Насловна Фељтони Мемоари краља Петра Другог Карађорђевића (1): Нека ме свемогући Бог води!

Мемоари краља Петра Другог Карађорђевића (1): Нека ме свемогући Бог води!

Мој живот је почео у рано јутро 6. септембра 1923, у породичном кревету од месинга, у левом крилу краљевске палате у Београду. У приземљу су мој отац, краљ Александар и стриц кнез Павле, узбуђено и с нестрпљењем чекали на тај догађај. Једна бабица коју је послала моја мајка, краљица Марија, дошла је да објави моје рођење.
Отац је био сувише узбуђен да би се попео у собу, тако да ме је стриц донео и показао оцу. Отац ме је, опуштен и срећан, узео у наручје напомињући мом стрицу да личим на мог деду, румунског краља Фердинанда. По обичају испаљен је из топова сто један плотун изнад Београда да се објави рођење престолонаследник.
Краљеви савети
Моје крштење је прослављено истовремено с једном другом краљевском свечаношћу. Сутрадан по мом крштењу стриц Павле се оженио грчком принцезом Олгом. Сва наша ужа породица окупила се поводом овог двоструког славља… Мој отац, Александар Први, био је средње висине и, као многи Срби, црномањаст. Пре свега, био је војник и безмало увек је носио униформу. Ја сам га ретко кад виђао у цивилном оделу. Увек је носио пинце-нез и круте високе оковратнике, а кад год је излазио, покривао је нечим главу.
Волео је да носи штап од махагонија са златном дршком; држао га је као мач у левој руци. Обожавао је војску и многи његови пријатељи Срби били су официри. Био је обзиран и љубазан саговорник. Стално је седео држећи једну руку преко стомака, а разлог томе је био чисто физиолошке природе: после прележаног тифуса који га је скоро убио у Албанији имао је стално стомачне тегобе. Али и поред тога био је велики сладокусац.
Волео је риболов и лов. Поред тога, његов омиљен начин опуштања била је вожња аутомобилом с неким од ађутаната… Моја мајка, краљица Марија, позната у породици под надимком Мињон, била је кћи румунског краља Фердинанда и краљице Марије, а унука краљице Викторије. Енглеско образовање углавном је стекла у Румунији, и увек је имала енглеске дадиље и учитеље. Активно је учествовала у Првом светском рату као медицинска сестра у болници своје мајке на фронту. После примирја, када је имала деветнаест година, једну годину је провела у школи „Хитфилд“ близу Аскота, где је завршила своје образовање.
Моја мајка је била мирна и нежна особа, иако је понекад знала да буде веома строга. Била је попустљива према нама деци. Кад год сам желео нешто посебно, одлазио сам њој и углавном то добијао. Најлепше на њој били су диван тен, продорне плаве очи и веома дуга плава коса коју је њена румунска служавка сваког дана пажљиво четкала. Зато сам био веома тужан кад ју је скратила. Облачила се веома једноставно и у млађим данима носила је углавном одећу пастелних боја која се слагала са њеним теном.
Возила је одлично и веома брзо. Никад нисам срео бољу жену возача. Била је одушевљени баштован, а њено омиљено цвеће био је љиљан, отмен и префињен као што је била и она сама. Имала је уметничког дара и веома вешто је сликала или вајала… Иако су она и мој отац међусобно углавном говорили француски, она је веома добро говорила српски. Мајка је много волела да путује, али њено омиљено место био је Милочер, јер је волела море, иако је научила да плива тек 1936. године…
Моје детињство је прекинуто у априлу 1934. Тада ми је било десет година и завршио сам основну школу. Пошто је школска година била окончана, мој отац је изнајмио велики хотел у Херцег Новом, у Бококоторском заливу, веома познатом одмаралишту на мору. Ту смо остали цело лето. Отпутовали смо возом који је имао два краљевска вагона, луксузна, али комфорна по старој моди, које смо „наследили“ од Аустроугарског царства.
Тим возом је аустроугарски престолонаследник Фрања Фердинанд отишао на свој судбоносни пут за Сарајево, где је убијен… Отац је успео да дође у Херцег Нови само на недељу дана. Ипак, ни тада, безмало никада није био без посла и проводио је много времена у хотелу, радећи.
Али, тај ведри распут наткрио је облак звани учитељ. Отац ме је позвао једне вечери у радну собу, где је била и моја мајка. Речено ми је да од сада морам да почнем са много интензивнијим образовањем. Отац ме је обавестио да ће за недељу дана доћи један енглески учитељ: звао се Сесил Перот. Отац ми је одржао дугачку и свечану придику објашњавајући како је моје образовање са професором Костићем било недовољно. Рекао је да знам слабо енглески и веома мало о Енглеској, као што мало познајем неки други страни језик или неку страну земљу. Зато ће моја јутра бити посвећена учењу, али ћу после подне бити слободан.
Недуго затим тај наш боравак у Херцег Новом се завршио. Сви смо се укрцали на разарач „Дубровник“ и пошли дуж обале до Сплита. Ту смо прешли у краљевски воз којим смо се одвезли до Бледа, где је за нас почела уобичајена забава са пецањем, пливањем и веслањем. Наставио сам сваког јутра да учим са Перотом. Моје знање математике се поправило и почео сам да се уистину занимам за тај предмет јер сам желео да научим све о навигацији и стекнем неопходно знање из машинства, што се тражило при ступању у морнарицу.
