Насловна Почетна Милан Недић: Лажи и истине!

Милан Недић: Лажи и истине!

Приредио: Ђорђе Бојанић
Милан Недић је био српски и југословенски генерал, политичар и председник владе познате под именом „Влада народног спаса” за време окупације од стране нацистичке Немачке у Другом светском рату. Током рата је спасио велики број Срба из НДХ, због чега је у народу добио назив „Српска мајка”. Сврстан је у 100 најзнаменитијих Срба.
Рођен 2. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Порекло породице Недић је од браће Глигорија и Димитрија Недића, двојице српских јунака из битке код Чокешине у Првом српском устанку. Мајка Милана Недића је унука кнеза Николе Станојевића и праунука кнеза Станоја Михаиловића из села Зеоке код Лазаревца. Рођена браћа Милана Недића били су Милутин Недић, такође генерал југословенске војске, и Божидар Недић, потпуковник и председник Удружења ратних војних инвалида. Преко свог прадеде Николе Станојевића Недић је био рођак са вођом покрета Збор Димитријем Љотићем и дипломатом Константином Фотићем. Недић је био ујак новинару и истакнутом зборашу Станиславу Кракову.
Гимназију је завршио у Крагујевцу и 1895. уписао Нижу школу Војне академије. Године 1904, је завршио Вишу школу Војне академије, потом Генералштабну припремну и ступио на дужност у војсци. Милан Недић се оженио Живком Пешић, кћерком артиљеријског потпуковника Петронија Пешића, са којом је добио сина Душана и кћерке Анђелију, Десанку, Бранку и Лепосаву.
У чин мајора је унапређен 1910. године. Служио је током Балканских ратова и примио је бројна одликовања и медаље за храброст. У чин потпуковника је унапређен 1913. године.
Године 1915, током Првог светског рата је унапређен у пуковника и служио је у генералштабу као најмлађи пуковник у српској војсци. Током српског повлачења преко Црне Горе и Албаније од новембра 1915. до јануара 1916, његови војници су чували одступање српске војске. Године 1916. је именован за ордонанс-официра краља Петра I. У септембру 1918. командовао је Пешадијском бригадом Тимочке дивизије приликом пробоја Солунског фронта.
Након рата, Недић је наставио да служи као командант Пешадијске бригаде, пре него што је именован начелником штаба Четврте и Треће армијске области као и командантом Дравске дивизијске области. У чин дивизијског генерала је унапређен 1923. и коначно у чин армијског генерала 1930. године. Између 1934. и 1935. био је начелник Главног генералштаба југословенске војске. Постављен је за министра војске и морнарице Краљевине Југославије 1939. у влади Цветковић-Мачек.
Лик и дело Милана Недића, покушаћу да обрадим у овом тексту кроз другачију слику виђења његовог лика и дела… из једног угла сагледавања свакако јесте био издајник и квислинг… али…
Јасно је да је у делу јавности оклеветан Милан Недић, од стране комуниста… али, то је човек који се борио у Балканским ратовима и у Првом светском рату, а у међуратном периоду био је начелник генералштаба и министар војске и морнарице, човек који је жртвовао и живот, и част, и образ, да би што више Срба спасао у тренутку док су их буквално сви уништавали у том пакленом Другом светском рату и српском грађанском рату.
Он је знао шта га очекује на крају рата, јер другог пута и излаза за српство није било. То се бар данас види. Знао је да свој живот мора жртвовати за народ и жртвовао га је мирно и свесно… Судбина је према генералу Недићу заиста била немилосрдна. Узела му је у рату и његовог јединца сина и најмилијег брата Милутина.
“Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила – издаја Милана Недића. “
На инсистирање највиђенијих Срба прихватио је место председника владе Србије, и поред тога што је неколико пута одбијао јер га је снашла тешка судбина када је у експлозији муниције у Смедереву изгубио сина јединца и трудну снаху. Влада која је носила назив Влада Националног спаса оформљена је 29 августа 1941. са ђенералом Миланом Недићем на челу и постојала је све до 4. октобра 1944.
Као председик владе Недић се залагао за мир у Србији и покушају да четничке и партизанске одреде врати из западне Србије кућама. Када је ствар постала нерешива, Недић је приступио ликвидацији комунистичког покрета кога је сматрао као покретом који прети миру и разара Србију… Недић се прихватио незахвалног посла да би спасао српски народ од биолошког истребљења. Био је роб на власти.
