Насловна Почетна Миљан Станишић: "Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године" (14)!

Миљан Станишић: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“ (14)!

Пише: Миљан Станишић

„РЕВОЛУЦИЈА ЈЕДЕ СВОЈУ ДЈЕЦУ“

Навели смо да је КПЈ до фанатизма задајала своје чланове, кандидате за чланство у КПЈ и скојевце да у  извршавању партијских задатака и наредби не смије бити колебања и болећивости. То се односило и на ликвидације оних који су компартијски органи и њихови руководиоци означили политичким противницима. За неизвршавање наведених задатака сљедовале су и најтеже казне, међу којима и стријељања, оптужујући такве као опортунисте који штете Партији, колебљивце, као и издајнике и сл. етикетације из агитпроп арсенала.  Навешћемо, поред осталих, и то шта су комунистички руководиоци изложили Благоју Јововићу по пријему у СКОЈ, а то се односи да у ликвидацијама „народних непријатеља“ не смије бити сентименталности, макар он био и његов најближи сродник. Јововић о томе свједочи: „Ако ми теби кажемо да убијеш неког народног непријатеља и ти то кажеш попу Љубу, он ће ти казати да је то гријех и да то не смијеш да урадиш, а то је деморалисање и тебе и наших бораца!Исто тако, ако кажеш мајци, мајка ће ти рећи: немој мој сине, има и он мајку која ће за њим да плаче, као што бих ја плакала да тебе неко убије. Благоје, немој сине убит неког ко је Србин и српскога рода…“. Поред наредбе Благоју Јововићу да по пријему у СКОЈ смијени рођака мајора Петка и да он као наредник преузме команду, њему је највише „прелило чашу“ то што су му комунистички руководиоци наредили да убије пуковника Баја Станишића, након чега је он напустио комунистичко-партизанске снаге и прикључио се националној (четничкој) организацији пук. Станишића (о сличним примјерима детаљније ћу писати у књизи „Братоубилачки и грађански рат у Црној гори 1942. године“, као што је стријељање Тадије Тадића и др. који су одбили да ликвидирају стрица Спасоја и др. случајеви).

ПК КПЈ за Црну Гору и Боку је издао још 26. октобра 1941. године саопштење у којем истиче комунизирање партизанских јединица, чиме се обезбјеђује „нормалан, правилан и успјешан рад Партије на свим нивоима“, при чему неће дозволити колебљивост кадрова КП у борби против „народних непријатеља“: „Недовољна активност појединих партијских организација у борби против непријатељских слугу, шпијуна и пете колоне показује велику слабост тих организација. Неодлучност, колебљивост и лабавост у борби против непријатеља народа данас значи издају Народноослободилачке борбе и Партије“. У саопштењу ПК КПЈ истиче се да ће бити ликвидиран свако онај који у ма којој форми не буде слиједио „курс Партије“, или о томе изрази и најмању сумњу. ПК КПЈ је у складу са програмским циљевима револуције настојао да кључну улогу у партизанским једницама морају да имају комунисти и да у томе неће бити компромиса: „Партијске организације у периоду оружаног устанка треба прилагодити, формирајући по јединицама (четама и батаљонима) партијске групе, односно ћелије, а касније руководства (четне и батаљонске комитете). Истовремено треба формирати и СКОЈ у тим јединицама…“.

Миљан Станишић

КПЈ није праштала било какве другачије ставове, сугестије и сл. а које су одударале од курса КП, макар оне биле и корисне и најдобронамјерне. Тако су тројица истакнутих чланова КП (Милован Анђелић, Слободан Марушић и Алекса Павићевић) због таквих ставова ликвидирани од својих „партијских другова“, који, да би то оправдали, о њима су изнијели бешчасне квалификације. Милована Анђелића (из Поља код Мојковца), учитеља, народног посланика са комунистичке листе, ПК КПЈ је означио као „великог апостола комунизма, али само на ријечима, а на дјелу народног издајице“. Поред осталог, замјерили су му што је сматрао да не треба ићи „грлом у јагоде“ и улудо трошити људске животе, док се не створе услови и у договору са Савезницима подигне се општи устанак. Анђелић је својим ауторитетом и одлучношћу успио да издејствује да се један број устаника (заробљеника) пусти из затвора, што су му његови партијски „другови“ жестоко замјерили. Милован Анђелић је убијен у Мојковцу након прославе Дана октобарске револуције, на којој је и сам говорио, испоставило се посљедњи пут: „Другови, ви сте увели народ у крв и страдање прије времена. Ваш рад је само лудачка игра, која ће нанијети штету нашој комунистичкој идеји. Ја остајем комуниста, али нећу да будем са вама, нећу да се хватам у коло убица мога народа. ‘ Живио друг Стаљин’! ‘Живјела КП’ „. Ликвидиран је мучки када је након говоре прелазио мост на Тари, и то од стране партијских „другова“.

И за Слободана Марушића (из Дабовића, Бјелопавлићи), правника и предратног посланика, од ПК КПЈ изречене су сличне квалификације. Његов отац др Милован Марушић је као народни посланик достојно представљао бјелопавлићке клубаше. О Слободану Марушићу детаљно је писао Бошко Радоњић, предратни комуниста, а у рату комунистичко-партизански руководилац. Он наводи да је Марушић био интелектуалац и моралан човјек, прави колос од човјека, атлетски развијен и био је изузетно популаран у народу, па су о њему и пјесме пјеване, као: „Слободане дични сине, ти си вођа омладине!“. Даље Радоњић о Марушићу пише: „Дизањем устанка у Црној Гори, 13. јула 1941, он се нашао у нашем крају и активно у њему учествовао. Истакао се својом личном храброшћу и оштрином у борби против окупатора. Због тога је од стране италијанског окупаторског суда осуђен на смрт у одсуству. Након неуспјелог устанка живио је на терену вражегрмске општине и припадао партизанској теренској чети, као борац без функције. Партијска организација је према њему од почетка имала резервисан став“.