Али моју будућност планирали су мој отац, мајка и господин Перот мени иза леђа. На једанаести рођендан допустили су ми да останем неуобичајено касно. И баш пре но што сам отишао у кревет, позван сам у очеву собу, где ми се после веома забавног рођендана убрзо приспавало. Сећам се да је отац седео у пиџами са ћебетом обавијеним око себе. Погледао ме је када сам дошао и упитао ме: „Да ли би волео да идеш у Енглеску у школу?“ То је било право изненађење! „Волео бих“, одговорио сам поспано… (Са оцем, краљем Александром, мали Петар је одлазио у дуге шетње по околини Бледа).
Приликом једне од ових шетњи испричао ми је како се Југославија обликовала под његовим вођством и ја се и сада сећам неких његових речи: „Ових последњих неколико година морао сам да укинем Скупштину и да преузмем на себе дужности и одговорности које су стране мојој природи јер је јединство наше земље било у опасности.“ А затим ми је дао последњи савет: „Ма шта се десило, било шта радио, сети се да је твоја дужност, макар због тога био и непопуларан, да штитиш јединство Југославије, јер будућност света зависи од тога.“
Пут у Енглеску
Извршене су брзе припреме за мој одлазак у Енглеску и једног раног јутра у септембру цела породица је напустила Блед да ме отпрати све до границе. Док смо се споро пели планинама према аустријској граници, отац ми је дао неколико савета на растанку. Говорио је на свој начин, озбиљно и споро: „Петре“, рекао је, „сада ћеш морати да схватиш да се више не можеш понашати као принц, већ као било који други младић.
Желим да вредно радиш и стекнеш добре пријатеље: уверићеш се касније да их је добро имати. Нека ти је увек на уму да ћеш представљати нашу отаџбину, и да ће нас људи процењивати по твом понашању.“… Кад сам се, сузних очију, осврнуо иза себе, угледао сам свог оца како нежан и усправан стоји у малој групи која ми је махала на граничном прелазу. Тада сам га видео последњи пут.
Хоби брата Томислава
Томислав је имао ситно, живахно лице са чуперком изнад чела. Био је веома темпераментан и енергичан, а може се рећи и немиран. Расположење је мењао из сата у сат, и то на неочекиван начин – волео је, на пример, да јури около на бициклу великом брзином и при том често падао. На срећу, касније је постао миран, пријатан и друштвен… За разлику од мене, њега никад није занимала механика, али је волео вртларство и проводио је сате у својој малој башти садећи и негујући цвеће.
Мамин љубимац
Андреј, рођен годину дана после Томислава, био је његова сушта супротност. Био је блед, висок и мршав младић меке смеђе косе. Он је био посебно „добар“ дечак у свим приликама. Није имао неке нарочите хобије, али је увек био вредан и интелигентан ученик. Имао је обичај да пажљиво, са интересовањем слуша све што је неко имао да каже. Због нежног здравља и обзира према другима постао је прави мамим син.
Ви сте наша нада!
Једног раног октобарског јутра мирно сам спавао у спаваоници када ме је неко благо продрмао и прошапутао: „Петре, устани, понеси своје недељно одело, умиј се брзо и дођи да доручкујеш са господином Оузаном и са мном.“ Била је то госпођа Оузан, директорова жена. Послушно сам устао не правећи буку, покупио ствари а онда су ме одвели доле, у директорову радну собу. Господин и госпођа Оузан су доручковали са мном, после чега је дошао господин Перот и тихо објавио да морамо одмах у Лондон.
Упитао сам зашто, а он ми је одговорио да се не бринем и да ће све бити у реду. „Поздрави се са господином и госпођом Оузан“, рече он, „јер се неко време нећеш враћати.“ Запитао сам шта се догодило, али господин Перот ми је само објаснио да ће ми све рећи у колима. Тако сам рекао „Довиђења“ и изашао на предња врата. Напољу, на путу, стајао је широки дајмлер, и што је било још чудније, два бобија са шлемовима
Бесане ноћи
Нисам добио никакво објашњење о томе шта се дешава. Нерасположено сам закључио да је све у вези с тим што сам бацио С. преко ограде, или можда због тога што сам прекршио правило о држању слаткиша у соби. Постојало је то строго правило да све слаткише које не поједемо истог дана кад смо их и купили морамо да предамо домаћици.
Ја то нисам учинио. Претходно вече сам преостале слаткише ставио испод јастука, а када сам устао стрпао сам их у џеп. Ма шта да је било у питању, очигледно сам био ухапшен, британска правда је била брза! Господин Оузан, или Тиз како смо га звали, био је благ човек. Мама Тиз је била обливена сузама. Нисам разумео зашто, можда им је било жао што морам да идем у затвор. Полицајац је ушао у кола и ми пођосмо.
Убрзо пошто смо кренули, јадни господин Перот је покушао на најблажи начин да ми саопшти вест. Рекао ми је да је мој отац имао веома тешку несрећу при доласку у Француску. Рекао је да од сада мој живот неће бити исти и да морам да идем кући. Нисам знао шта да мислим. Био сам погођен чувши за несрећу свог оца, задовољан што идем кући, али ми је било жао што напуштам пријатеље из школе.
