Насловна Магазин Милосав-Мишо Бабовић, заточеник Брозовог казамата: Борили смо се против Титовог самовлашћа и...

Милосав-Мишо Бабовић, заточеник Брозовог казамата: Борили смо се против Титовог самовлашћа и великоалбанске иреденте!

Приредио: Горан Киковић

Борећи се против шиптарског сепаратизма на Косову и Метохији , Брозовог самовлашћа и Устава из 1974. године којим је практично почело разбијање СФРЈ, група интелектуалаца је у Бару одржала свој 5. конгрес КПЈ који их је скупо коштао – осуђени су на укупно 196 година робије! Један од страдалника Брозових казамата био је и наш саговорник Милосав Мишо Бабовић, из Коњуха код Андријевице данас настањен у Бару. Са њим смо разговарали за “Глас Холмије“,чији је редовни читалац уз поруку: МОРАМ ДА КАЖЕМ, ДА БИХ И ДАНАС РОБОВАО ЗА ОНО ЗА ШТА СМО СЕ БОРИЛИ ТЕ ВЕЋ ДАЛЕКЕ 1974. ГОДИНЕ.

Милосав Мишо Бабовић,је рођен 1.јула 1944.године у Коњусима код Андријевице.Основну школу је завршио у свом родном мјесту,гимназију у Беранама и Економски факултет у Подгорици(тадашњем Титограду).Радио у Јагодини у Индустрији каблова.Затим је радио у Гоши из Смедеревске Паланке,гдје је и ухапшен 8.5.1974.године,због “непријатељске дјелатности“ и тзв. удара на уставни поредак и личност Јосипа Броза у познатом процесу поводом Барског конгреса који се одржао 1974.године и обнови КПЈ.

КИКОВИЋ: Господине Бабовићу, јесу ли главне одлуке Барског конгреса биле супростављање политици рушења Југославије које је водило комунистичко руководство на челу са Јосипом Брозом јер је познато да је Уставом из 1974.године почело рушење уставног поретка Југославије и да је то био нуклеус одакле је почео распад СФРЈ почетком 90-тих година када се дио југословенских република осмосталио ( Словенија, Хрватска, БиХ, Македонија) ?
БАБОВИЋ: Познато је да је 1974.године донесен Устав у којем је између осталог писало да републике добијају атрибуте самосталности и државности, односно да имају право на самоопредељење укључујући право на оцепљење,што се и десило 1991.године изласком прво Словеније из СФРЈ, а потом, Хрватске, БиХ и Македоније. То су познате последице Устава из 1974.године, а знамо шта се десило послије тога крвави грађански братоубилачки рат, у којем су страдали невини људи, већином цивили; дјеца, жене, старци и други.
Падом Ранковића створила се неподношљива атмосфера за Србе, поготову на Косову и Метохији. У ваздуху је лебдјела несигурност за нешиптарски живаљ. Почело се говоркати о одласку као једином излазу из ове ситуације.
На предлог Цице Патроногића, Косово и Метохија су преименовали у Косово. „Метохија“ је избачена из два разлога. Први: метох на старословенском значи манастирски посјед. Други: Метохија је послије Првог балканског рата припала Црној Гори. Требало је и ту чињеницу анулирати у припреми за пројекат „Косово република“. Све се то радило са пуно помпе, уз политичку и медијску подршку, а под паролом еменаципације Албанаца који су вјековима били „жртве великосрпског национализма“.
На свако дорбонамјерно указивање да је Космет и српски, реаговало се етикетом: „Ти си ранковићевац!“ Већ тада се осјећало да је пожељно бити Шиптар, Муслиман, Ром, Турчин, Црнгоорац, али никако Србин.
Битни разлог нашег окупљања на конгресу у Бару 1974. је супростављање бујању велико-албанске ириденте гдје је та сепаратистичка политика добила своје оправдање укидањем аутономне области Косово и Метохија и стварање аутономне покрајине Косово, са елементима државности и припремљено је да се у догледној будућности ова област, односно од 1974.покрајина одвоји од матице Србије, што се и десило самопрокламацијом 2004.године када је проглашена независност од стране Приштине, томе је претходила НАТО агресија на Савезну Републику Југославију.
Трећи наш елеменат или кључни став била је борба за демократију и против Брозовог самовлашћа која се огледала у личној власти њега и његових слијепих послушника јер је он завео личну диктатуру. За све што смо се залагали вријеме је показало да смо били у праву и народ каже: „ Вријеме је мајсторско решето“. Морам да кажем, да бих и данас робовао за оно за шта смо се борили те већ далеке 1974.године, а то су били идеали слободе, части, поштења и равноправности међу људима, јер је слобода изнад свега.

