа и веома дотерана госпођа.

После кратког разговора о мојим емисијама, права и прелепа прича једноставно је слетела на мене.

„Знате, ми смо из Ужица”, рекао је. „Дошли смо мало са пријатељима да се прошетамо, да видимо Храм.”

„Дивно”, рекла сам, покушавајући да извучем ногу запетљану у поводац моје несташне куце.

„А у ствари, допутовали смо из Ужица данас, да испратимо нашу унуку.”

„Где је отишла?”, питала сам, надајући се да није отишла негде далеко и на дуго.

„Испратили смо је на матурско вече, у Хилтон”, показао је руком надоле, ка Славији. „Наша унука је одличан ђак и већ се уписала на факултет.”

Пре него што су ми се, тренутак касније, очи напуниле сузама, успела сам да их осмотрим – бака и дека били су дотерани за матуру.

И после, док сам ходала по трави, мислила сам, разнежена, о дивоти тих људи, те породице, о свим нашим дивним, добрим породицама које се, некако, не дају овоме свему што нам узима душу.

Дивно – бака и дека допутовали су из Ужица да испрате унуку на матурско вече

Помислила сам на унуку, матуранткињу, која је дозволила баки и деки да допутују из Ужица, да се дотерају и да буду део њене светковине испред елитног београдског хотела.

У бездушности и суморности овог света, у коме су и родитељи, и баке и деке, и стари другови из школе, багателисани пред шљаштећим светлима спектакла, сепареа и снобизма сваке врсте, оваква мала прича сија као прави драгуљ.

Помислила сам како декина кошуља на пруге и бакине бордо перле које јој се слажу са кармином, те вечери код Храма, јесу наша најјача одбрана од сваке празнине којом смо као друштво заклоњени.

Извор: Блог „То сам ја“

Најновији чланци

У Београду: Мирослав Лазански изненада преминуо у 71. години

Амбасадор Србије у Русији Мирослав Лазански изненада је преминуо у 71. години. Рођен је у Карловцу, од оца Словенца и мајке Српкиње. Отац је био...

Изложба: Гроф Сава Владиславић Рагузински

Пише Ана Рончевић (специјални саветник у Српско-руском центру “Мајак”) Српско-руски центар “Мајак” предвођен директором Владимиром Пребирачевићем и специјалним саветницима Дејаном Самарџићем и Аном Рончевић посетио...

Раскринкавање Рашка Коњевића: Као министар финансија обезбједио куму милионску добит!

У циљу информисања јавности, Влада Црне Горе у обавези је да реагује на наводе које претходних дана упорно покушава да пласира посланик Социјалдемократске партије, Рашко Коњевић. -...

Ко пали Горицу: Пиромани или грађевински лоби?

-Попела сам се на Горицу прво јутро након првог пожара и без патетике, сузе су ми пошле на очи, не због дима него туге...

Српско сјећање: Киша суза у Олуји, кад немаш ништа, а имаш све

Пише: Ђурђица Драгаш (РТС) Киша... Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Капи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како...