„Да ли ћу ускоро моћи да се вратим?“, упитао сам, али господин Перот је избегавао одговор. Наш амбасадор, за кога сам приликом доласка у Лондон мислио да је потпуно безосећајан, сад ме је загрлио потпуно сломљен, говорећи: „Десило се нешто страшно. Ви сте наша нова нада.“ Био је у сузама кад је изненада рекао: „Убили су нашег краља“ и први пут ме поздравио речима „Нек дуго живи Ваше величанство!“ Био сам запањен али сам узвикнуо: „Нико не може бити краљ: само тата може да буде краљ“. Одвели су ме у гостинску собу, где су сви плакали. Амбасадорова жена ме је држала у загрљају а ја сам плакао на њеном рамену. „Шта се десило?“, непрестано сам говорио. „Шта се десило тати? Шта ће сада бити?“
Онда ми рекоше. Мог оца је убио атентатор у Марсељу и као његов најстарији син ја сам сада био краљ. Такође су ми рекли да ће следећег јутра мајка доћи пред мене у Париз да ме одведе у Београд. Требало је да одржим Намесничко веће, а мој стриц Павле треба да буде један од намесника.
После веома дугог пута касно увече смо прешли југословенску границу код Јесеница, где нам је добродошлицу зажелело изасланство локалних власти и неколико генерала који су представљали војску, те смо затим, не заустављајући се више, продужили до Београда. Када сам следећег јутра сишао из краљевског воза, поздравила су ме тројица мојих намесника и читава југословенска влада на челу са премијером, г. Узуновићем, као и почасна пратња састављена од генерала и адмирала оружаних снага. Поздравила ме је група генерала који су деловали задивљујуће, па сам се окренуо мајци и рекао: „Мама, молим те, хајдемо што пре кући.“ Мајка ме је узела за руку и нас двоје смо отишли.
После тог тужног путовања радовао сам се што се враћам кући и што ћу поново бити са браћом, видети блиска и пријатељска лица, што ћу поново бити ту где сам провео најсрећније дане детињства. Из мале куће где сам живео преселио сам се у главну зграду двора, у просторије мог преминулог оца. То је за мене заиста било превише. Сећао сам се како долазим код њега рано ујутро, док он седи за својим писаћим столом или на кревету и чита извештаје. Сада у тим просторијама није било њега, али упркос сећањима која су се гомилала у мојој глави, те ноћи сам спавао у његовом кревету.
Касно по подне бака, мајка и ја, са многим другим људима, отишли смо главним улицама Београда у Стари двор, где је мој отац лежао на одру. Око уздигнутог ковчега стајало је шест официра, два пара представљала су пешадију и коњицу, један је био из артиљерије и један из инжењеријске јединице. Стајали су по тројица са сваке стране ковчега, држећи испред себе своје сабље окренуте ка земљи.
Поред њих, са стране, стајали су у два реда гардисти, спуштених глава и са обореним пушкама у рукама. Сви су стајали као кипови и једини знак живота биле су сузе које су се сливале низ њихове образе. Непомично сам гледао очев ковчег у коме су се налазили посмртни остаци мог оца, био је то тежак тренутак у мом животу и по први пут нисам заплакао. Сетио сам се очевих последњих речи које ми је упутио.
Стајао сам мирно и осећао се као војник: заклео сам се да ћу извршити сваку његову заповест. Три дана је ожалошћени народ пролазио поред свечаног одра. Ујутру на дан сахране, мајка и ја смо отишли у београдску Саборну цркву, где су претходно донели очев ковчег у пратњи осталих чланова породице. Придружили смо се скупу који је, скрхан болом, присуствовао опелу које је служио Варнава, патријарх Српске православне цркве.
Стотине хиљада српских сељака у народним ношњама, радници из свих крајева земље, жене и деца, стајали су дуж пруга славне Шумадије. Сећам се да сам гледао кроз прозор и видео како су се неки чак окупили у тунелима да би нашли место у мноштву поред којег је њихов краљ последњи пут путовао. Ипак, поред пута дугог преко осамдесет километара, није било довољно места за сав народ који је клечећи одавао почаст свом краљу.
Испраћај у историју
Пошто је воз стигао у Младеновац, ковчег је пренет и положен на погребна кола, а ми смо у аутомобилима ишли за њим до Тополе, где је цело село дошло да дочека погребну поворку. Изашли смо из кола и пратили сандук, који су носили ветерани, у рату одликовани највишим војним одликовањем, Карађорђевом звездом, све до породичног маузолеја, Цркве Светог Ђорђа на Опленцу. С тог места је мој чукундеда, оснивач династије Карађорђевић, повео народ на устанак против Турака који су га угњетавали дугих и тешких 400 година. Захваљујући његовој огромној храбрости и упорности, Србија је ослобођена и после много нараштаја постала је велика земља каква је данас. Сада се још један Карађорђевић вратио у дом својих предака.
У друштву предака
Мој отац је захтевао да буде сахрањен поред своје мајке, а не на најпочаснијем месту у горњем делу маузолеја које је било предвиђено за њега. Тако смо га ми, чланови најуже породице, однели доле до крипте да почива поред својих предака.