У говору који је преко Радио Београда 2. септембра 1941. године одржао српском народу, Милан Недић је објаснио своје мотиве свесне колаборације, која није у вези ни са каквим личним интересима, властољубљем: “Дошао сам на владу да спасем народ, да се међусобно не истреби, да завлада ред и мир, рад и братство; да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком. Само слога Србина спасава. Шта ми можемо сада да учинимо! Ништа! Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врши обрачун највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи нити одмоћи… Влада, која је израз воље српскога народа за животом и концентрације његове националне снаге, неће допустити да рушилачки елементи, ма како се они звали, добију превагу и доведу земљу до анархије и пропасти. Она позива српски народ да јој у томе помогне, да из своје средине избаци све оне који му сметају, да се свом снагом посвети раду на обнови своје земље.”
Непромишљени југословенски експеримент је проузроковао велику трагедију српском народу, али је и после искустава Другог светског рата велики број Срба, и у Србији, и у емиграцији, као омамљен следио ту идеју, слеп и глув за све контрааргументе.
Као да смо зачарани, опчињени,замађијани, не можемо се отрести југословенске авети. Она нас све више стеже, хоће да нас удави, а ми молимо да нас не напушта.
У целокупној својој историји никада српски народ, у целини, већу грешку није направио.Одрекао се свог славног имена и на сопствена плећа добровољно преузео југословенску хипотеку која му је више националне крви пролила него све раније историјске трагедије.
Трагедија у Крагујевцу
У Крагујевцу су у знаку одмазде затворили 7000 недужних грађана и ђака и стрељали око 2.500 грађана 21. октобра 1941. године, међу којима и целе разреде ђака крагујевачке гимназије. (да није било Недића и његових преговора и молби, било би стрељано 7000 људи колико је Гестапо одредио).
Узрок ове тешке крагујевачке трагедије је непромишљени напад удружених партизана и четника на немачку колону на путу између Горњег Милановца и Крагујевца. У том нападу је погинуло 10 и рањено 26 немачких војника. Када су се немачки војници повукли према Крагујевцу, водили су са собом и своје рањенике, али су оставили мртве војнике.
Немачка врховна команда донела је средином септембра 1941.године једну сурову одлуку: да за сваког убијеног немачког војника стреља 100, а за сваког рањеног војника стреља 50 невиних људи (талаца). Ова одлика саопштена је српском народу путем штампе, радија и плаката. Најчудније је то што су за све то знали и партизани и четници !
Лазар Пантелић, директор друге мушке гимназије у Крагујевцу, био је издвојен из групе за стрељање.Када је видео много својих ђака, питао је немачког официра: “Куда ће ова деца?Ја сам њихов директор. Молим вас, пустите њих, а мене водите!“. “Не може“ гласио је одговор. “Онда мени није место овде. Мени је место са својим ђацима!“ Отишао је у смрт са својим ђацима, остављајући код куће петоро своје деце.
Генерал Недић је, забринут због свега онога што се дешава у Србији, упутио 2. новембра 1941. године поруку и опомену „онима у шуми“ покушавајући да бар неке од њих уразуми. Он им је рекао:
„Вас све, који остависте своје српске домове, вас све, које избезуми туђинска пропаганда, вас све, који толико зла причинисте своме рођеном народу, вас све, који или не видите или нећете да видите да сте били и остали само жртве и Лондона и Москве, питам: Зашто се борите? Зашто проливате своју драгоцену, српску крв?
Зар није било доста жртава и крви, страдања и суза? Зашто завијате у црно и ваше и друге српске мајке, жене и сестре? Зашто недужну децу остављате сирочићима? Зашто? Због кога? Бесциљно је то што радите. Ја знам шта вас боли, ја знам шта ви хоћете да изборите. Узалуд. Немате за то ви ни снаге ни средстава. Слобода је оно што је најдраже вама и српском народу.
Ми смо је изгубили. На тај начин којим ви хоћете да је повратите, не можете. Њу треба повратити данас не снагом, но памећу. Не рушењем, него стварањем. Ми смо с луде главе изгубили царство. Сад хоћете с луде главе да изгубимо народ. Ви вашом безумном акцијом само изазивате одмазду окупатора. За једну главу немачку узима сто српских. Је ли то хоћете ви? Желите ли ви истребљење српског народа? Кажите шта ви хоћете? Ко страда? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град.