Горан Киковић и Милосав Бабовић

КИКОВИЋ: Уважени господине Бабовићу, испричајте нам за наш часопис нешто више о Вашем хапшењу и „ боравку у Брозовом казамату“ у Сремској Митровици?
БАБОВИЋ: Моје хапшење се десило 8-ог маја 1974.године у Смедеревској Планци гдје сам живио са породицом. Хапшење је извршено по налогу основног тужилаштва из Пећи, јер је процес против великог броја чланова Барског конгреса одржан у Пећи, а један дио у Подгорици ( тадашњем Титограду). Прво сам одведен у окружни затвор у Смедереву, а потом у централни затвор у Београду. Одакле сам пребачен у окружни затвор у Пећи, гдје нам је и суђено. Ислеђивачи који су радили на нашем случају тражили су моје признавање за учешће „ у непријатељској дјелатности“ што нисам, наравно, признао јер нисам направио односно починио никакво кривично дјело. Но, Брозов диктаторски режим и његов присилни партијски апарат преко лојалних оптужиоца и судија оптужио ме је и осудио на седам година робије. „Одлежао“ сам само једну годину мање због помиловања због којег сам добио.
Дан прије завршетка суђења, 14. септембра 1974. године, „Политика“ је објавила говор Јосипа Броза политичком активу Јасеница, у ком је између осталог рекао: „Наши унутрашњи непријатељи су поново почели дизати главе. Успјели су чак да одрже неки конгрес. Потребно је заоштрити борбу против тих елемената свуда гдје се они налазе.“
Послије овакве препоруке “највећег сина наших народа и народности“, 18. септембра 1974. Године, предсједник Окружног суда у Пећи прочитао нам је пресуду. На затворске казне осуђено је 27 лица: Комнен Јововић, Бранко Бошковић, Бранислав Драговић, Миладин Шошкић, Радисав Милић, Миладин Томовић, Радослав Драговић, Радан Томовић, Слободан Рајовић, Милутин Перуновић, Чедомир Јаснић, Драгољуб Стаматовић, Мурат Цуцак, Миљан Бабовић, Миодраг Марковић, Милорад Радуновић, Милован Тмушић, Бранко Зоговић, Видо Вујовић, Обрад Јелић, Слободан Лазић, Светислав Зоњић, Вук Драговић, Голуб Шаљић, Никола Ускоковић, Милади Распоповић и ја.
Што се тиче издржавања казне цијелих шест година сам провео у Казнено-Поправном Дому Сремска Митровица, гдје сам као политички осуђеник који нисам починио никакво кривично дјело био у друштву окорелих убица и криминалаца. Вјерујте, није ми било лако наћи се у таквом друштву ни крив ни дужан. Кроз такве голгоге у Брозове казамате прошло је на стотине хиљада политичких неистомишљеника.

КИКОВИЋ: Господине Бабовићу, како се Ваш „боравак“ у Сремској Митровици одразио на Вас и Вашу породицу и односе у њој?
БАБОВИЋ: Мојим хапшењем су се у породици ствари брзо мијењале и погоршавале јер је поред мене ухапшен и мој брат Миљан који је добио 10 година затвора и мој ујак Миладин Ћулафић који је добио 4 године затвора.
Дакле, оба сина и брат моје мајке. Од последица нашег хапшења мајка је послије неколико мјесеци умрла, при чему нас затворске власти нијесу удостојиле да нам ту жалосну вијест саопште. Док су друге осуђенике пуштали у сличним ситуацијама. Након 5 година нашег одласка у затвор умро је и наш отац Васо, такође нисмо били обавијештени мој брат и ја о његовој смрти. На основу ових случајева можете видјети како сам третиран у затвору као државни непријатељ. Удар на породицу је организован вјероватно од тадашње УДБЕ и дошло је до кризе у браку са мојој супругом, са којом сам се развео на почетку робије.