Најближи друг
Господин Перот, мој пријатељ и учитељ, спавао је у малој соби на другом крају двора. Изгледало је да је преузео на себе нову врсту одговорности и сада је био много озбиљнији. Верујем да га је моја лична трагедија дубоко погодила. Било му је само двадесет осам година и већ шест месеци били смо веома блиски.
Паклена завера
Убиство мог оца била је велика трагедија за његову земљу, за свет и за мене… Мусолини и Павелић су на очеву смрт гледали као на први корак ка уништењу Југославије, што су грозничаво прижељкивали. Пошто је први лоше организован атентат на мога оца пропао, Павелић је одабрао одлучног и искусног терористу Ивана Михајлова, који је био вођа ВМРО-а, македонске револуционарне организације, да смисли најсигурнији план.
Заметање трагова
Септембра 1934. у целокупној штампи је објављена намера мог оца да у октобру посети Француску. У то време Павелић је у Риму имао више сусрета са Михајловим, који је одсео у хотелу „Континентал“. Др Ерколе Конти, генерални инспектор италијанске јавне безбедности, присуствовао је неким од тих састанака и неспорно је био детаљно упознат са плановима за извршење злочина. Првих дана октобра план је почео да се реализује. Бугари Мијо Краљ и Величко Керин, Михајловљев телохранитељ, били су људи којима је поверено да изврше убиство, а Керину су објашњени сви детаљи. Секретар организације, звани Бзик, отишао је у логор у Мађарску и, по причи, бацањем новчића изабрао људе који ће отићи у Француску. Лјудима на које је пала коцка наређено је да оду у Лозану, дат им је новац и лажни чешки пасоши.
У Лозани су им се придружили агенти који су дошли из Болоње, међу њима и Еуген Кватерник, Павелићев главни агент, Антун и Стана Година, који су из Италије прошверцовали разно оружје у својим спаваћим колима. Сутрадан, 4. октобра, сви заједно су отишли за Париз и поделили се у две групе; једна група, резервна, отишла је у Версај како би избегла париску полицију, а друга је отишла у Екс-ан-Прованс, где је провела ноћ-две на путу за Марсељ. Злочинци који су остали у Версају планирали су да се састану 9. октобра у поноћ ако завера у Марсељу не успе.
У случају да ниједна група не оствари свој циљ, у Лондон је послат терориста по имену Артуковић да ту сачека краља, који је намеравао да ме обиђе после посете Француској. Бугари Керин и Краљ, као и Антун и Стана Година били су у групи која је кренула за Марсељ. Антун Година је изабрао оно место где ће се краљева кола, током поворке, највише приближити ивичњаку и убице је требало ту да чекају. Деветог октобра ујутру Керин и краљ су отишли у хотел, где је одсео брачни пар Година; Стана је узела оружје које је било скривено испод душека и сваком човеку дала по две бомбе и два пиштоља. Кватерник и брачни пар Година одмах су отишли за Торино да се придруже Павелићу и чекају вести.
Керин и краљ су отишли у хотел, појели лаган ручак и попили литар коњака да би се охрабрили. Добро наоружани, у Марсељу су успели неопажено да прођу кроз светину и да заузму своја места, како им је било и наређено. Стајали су очекујући долазак поворке: Керин је био на самој ивици тротоара а Краљ мало иза њега, у руљи: вероватно је Краљу било наређено да убије Керина ако овај не буде могао да побегне. Пошто је Керин извршио злочин, Краљ је успео да се извуче и врати у хотел, где је оставио своје бомбе и пиштољ, који су касније пронађени. Понео је са собом револвер и побегао све до Фонтенблоа. Тамо га је зауставио полицајац и затражио му документа.
Дао му је свој лажни чешки пасош, али наједном изгубивши присебност, овај је одјурио у шуму, остављајући запањеног полицајца. После два дана, глад га је приморала да изађе из шуме и ухапшен је у Мелуну. Осуђен је на двадесет година принудног рада. Током истраге која је уследила, да би се избегао рат, требало је веома пажљиво баратати чињеницом да је фашистичка Италија имала удела у очевом убиству.
Тако је у штампи одговорност Мађарске за злочин била много наглашенија од одговорности Италије, упркос чињеници да је цела усташка организација била финансирана италијанским новцем и подстакнута италијанским амбицијама да се уништи југословенска држава. Светска јавност била је веома погођена смрћу мог оца. Кад су Италијани то видели и кад су схватили да усташе имају знатно мање утицаја него што су то они мислили – јер после злочина није дошло до револуције нити инцидента у Југославији – ускратили су им подршку колико год су могли: разоружали су их, одузели им униформе и затворили их на Липарским острвима.
Попут пацова што беже са брода који тоне, неке усташке вође су напустиле Италију, дошле су код нас и откриле нам многе тајне ове организације. Мада италијански фашисти нису хтели да се ослободе Павелића и његових главних помагача, желели су да се реше многих компромитованих Хрвата који су играли мању улогу у организацији. Што се нас тиче, ми смо сматрали да је мудрије да се ти Хрвати врате натраг у Југославију јер је постојала могућност да ће их Павелић поново искористити за акције против наше земље. Стога смо се са Италијанима споразумели да репатрирамо и запослимо све Хрвате који то желе.