Хоћете ли њих да доведете у опасност? Знате ли колико ће рат трајати? Може ли српски народ то да издржи? За првом одмаздом доћи ће и друга, трећа, па редом. Србаља биће све мање. И онда, када буде требало да се чује глас српског народа, онда ће он бити немоћан. Њега ће околни суседи надјачати као што су га и надмудрили. Шта сте постигли досадашњом својом акцијом? Само зло. Само уништавање. Само безбројне угашене српске животе. Само тешку проливену крв. Српску крв. Богату Мачву, Поцерину, Краљево, Чачак, Горњи Милановац, Рудник итд. претворили сте у ратна попришта. Пребројте жртве, које су од вас национал- комуниста, како се ви називате, пале код Крушевца, Крагујевца и Краљева. Па зар ћете тако даље? Зар ћете још да настављате јалову борбу која уништава српски народ?
Знате ли колико је само сирочића остало без родитеља? Шта ћемо са њима? Они су без заштитника. Домови су њихови изгорели, огњиште се угасило. Хоћете ли овако даље? Је ли то безумље? Је ли то опште лудило? Или је Стаљин толико драг да за њега хоћете цео српски народ да жртвујете? Доста је било крви и жртава.
Доста је било страдања српског народа. Доста његовог уништавања. Оставите оружје. Долази зима, а ви сте голи. Шума је зими рђава мајка. Вратите се селу, деци својој, родитељима својим. Зар не видите да је српски народ већ и сувише проређен? Знате ли шта је данас нама неопходно потребно? Мир, само мир, потпуни мир да видимо преголеме јаде наше и предубоке ране наше.
Не завијајте даље у црно наш несрећни народ. Нека бар у овом последњем тренутку ваше срце закуца једном и за њега. Доста су вам ум и ваше срце били окамењени, омађијани, пакленом дреком лондонских и московских опсенитеља. Скините ту црвену копрену са ваших очију, погледајте око себе. Чујте. Не оглушујте се о глас српског разума, о глас српског срца. Ја вас позивам: положите оружје. Влада ће учинити све да се грешке и грехови ваши опросте да се ране ваше, лудом главом добијене, излече да се ви прихватите и збринете до суђеног дана.
А суђени дан доћи ће по неумитном току историје. Ви сте баш до сада све чинили да српски народ постане немоћан, онда када треба да каже мушку реч и када треба Да обезбеди своју будућност. На вас ће пасти одговорност што сте били мали у великим тренутцима, што сте били слепи код очију, те нисте видели јасно и бистро догађаје. Као орао је српски народ увек гледао напред у догађаје.
Ви сте имали хоризонт кртице. Ваше су уши биле затворене за узалуд вам слате крике Српства. Само српском народу сте ви дужни служити и никоме више. Не поводите се за излапелим мозговима којекаквих лордова, саможиваца без душе и срца, без икаквог осећања за опстанак нашег народа. Опет, вам кажем: Мислите само својом српском главом и српским мозгом.
Ово вам говори ваш стари ратни друг, ваш командант и у првом и у овом светском рату. Хајдете к њему. Он је ваш и друг и пријатељ, и заштитник и командант, а више од свега и душом и срцем Србин.“
Српски народ у окупираном делу Србије нашао се пред алтернативом да са партизанима и четницима крене у у бесмислену борбу са десетоструко јачим противником (окупатором) до самоуништења или да са генералом Миланом Недићем и Српским добровољцима крене са окупатором против комунистичке револуције и равногорске заблуде (равногорци су желели најбоље српском народу, али кроз ту жељу нису видели несрећу која се надвила над Србијом, и шта то уопштено доноси Србима ) и покуша да спасе опасност од биолошког истребљења и опстанка Срба.
Један део српског народа је увидео опасност и стао уз генерала Недића. Зато ова сарадња са окупатором није била служба непријатељу, већ служба у интересу свог народа. Била је то једна велика жртва за свој народ, једна победа живота над смрћу.
Окупатори су вршили велики притисак на Недића да пошаље војску на Источни фронт, под Стаљинград – није одступио од свог става: ниједан српски војник неће пуцати на руску браћу… али он није попустио ни по цену живота.
Задњи покушај окупатора био је симболичан: да српска влада пошаље на руски фронт три војника са једном српском заставом! И тај захтев Милан Недић је глатко одбио, знајући да му то историјско памћење српског народа никада не би опростили.
Нико нема право да за рачун неке идеје, политичких интереса или идеала жртвује цео народ.