Бошко Радоњић истиче да су убиства Анђелића, Марушића и Павићевића директно наређена од комунистичко-партизанског врха у Црној Гори: „Добили смо ми чланови КПЈ један строг повјерљиви билтен од Главног штаба партизанских одреда Црне Горе и Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору у којему раскринкавају три личности као фракционаше и противнике политике партије… Слободан је чуо за тај билтен и јавно је о њему износио коментаре. Како је Ђилас био задужен испред ЦК КПЈ за развој НОБ-а у Црној Гори, то је и његова ријеч и била одлучујућа. Слободан је говорио да ће Ђилас покушати вјероватно да га ликвидира због личних сукоба, али се надао да то неће допустити Блажо Јовановић“. Убрзо након наведеног саопштења дошао је налог да се Марушић ликвидира, за шта је била задужена партијска организација из његовог мјеста (Дабовића), Вражегрмаца: „Они су тамо одредили повећи број партизана, међу којима је, поред неколико задужених чланова партије, било највише младића – скојеваца ради компромитације… Ухапшен је у селу Рошца, а убијен приликом спровођења близу речице Сушице“.

Радоњић наводи да је убиство Слободана Марушића изазвало прави шок, нејерицу и жал у народу за болним губитком једног од највиђенијих људи ових крајева, што је имало „врло негативан одраз на даљи ток наше НОБ. Страх, крајња несигурност за сопствени живот, политичка пасивност захватила је наше борце. То је утицало на осипање наших редова и прелазак на ону другу страну (четничку), чак и оних за које се нијесмо надали“.

И Алекса Павићевић из Бјелопавлића је доживио исту судбину као Анђелић и Марушић. Прије рата је био члан ПК КПЈ. Бошко Радоњић пише да је Павићевић био прави народни трибун и имао је велики углед у народу, да је пуно читао и да је посједовао велику интелигенцију, уз то је био и најбољи одгајивач воћа, истичући: „Нама младима је веома импоновао. Цијенили су га и политички противници… Како је и зашто он заобиђен партијски прије избијања устанка у Црној Гори, није ми познато“. Радоњић наводи да је Алекса написао једно писмо у вези неуспјелог тринаестојулског устанка: „У њему је дао нека своја запажања и личне сугестије за правилну и што успјешнију партизанску борбу. То је од стране руководства оцијењено као фракционаштво, те да он сумња у способност партијског руководства за вођење партизанске борбе… Није се слагао са методама убијања људи без суђења (убиство учитеља Петра Милатовића и др.). Говорио је да ће то неоспорно компромитовати нашу борбу… Због оваквог става, али у првом реду због његовог писма, донесена је одлука да се ликвидира. Убијен је истог дана када и Слободан Марушић и на сличан начин. Убиства ова два популарна човјека, као и раније извршене ликвидације, убрзале су расцјеп међу партизанима“.

Поред наведених случајева ликвидација истакнутих чланова КПЈ, навешћемо и стријељање кћерке руског емигранта, 20-годишње Валентине Беле Лезебнаје (студенкиње агрономије) из Београда. У одлуци ПК КПЈ од 8. децембра 1941, наводи се да је Валентина Лезебнаја „другарица Малише Дамјановића осуђена на казну стријељањем и искључењем из партије“, а као гријех јој је узето што је дозволила да падне у руке непријатељу, и друге инкриминисане оптужбе.

(наставиће се)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима „Тобако С Пресс“ уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 еура.

 

 

 

 

Најновији чланци

Драгош Калајић: Политичка десница и левица-модерна тумачења старих значења!

Пи­ше: Дра­гош Ка­ла­јић Прем­да се да­нас и ов­де стран­ке опо­зи­ци­је удру­жу­ју због за­јед­нич­ког не­при­ја­те­ља — из­ве­сно је да ће се у бу­ду­ћем пар­ла­мен­ту по­де­ли­ти на...

Ребаланс дебаланса: Обезбједити плате иначе колапс!

Уколико не дође до ребаланса буџета, без новца би могли остати Фонд здравства и запослени у здравству, мајке са троје и више дјеце, незапослени,...

Под Острогом, Подгорици и Херцег Новом: Трећи сабор Заједнице кола српских сестара!

Са задовољством и свесрдном радошћу обавјештавамо јавност да Заједница Колā српских сестара Црне Горе организује трећи Сабор Кола српских сестара Србије, региона и дијаспоре....

„Српска кућа“: „Чекајући Хандкеа“ – филм о српском опстанку на Космету!

Приказивањем документарног филма „Чекајући Хандкеа", једног од најнаграђиванијих српских аутора, Горана Радовановића, „Српска кућа" организује филмско вече посвећено животу преосталог српског живља на Косову...

Ваљан предлог, Ђорђа Мелони: Титу одузети италијански орден!

Ђорђа Мелони постаће прва премијерка Италије на челу најдесније оријентисане владе од Другог светског рата након што је њена конзервативна коалиција тријумфовала на недељним парламентарним...