Ти људи су се обавезали да ће бити мирни и лојални грађани, а пошто је међу њима било много криминалаца, у наредних месец дана били су под надзором полиције. На несрећу, усташе су имале јаког савезника – шефа загребачке полиције, који је остао у вези с најопаснијима међу репатриранима, у свему им помажући док су били под полицијским надзором. Један од најсумњивијих међу њима, Катић, запослио се у кафани одмах поред полицијске станице у Загребу, која је постала састајалиште усташа. Тај исти шеф полиције учинио је све да уништи некадашње усташе који су сад били заправо наши шпијуни у тој организацији.
После потписивања српско-хрватског споразума у августу 1939. репатријација је прекинута. Међу Хрватима у Италији проширила се вест да је др Мачек против њиховог повратка у домовину и да је револуција коју заговара Павелић једини начин да се то и оствари. Италијани су, несрећни због Српско-хрватског споразума, поново почели да храбре Павелића да изазове нереде међу Хрватима и тешкоће између Загреба и Београда. Павелић, који је веома вешто скривао своје намере и непрестано потпиривао размирице између Италије и Југославије, био је тиме одушевљен. Вратио се у Луку близу Пизе и са својим старим помоћницима почео да кује заверу. Све је то рађено веома дискретно јер је било у супротности са берлинском политиком предузимања било каквих акција против Југославије. Када је Немачка покушала да увуче Југославију у Тројни пакт, Павелић се веома разљутио и у јануару 1941. више пута се састао са Контијем да би разговарао о нашим односима с Берлином и Римом. Ми смо пак отпустили шефа загребачке полиције и преко Бизмарка, немачког шефа дипломатске мисије у Риму, учинили све да Берлин убеди Италију да прекине везе са групом која се потпуно компромитовала убиством у Марсељу.
Последице атентата
У марту 1941. Павелић је примио комплетне, „строго поверљиве“ извештаје у којима су биле изложене све појединости о нашим војним и ваздушним снагама. Када је у Италију стигла вест о револуцији која је избила у Београду 27. марта, министар спољних послова Анфуцо осетио је да је куцнуо час за подизање револуције у Хрватској и овластио је Павелића да предузме акције. Из логора на Липарима и на Сардинији 231 усташа одведен је у Пизу; ту су им дате униформе, а затим су пребачени у Ријеку (Фјуме), где су се 1. априла придружили Павелићу. У међувремену је и Берлин овластио Павелића да 29. марта започне своју акцију. Дуга италијанско-усташка завера против нас на крају је довела до неизбежних последица и букнуо је рат.
Павелићев преврат
Пропаганда (Павелића у Хрватској 29. марта 1941, прим. прир.) је била интензивна и много усташа, у униформама југословенске војске слетело је падобранима у Југославију како би пореметили војне маневре. Павелић се огласио преко војног радија и позвао Хрвате на побуну. Италија се припремала за рат и чинила је све да убрза планирани немачки напад на Југославију, истовремено и даље истичући пријатељство према нама како би добила на времену.
Заједнички сан
Никада није постојао већи или искренији патриота и нико није боље од њега (краља Александра, прим. прир.) познавао слабости и снагу народа чији је он био краљ. Говорећи о својим циљевима са неким пријатељем, непосредно пре смрти, рекао је: „Тражим четрдесет година мира да бих за то време изградио традицију часног управљања.“ Трагедија наше земље јесте у томе што је имао тако мало времена да оствари свој сан – сан који је постао и мој.
Петров тајни план
У Београду је расла узнемиреност, народ је гунђао, па чак и нападао нашу владу због помирљиве политике према силама Осовине. Одржане су демонстрације на Универзитету и на неким високим школама. Осећало се и велико незадовољство у војсци, међу младим официрима…
Срамота и част
Црне слутње убрзо су се обистиниле када су немачке трупе прешле границе Румуније и Бугарске, без ратних дејстава подвргавши ове земље војној окупацији. Убрзо затим почеле су да круже гласине да је Хитлер поставио ултиматум нашој влади, да је тражио сагласност за пролазак немачких трупа преко наше територије, употребу ваздушних база, па чак и наше приступање Тројном пакту, који је Немачка склопила са Италијом и Јапаном 27. септембра 1940, а у новембру исте године придружиле су му се Мађарска, Румунија и Словачка… Пошто сам крајем јануара наставио студирање, одлазио сам два-три пута недељно до куће мог стрица (Павла Карађорђевића, прим. прир), управо у време кад је примао дневне извештаје од министра двора – сажетак догађаја и извештаја које су слали наши амбасадори и министри из иностранства…
На двору и у граду расла је напетост. Шириле су се страшне гласине, а најгора међу њима била је да ће Југославија неминовно потписати Тројни пакт. Почео сам да скраћујем поподневне часове прво под једним, па другим изговором и успео сам да окупим малу групу старих пријатеља са Војне академије, Универзитета и Високе школе, са којима сам под разним изговорима одлазио на дуге вожње изван града.