Недић је био мотивисан бригом за опстанак српског народа у Хитлеровом новом поретку. Желео је да обезбеди уточиште за Србе који су били прогоњени у другим деловима окупиране Југославије, као и да спречи победу комуниста у рату.
Ево шта каже Владета Јеротић о Милану Недићу… ,,Што се тиче нашег односа према „квислиншкој“ влади Милана Недића за време немачке окупације – и моја ужа и шира родбина, а и ја као најмлађи међу њима, имали смо уздржан, више благонаклон него негативан став. Што је више време пролазило од краја Другог светског рата до данас, све је више у мени растао лик Милана Недића, несумњивог родољуба, православног верника, храброг ратника у Првом светском рату, никаквог германофила, али свакако антикомунисте, човека унапред свесног да је жртвован.“
Цела Јеротићева породица и он сам су спашени због деловања Милана Недића, и отуда та захвалност.
Ево шта је рекао Николај Велимировић о Недићу… „Односно Недића могу вам одговорити, да његов углед с времена све више расте у интезитету поштења и родољубља. Што се о њему не пише како је он заслужио, мислим није то због неких неразумних Срба него више због Американаца, заплетених у врзино коло, који увиђају своје грехе али се ипак љуте кад им неко са стране то каже. – Читао сам, да је у Лондону одржат помен Недићу и Љотићу. Тако исто и у Чикагу. Ја их спомињем на литургији редовно заједно са Дражом.“
Захваљујући Милану Недићу, Немци су ослободили Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића, по ослобађању отишли су у Словенију, патријарх Гаврило Дожић се вратио док Николај никада није крочио у матицу. Владика Николај био је борац против нацизма и комунизма, и јасно му је било да би својим повратаком у матицу вероватно био убијен или бачен у тамницу кроз додатна понижења, па бежи у Америку, где наставља духовни и мисионарски рад кроз разне активности и књижевна дела.
У ратовима се жртвује војска да би се заштитио народ, а у револуцији се то ради обрнуто. Комунисти су, међутим, продужили својим путем.Њима није било стало ни до народа ни до његове слободе. Занети илузијама и похлепни на власт, они су, безобзирно газећи преко хиљада жртава недужних људи и преко згаришта српских села и градова, упорно ишли својим путем – остваривали своју револуцију за своје интересе које ће искористити после рата, што се показало као тачно (на жалост, за нас СРБЕ) .
Недићево писмо из затвора
„У тамници кући необичној“
Нареднику Милутину Г. Лукићу уз Загорице, као и његовим друговима Величковићу и Ћирићу – Мосбург.
Врло сам вам захвалан и обавезан на послатом хлебу, бутеру и сиру. Све добијам уредно и тако се исхрањујем јер ова логорска храна за мене стара није. Ви то и сами знате.
Пре сте ми слали и вести, то ме је морално крепило. Сада сте престали. Јавите ми шта има ново код наших у Немачкој, мојих људи у Италији и шта ради Дража у Србији. Напредује ли наша борба противу крвника Тита.
Ја се надам, да ће ситуација сасвим ускоро да се промени у нашу корист. Вама је тешко чекати ја то знам, али како наш народ каже: „Стрпљен, спашен“.
Моја је жеља да као прост редов станем у редове наше војске и да заједно ослободимо мајку Србију, која цвили као гуја у процепу.
Молим вас, нека се неко јави ђенералу Илији Брашићу да ме извести шта зна о момо брату ђенералу Милутину Недићу и о српској влади, која је остала у Тиролу, Кицбихелу, када су ме ухапсили Американци на тражење Тита. Већ је пети месец како лежим у жицама. Ако треба и ако ће то помоћи Србији и српском народу, ево мога тела, нека га убију и нека секу. Ја ћу бити најсрећнији када будем умро за Српство и Правду Божју и људску.
Вас моји драги другови поздрављам нашим поздравом:
Живела мајка Србија.
Живео српски народ.
Живео Краљ Петар II.
3. новембра 1945 год.
Мосбург
Србију је напустио 6. септембра 1944. године… и отишао у Аустрију. После годину дана Озна је сазнала где се крије Недић , одмах је од америчких војних власти затражено његово изручење.
Америчке власти су Недића ухапсиле и убрзо предале Озни у Београду.
Недић је свакодневно саслушаван у затвору, али његова крвица није могла да се установи.
4. фебруара 1946. године, рано ујутру у јавност се прочула вест да је Недић, старац од 68 година, кроз прозор (са густим гвозденим шипкама и жичаним решеткама), сам искочио, и извршио самоубиство (сахрањен на Централном гробљу у Београду).
Ко би у ово поверовао…?