КИКОВИЋ: Какав је био однос власти према Вама послије издржавања казне и изласка „на слободу“? Јесте ли имали право на рад и слободу?
БАБОВИЋ: Игром удбине или божијом вољом, мој излазак из затвора се подударао са сахраном онога по чијем сам наређењу и послат на „преваспитавање“ у Сремску Митровицу, а то је „највећи син нашег народа и народности-Јосиф Броз“. То је било 8-ог маја 1980.године. Мој излазак на слободу које у то вријеме није било без оба родитеља и породице у 35-ој години живота није био лак. Одмах сам по изласку из затвора посјетио моје сестре које су живјеле у Пећи и Смедеревској Паланци, а затим сам отишао у свој родни крај у Коњухе да посјетим гробове својих родитеља и празну родитељску кућу. Тада сам обишао и стричеве и тетке,а што ми је морам признати најтеже пало да је веома мали број моје родбине и рођака смио да дође да ме види послије 6 година ропства. Све ово говори, а младе генерације би требале да знају да је Јосиф Броз био завео диктатуру против које смо се ми у барској групи борили од 1974 године. Парола „и послије Тита-Тито“ се заиста остваривала у свом правом смислу. Питали сте ме око мог права на рад и слободу, требало је од нечега живјети. Сви моји покушаји да у Црној Гори гдје сам рођен нађем посао, били су безуспјешни. Покушао сам да направим контакте у Србији, гдје сам претходно радио, остали су без успјеха.Потом, преко рођачких веза одлазим за Словенију гдје сам као дипломирани економиста запошљен у „ТАМ-у“ у Марибору. Вијест о томе да сам био у Титовом казамату као политички затвореник стигла је и до Словеније и ту сам морао проћи кроз разне „филтере“ да бих остао да радим пуних 13 година. Словенију сам напустио кад је она напустила Југославију и дошао у Црну Гору на позив мог пријатеља, тадашњег предсједника скупштине Црне Горе Риста Вукчевића. Запослио сам се у Луку Бар гдје сам радио до одласка у привремену пензију. Поново сам се оженио Радмилом Бошковић и имам ћерку Миону. Живим у Бару, а сваке године током љета посјећујем моје родно Коњухе у којем проводим пензионерске дане и уживам у љепотама завичаја.

КИКОВИЋ: На крају сваког разговора питамо нашег саговорника како је Ваше мишљење о нашем часопису „ Глас Холмије“ и које су Ваше поруке нашим читаоцима?
БАБОВИЋ: Моје мишљење о „ Гласу Холмије“ је следеће: Ви сте својим радом доказали и потврдили своје постојање. Један овакав часопис је био потребан одавно у Васојевићима и Ви сте основани у правом тренутку са правим садржајем који јасно читаоцу нуди и открива многе заборављене догађаје, личности, теме…који су објележили нашу славну прошлост. Зато, моја пуна подршка вашим настојањима да се борите против лажи и фалсификата, а за истину, слободу и правду. Ви у „Гласу Холмије“ на прави начин из броја у број афирмишете и садашње ствараоце, књижевнике, пјеснике, ликовне и друге умјетнике и ствараоце. Зато, само напријед, биће успјеха јер „прегаоцу Бог даје махове“. Моја је порука вашим читаоцима да не забораве ко су, одакле су, чији су. Јер ако то забораве, неће никуда стићи. Сви треба да се враћамо завичају, јер без завичаја нема ни нас.

Најновији чланци

Позадина захтјева за смјену Царевића: Бато ставио тачку на пљачку, Демократе стазама ДПС-а!

Позадина зхтјева за смјеном Бата Царевића, предсједника Општине Будва, налазе се у ДПС правилима по којима се будвански финансијски колач дијелио међу странкама на...

Анализе, црногорски диктатор: Уморан и сам у ектремизму и шовинизму!

Пише: Дејан Ђуровић Актуелни догађаји око устоличења митрополита Јоаникија у потпуности су оголили постојање читаве парадржаве која већ годину дана несметано функционише и на чије...
video

Њемачки посланик: Подржавамо криминалну банду на Косову!

Армин - Паулус Хемпел посланик из њемачке десничарске партије АфД, изазвао је праву буру у Бундестагу говорећи о Косову и саопштавајући да су Албанци...

Рогови у врећи, Демократе и УРА: „Експертска“ политика од четири одсто камен у врату Црне Горе!

Момо Копривица, потпредсједник Демократске Црне Горе, и Милош Конатар, потпредсједник Грађанског покрета УРА, гостовали су у емисији "Начисто" на ТВ Вијести и расправљали о томе да ли...

Тако то раде Срби: Док се на КИМ може само пјешке у Београду промовисана књига Куртијеве супруге!

Док траје напетост на административним прелазима Јариње и Брњак, због одлуке приштинског премијера, у Београду промовисана књига Куртијеве супруге. Реч је о књизи "Идеја слободе...