Једном тако, док смо били ван града, размишљали смо о томе шта бисмо урадили у случају да наша влада потпише пакт. Разматрали смо многе планове и на крају смо се око једног сложили. Ја сам имао да узмем неколико слободних дана под изговором да идем на гађање, али бих уместо тога с једним пријатељем питомцем отишао у тенковски депо у Београду; он се налазио под командом мајора, мог доброг пријатеља и нашег истомишљеника. Тај мој пријатељ би казао да иде у ноћну патролу па би узео шест тенкова са којима бисмо отишли на југ, у Скопље, удаљено око петсто километара од Београда, што је отприлике два дана пута. Дотад сам морао да се трудим да не изазивам сумњу да сам саучесник у овоме. Остали чланови групе, припадници војске требало је да се свим могућим средствима пребаце у команде у јужној Македонији.
Надали смо се да нико неће подићи узбуну пре истека 24 сата по нашем бекству на тенковима из Београда. Требало је да ја одем у штаб гарнизона у Скопљу, који нас је, као што сам већ знао, подржавао, да ступим у контакт са генералом, командантом за тај округ, и убедим га да изда наређења свим својим трупама да крену ка граници. Намеравали смо да замолимо грчку владу да прими у земљу ову избегличку војску од око 100.000 људи, и да затражи од наше владе да одустане од потписивања пакта. У случају да она то одбије, требало је да удружимо снаге са својим традиционалним пријатељима Грцима и заједнички се супротставимо непријатељу. Све ово је требало да се догоди недељу дана после потписивања пакта, до чега је, у најгорем случају, могло доћи почетком априла.
Четрнаестог фебруара, на опште запрепашћење, премијер Цветковић и министар спољних послова Цинцар-Марковић отишли су у Берхтесгаден пошто их је Хитлер „позвао“ да разговарају о будућим односима двеју земаља. Министри су се вратили 26. марта са одлучујућег путовања у Немачку и издали званично саопштење да је Тројни пакт потписан у Бечу и да смо званично приступили силама Осовине. У изјави је такође речено да пакт садржи тајне клаузуле које за нас представљају велику предност. Ова изјава довољна ми је била за одлуку да одмах остваримо свој план. Обавио сам на брзину неколико телефонских разговора са капетаном гарде и са својим пријатељима. Поручио сам им да морамо што пре да спроведемо у дело наш договор. Морамо ступити у акцију. Потом сам одлучио да сачекам даљи развој догађаја.
Те исте вечери стриц ми је телефонирао и рекао да одлази возом за Брдо, пошто је уморан а желео је да одмори неколико дана. Док сам вечерао, генерал Косић је затражио да се види са мном у осам. Дошао је у парадној униформи пошто је управо био испратио мог стрица на станицу, удобно је сео и сасвим помирљивим тоном почео да објашњава зашто се влада одлучила да се придружи Тројном пакту. Уверавао ме је да је пакт само формалност и да тајне клаузуле споразума – које су за мене остале непознаница, јер није хтео да ми их открије – гарантују да ћемо остати потпуно неутрални. Говорио је веома вешто и улагао је велики труд да објасни како ће нас то неко време држати подаље од рата и како је, пошто западне силе нису у могућности да нам помогну, потписивање пакта био једини начин да добијемо на времену и наставимо да се наоружавамо без ичијег надзора, све до оног тренутка када нам пакт више неће бити потребан јер то, на крају крајева, и није ништа друго до парче папира.
Јадан човек све је учинио да ме убеди у нешто у шта ни он сам – сигуран сам – није веровао. „Осећамо да је наша дужност“, рекао је, „да очувамо јединство и интегритет Југославије до 6. септембра, када ће Ваше величанство постати пунолетно и преузети сва законска права и обавезе.“ Усудио сам се да поменем да је са њихове стране далеко од памети да на мене, младића од осамнаест година, натоваре толику одговорност у таквим околностима и у таквом тренутку. Упитао сам га да ли зна и да ли схвата како ће реаговати наш народ на ову објаву и упозорио га да то може довести до насиља и неочекиване реакције уколико влада не буде могла да пружи јавности разумно објашњење. Док смо се расправљали, он се све више узрујавао, почео је да прети и да муца, побијајући разлоге које сам навео као узрок те владине одлуке. Рекао сам му сасвим јасно да би ти аргументи могли бити убедљиви и логични само неком ко је лишен националног поноса, али да чврсто верујем да међу становништвом Југославије постоји само незнатна мањина таквих и да већину њих треба тражити у влади…
Пред крај састанка, вративши се на оно питање с почетка разговора, поновио сам како сам убеђен да су влада и Генералштаб грдно погрешили што су се оглушили о осећања народа, што га нису обавестили нити му објаснили разлоге и последице своје политике. „Ако желиш да стекнеш поверење народа од кога зависиш, мораш му на његовом језику објаснити шта се дешава. Ако то не учиниш, он ће постати твој најгори непријатељ.“ Овом замерком завршио се наш састанак у три сата ујутру, и ја сам остао сам. Тај разговор је вођен уочи преврата 27. марта.
Безвредни пакт
Нисам ништа знао о томе јер се преврат припремао неколико дана пре но што су обелодањене главне чињенице и тек сада могу да сагледам право значење догађаја из те ноћи, њихов узрок и последице. После преврата 27. марта 1941. војска је свргнула Цветковићеву владу одмах по потписивању Тројног пакта о савезништву са Хитлером, пакта који је за југословенски народ био понижавајући, сраман и безвредан.