Права истина о смрти Милана Недића представља и данас предмет бројних контроверзи.
Чињеница је и да су данас многи срби и српкиње захвални Милану Недићу што су остали у животу.
Недић или ватиканско-коминтерновски розаријум мејнстрим историографије
Замислите једну државу у Европи, која није Србија, рецимо Шведску. И сад наставите да замишљате како околни Данци, Финци, Норвежани крећу на Шведе са само једном идејом – да их све побију… Исто то, само много горе и више, догађа се у распалој Југославији 1941. Тешко је и набројати све те „ентитетске хорде“ које су кренуле тада на Србе, али, покушаћу: маџарске, фолксдојчерске, бугарске, шиптарске, муслиманске, хрватске… После овог, непотпуног списка, вермахт изгледа као вишак.
Упоређивање ђенерала Недића са Квислингом је неморално. Јер Данци нису уз помоћ и под патронатом Немаца отварали концентрационе логоре за Норвежане, нити су их бацали у фјордове. И нису од шведског маља и каме бежали Норвежани Квислингу.
А управо то се догађало Србима, у тој преосталој Србији. Размишљајући о том времену, оно што највише збуњује да је таква никаква Србија уопште и постојала. Односно, зашто је остављена да постоји? Да ли су за тако нешто у питању неки фирерови лични разлози…? Уосталом, многе његове одлуке немају рационално објашњење.
Швабе су узеле од тзв. Недићеве Србије оно што им треба: бакар, олово, транзит и, као у Великом рату, храну.
Имао сам једну колегиницу, она је умрла, давно. Стално је за Милана Недића говорила издајник, све најгоре. После сам сазнао да је као дете донета из Херцеговине у Србију, истом том Недићу, погодићете зашто.
Дух времена даје многе одговоре. Тако се у титовско доба морао блатити ђенерал да би се градило братство и јединство и знак једнакости. „Они“ су имали поглавника а „ми“ ђенерала… Али… С једном „малом“ разликом – „они“ су имали логоре за нас, па су чак превазилазивши себе, направили логоре, једини у свету, за децу. Поглавито српску! „Ми“ нисмо имали логоре за њих. Постоји ли неко ко би питао – а зашто?
Псеудоисторици, квази интелектуалци и даље покушавају да дају трансфузију том знаку једнакости. Један од трагикомичних покушаја је подметање приче о Недићу и Старом сајмишту, заборављајући или незнајући да је данашњи Нови Београд у Срему. А Срем је у подели распале Краљевине додељен усташама.
Ако се осврнемо у блиску прошлост од пре само двеста година, по данашњим „стандардима“ Милош Обреновић био би произведен у већег сарадника окупатора од Милана Недића. Попут ђенералове, и Милошева Србијица беше препуна турске војске по градовима, данас би рекли – војним базама. И таква никаква ипак је била уточиште избеглим Србима углавном са југа.
Пажљиво, врло пажљиво треба користите изразе, поготову оне који доносе лоше значење: издајник, сарадник окупатора… Јер шира слика тражи и шири приступ. Кад се све то стави на вагу обично претегне на једну страну, добру или лошу. Дијана Будисављевић је с немачком дозволом долазила и улазила код усташа у Јасеновац, Јастребарско… да избавља хиљаде деце од сигурне и грозне смрти. Да ли је она сарадник немачких окупатора? Да, то је врло клизав терен. А знамо ли данас уопште колико је деце пребачено преко Саве, Дрине, Дунава… у Недићеву Србију? Сто, двеста… хиљада?!
Радославу Грујићу су после рата одузета грађанска права и једва је претекао. А зашто? Искористио је приватно познанство с немачким официром и уз његову помоћ изнео светиње и мошти наших светаца из фрушкогорских манастира, да их усташе не оскрнаве и униште. Да ли је и он издајник? Сарадник? Један од доказа да се Срби полако дозивају памети је недавно називање београдске улице по професору Грујићу.
Дежурни ловци на нацисте београдске чаршије махнито убацују нове и нове „аргументе“. Један од новијих аргумената је и Недићево велико богатство, које после рехабилитације треба да добију наследници. О том богатству не знам ништа, али знам да су му сестра, као болничарка, и брат официр, погинули у Великом рату. То ипак говори из какве породице долази и шта је заиста могао да мисли о окупаторима које је у претходном рату и сам гледао преко ништана.
Српска мејнстрим историографија још увек живи у ватиканско-коминтерновском розаријуму, она не зна за договор комуниста, усташа и нациста… Па, за почетак нек се обавесте где је особа, позната и као Јосип Броз, била 25. маја 1944. године, јер у Дрвару није!