Између срца и ума
Све дотад моји проблеми безмало се нису разликовали од проблема сваког другог младића мојих година, а онда сам се одједном обрео у околностима за које сам био превише млад и неискусан. Моје срце и ум, нагон и васпитање, све је то било у сукобу. Снажна приврженост традицији и ауторитативно васпитање, као и делимичан увид у сложене државне послове, натерали су ме да доведем у питање оправданост свог патриотизма који сам делио са свим младим Југословенима. Знао сам да треба да саслушам и аргументе старијих, паметнијих и вештијих у политици од мене…
Аларми из Берлина
Интересантни али веома узнемирујући извештаји стизали су од нашег шефа дипломатске мисије у Берлину, који је био у тешкој ситуацији јер је покушавао да одгоди потписивање Тројног пакта и да се избегну Хитлерови захтеви за дозволу немачким трупама да прођу преко југословенске територије…
Пуч без капи крви
Оног дана када је пакт потписан, 25. марта, одлучено је да се побуна дигне 27. марта у 2.20 ујутру, и да је изведу копнена војска и ваздухопловци из гарнизона у Београду и Земуну…
Главешина
Акција је те ноћи била савршено изведена, али је до тешкоћа дошло чим су вође покушале да заузму своје новоосвојене положаје на челу земље. На том првом састанку показале су се све слабости ове владе која је касније постала моја влада у избеглиштву. После дуге и жучне расправе, међу главним представницима свих партија изабрана је нова влада са генералом Симовићем као председником. Ја сам проглашен за владара, док је кнез Павле лишен намесничких права и одлучено је да га по повратку у Београд замоле да напусти земљу.
Потом је донета одлука да ја преко радија објавим народу Југославије да сам учествовао у преврату и да позовем народ да се уједини око мене и да ми дисциплиновано и храбро пружи подршку. Међутим, нова влада неко време није могла да дође до мене, јер сам био изолован у двору, па је глас који је прочитао ту прокламацију у моје име преко Радио Београда тог истог дана, а који је чуо југословенски народ – са изненађењем и ја – био глас младог официра који ме је подражавао. Чланови нове владе успели су да разговарају са мном тек када је сломљен отпор људи око мене као што је био мој тутор генерал Косић…
Моје лично искуство са превратом почело је 27. марта у шест ујутру када је мој собар Раденко ушао у собу, снажно ме продрмао и пробудио ме; рекао ми је да је тутор у дневној соби и да хитно жели да ме види. Такође ми је шапнуо на уво да пазим шта говорим, јер су се, изгледа, војска и ваздухопловство у граду побунили против владе. Брзо сам обукао кућни огртач и отишао у дневну собу, где ме је чекао генерал Косић, избезумљен и неуредан. Рекао ми је да се одмах обучем јер је извесна група младих официра, усијаних глава из војске и Ратног ваздухопловства, повела трупе у град и заузела зграде Генералштаба, Министарства војске и Главну пошту, где су сви телефонски каблови пресечени…
Обавестио ме је да идемо у штаб Гарде, где ме очекују да извршим смотру. „Морате да одете тамо и да се покажете“, рекао је, „јер су то људи који ће вас бранити када дође време за то.“… Кад смо се вратили у двор, око девет сати, на Раденков наговор укључио сам радио. На моје велико изненађење чуо сам глас, сличан мом, како изговара проглас: „Срби, Хрвати, Словенци! У овом тренутку тако тешком за наш народ одлучио сам да преузмем краљевска овлашћења. Чланови Намесничког већа прихватили су разлоге мог чина и одмах својевољно дали оставке
Моја краљевска војска и морнарица одмах су се ставиле мени на располагање и већ извршавају моја наређења. Позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се уједине око престола. У овим тешким околностима то је најсигурнији начин да се сачувају унутрашњи ред и спољни мир! Задужио сам армијског генерала Симовића да оснује нову владу. Са вером у Бога и будућност Југославије, позивам све грађане и представнике власти земље, да испуне своје дужности према краљу и отаџбини“.
Генерал Косић је побеснео. Сјурио се у моју собу и објавио да су „побуњеничке“ трупе заузеле све зграде државних институција и да опкољавају двор. Буквално је чупао косу и био убеђен да ће нас све побити. Рекао је да је наредио гардистима да отворе ватру на сваког „побуњеника“ који крене према двору.
Одмах сам забранио такву акцију и рекао: „Избегнимо непотребно крвопролиће.“ Предложио сам да затражи од официра који заповеда такозваним побуњеничким трупама да дође како би ме обавестио о свему што се дешава, пошто нисмо имали никакву везу са градом. „То је врло добра замисао“, рекао је, „а кад дође – ухапсићемо га.“ Ово ме је веома раздражило и озбиљно сам га упозорио да не желим да ико буде ухапшен.
Најзад је прихватио разговар са побуњеницима кроз затворену капију. Узео је мој ауто, али уместо да оде на главни улаз, одвезао се до артиљеријског пука Гарде који је већ уперио пушке ка дванаест тенкова окренутих ка улазу. Изашао је из аута и рекао капетану гардијске батерије да намерава да разговара са „побуњеницима“. „Отворите капију, и ако ми се било шта деси, отворите ватру“, казао је и приближио се тенковима. Снажан млад регрут га је зграбио и подигао до куполе на тенку пре но што је могао иједну реч да изусти. Тада се тенк окренуо и кренуо низ улицу у град. Артиљерија се није ни помакла.
Вести о овом догађају убрзо су стигле у двор… Кад су чули новост, гардијски команданти инсистирали су да по куриру пошаљем писмено наређење команданту Дунавске дивизије на периферији Београда, који се још није био придружио „побуњеницима“ да одмах нападне и савлада снаге које су опколиле двор. Курир је требало да се провуче кроз побуњеничке линије под изговором да наводно има поруку од мене за генерала Симовића. Глатко сам одбио да потпишем то наређење или да на било који начин учествујем у тој операцији.
Штавише, нисам дозволио крвопролиће под било каквим околностима, утолико пре што је изгледало да је преврат потпуно успео бар у Београду, и сваки пуцањ испаљен у том тренутку могао је да изазове грађански рат. Убрзо после тога, представник „побуњеника“ замолио је да види министра двора. Он му је саопштио да је командант загребачког гарнизона зауставио воз стрица Павла у Загребу и да се он одмах враћа у Београд… Остатак дана прошао је мирно… У 7 сати после подне воз је стигао на земунску станицу, јер кроз Београд није било комуникација, одакле је генерал Симовић отпратио стрица у Министарство рата, где је овај потписао своју оставку. Речено му је да ће исте вечери он и његова породица бити послати у Грчку специјалним возом. Затим су га довели до Белог двора, где сам га ја чекао. Обавестио ме је да је поднео оставку и да од тог тренутка ја преузимам сва краљевска овлашћења и одговорности.
Неколико минута касније стигао је генерал Симовић и ја сам потписао акт којим га именујем за председника владе, као и проглас који сам тог јутра чуо на радију…
Заклетва влади и народу
Када сам се следећег јутра пробудио, Раденко је већ био донео моју генералску униформу која је била увек спремна и пре но што сам и знао да ћу је икада обући. Постао сам врховни командант југословенских оружаних снага. Обукао сам се, доручковао, и сишао у главну собу за аудијенције, где је патријарх већ чекао са генералом Симовићем и свим члановима нове владе. Стао сам пред њих и изговорио заклетву: „Ја, Петар II, преузимајући престо Краљевине Југославије и своје краљевске дужности, кунем се свемогућим Богом да ћу изнад свега бранити јединство нашег народа, независност наше земље и целовитост наше територије; да ћу владати у складу са уставом и законима који су донети и да ће свако моје дело бити на добробит мог народа. Нека ме свемогући Бог води. Амин“.
Трагично „збогом“
Ја сам помогао стрицу Павлу, стрини и браћи по стрицу, Александру и Никију, да што пре спакују своје ствари. Поразговарао сам са стрицем који ми је укратко објаснио своју политику током последњих дана и рекао ми да се документа која ће ми бити потребна налазе у његовој радној соби у Белом двору. У поноћ сам их испратио до врата, а затим до кола. Било је то трагично „збогом“ човеку који ми је био близак пријатељ и заштитник. Иако срећан што сада можемо да спроводимо политику независности, било ми је изузетно жао док сам га гледао како одлази и потпуно сам био свестан своје нове одговорности и неспремности да је преузмем…
Обећање Немачкој
Генерал Симовић… казао је да је разговарао о спољној политици са Фон Хереном, немачким шефом дипломатске мисије, и да му је потврдио да ће његова влада наставити исту политику према Немачкој, признајући да је бивша влада начинила велику грешку што није обавештавала народ о својој политици. Још је уверио Фон Херена да ће нова влада остати неутрална и да промена ни на који начин није усмерена против Немачке, већ да је једноставно реч о унутрашњој политици…

Најновији чланци

Позадина захтјева за смјену Царевића: Бато ставио тачку на пљачку, Демократе стазама ДПС-а!

Позадина зхтјева за смјеном Бата Царевића, предсједника Општине Будва, налазе се у ДПС правилима по којима се будвански финансијски колач дијелио међу странкама на...

Анализе, црногорски диктатор: Уморан и сам у ектремизму и шовинизму!

Пише: Дејан Ђуровић Актуелни догађаји око устоличења митрополита Јоаникија у потпуности су оголили постојање читаве парадржаве која већ годину дана несметано функционише и на чије...
video

Њемачки посланик: Подржавамо криминалну банду на Косову!

Армин - Паулус Хемпел посланик из њемачке десничарске партије АфД, изазвао је праву буру у Бундестагу говорећи о Косову и саопштавајући да су Албанци...

Рогови у врећи, Демократе и УРА: „Експертска“ политика од четири одсто камен у врату Црне Горе!

Момо Копривица, потпредсједник Демократске Црне Горе, и Милош Конатар, потпредсједник Грађанског покрета УРА, гостовали су у емисији "Начисто" на ТВ Вијести и расправљали о томе да ли...

Тако то раде Срби: Док се на КИМ може само пјешке у Београду промовисана књига Куртијеве супруге!

Док траје напетост на административним прелазима Јариње и Брњак, због одлуке приштинског премијера, у Београду промовисана књига Куртијеве супруге. Реч је о књизи "Идеја слободе...