Најновији чланци

Иза затворених врата: Сартрова соба актуелних безбједњака!

Пише: Иван Милошевић Актуелни безбједњаци седам сати су разговарали иза затворених врата! Ово "иза затворених врата" подсјетило ме на истомимену драму Жан Пол Сартра. Уолико...

Драган Бојовић (ДФ): Спремни за борбу против корупције, остали да се придруже!

Посланик ДФ-а у Скупштини Црне Горе Драган Бојовић на конференцији за медије о борби против високе корупције и предложио је три важне инцијативе које...

Нико као Новак Ђоковић: Почела 344 недјеља владавине српског тенисера!

Српски тенисер Новак Ђоковић наставио је да увећава сопствени рекорд по броју седмица проведених у врху свЈетског тениса, пошто је данас започео 344. недЈељу...

Москва: Русија не одустаје од подршке Србији!

Русија одлучно осуђује и одбацује све инсинуације о наводној промени става Москве према непризнавању самопроглашене „Републике Косово“, које су се појавиле након што су...

Веселин Дрљевић: РТЦГ све бољи, виде то и ЕУ!

Предсједник Савјета РТЦГ Веселин Дрљевић сматра да се Савјет РТЦГ и манаџмент још уигравају, али да за сада раде веома квалитетно. Казао је да...