Насловна Почетна Краљевски официри у њемачким и савезничким логорима (1): У Оснабрику највише четника!

Краљевски официри у њемачким и савезничким логорима (1): У Оснабрику највише четника!

Пишу: Антун Милетић и Слободан Кљакић

О ЖИВОТУ и раду припадника тзв. југословенске емиграције у Италији и Немачкој после завршетка Другог светског рата, иако је од тада прошло више од седам деценија, још увек много тога није речено. Поготово се не зна довољно о ономе шта се дешавало када су се припадници Војске Краљевине Југославије, који су изабрали пут политичке емиграције после маја 1945. године, нашли у прихватним логорима које су за њих на територији Немачке и Италије организовали савезници из Антихитлеровске коалиције.

Ослобођени из логора у Немачкој, ови припадници Југословенске краљевске војске, пошто су одбили да се врате у земљу, заменили су тада дојучерашње нацистичке за савезничке логоре, у којима су боравили од маја 1945. до средине 1948. године.

ТОЈ групацији придружили су се и припадници оних војних формација из Југославије који су пред налетом Југословенске армије на крају рата спас потражили у Аустрији и Италији, у нади да ће се прикључити армијама западних савезника, Велике Британије и Сједињених Америчких Држава.

Збивања у логорима у које су их савезници сместили, начин организовања логорског живота, поделе и спорови по политичким и идеолошким линијама међу логорисаним војницима бивше краљевске војске, а поготово поделе у политичком и војном вођству, те бројне емигрантске заједнице, и данас су недовољно осветљени, наша знања су прилично оскудна.

ЕМИГРАНТИ који су преживели тај период оставили су неке трагове у објављеним сећањима, постоје и одређени документи који су сачувани у круговима раније политичке емиграције на Западу, али се и за ту грађу може рећи да је прилично оскудна.

С друге стране, најмање је сведочења оних који су се на овај или онај начин вратили у нову, федеративну републику Југославију, пошто ни они готово да и нису оставили сведочанства о животу у савезничким логорима. Послератна атмосфера, победнички занос због победе над окупатором и слобода у којој живот почиње да се организује по револуционарним начелима Комунистичке партије Југославије нису ишли у прилог тим ретким повратницима, који су можда и били спремни да хартији повере истину о времену проживљеном у савезничким логорима у Немачкој и Италији.

НЕМА сумње да су управо логораши били најпозванији да изнесу истину и да расветле сложене околности у којима су се нашли после маја 1945. године, нове тегобе које су их опхрвале, страхове, недоумице и заблуде које су их пратиле у логорској изолацији, поготово да опишу веру у помоћ коју ће добити од „великих савезника“, у шта их је убеђивало војно и политичко руководство.

Иако су изворни документи и сведочења која би дубље и шире осветлила ово питање релативно малобројна, ипак смо у несређеној грађи једног од архива у Београду пронашли исказе двојице четника који су били у савезничким логорима после 1945. године. На основу тих изворних, али и других мало познатих извора, написан је овај фељтон, у коме смо се ослонили и на неколико докумената из тајних архива КОС-а и Удбе, пошто су ове две југословенске тајне службе, војна и цивилна, имале своје сараднике у избегличким, емигрантским логорима у Немачкој и Италији.

ПРЕ него што читаоца упознамо са садржајем тих докумената који су непознати јавности, изнећемо неке основне податке о заробљеничким логорима у Немачкој и Италији, у које су током Другог светског рата послати припадници Војске Краљевине Југославије. Изнећемо и податке о броју заробљеника који су после ослобођења из ратних логора, у мају 1945. године, одлучили да се не врате у Југославију, већ су изабрали да наставе живот у иностранству, стајући на тегобну стазу политичких емиграната.

Статус ратних војних заробљеника регулисан је хашким и женевским конвенцијама, посебно Трећом женевском конвенцијом која је донета 12. августа 1949. године. Према хашким и женевским конвенцијама, за ратне заробљенике се сматрају лица у власти непријатељске силе. Реч је о припадницима оружаних снага, милиције и добровољачких јединица, припадницима покрета отпора који имају старешину, који отворено носе оружје и у свом деловању се придржавају ратних закона и обичаја рата. Овиме се листа не исцрпљује, али је за потребе овог фељтона довољно навођење тих војних формација.

ТОКОМ Другог светског рата, однос према ратним заробљеницима који су пали у руке нацистичке Немачке и фашистичке Италије, као и њихових сателита Мађарске и Бугарске, карактерисало је кршење хашких и женевских конвенција, пошто је са ратним заробљеницима поступано нечовечно. Подвргавани су злостављању, мучењу и разним видовима застрашивања, а терор је доживљавао врхунац убијањем ратних заробљеника унутар логорских жица.

С тиме су се суочили и војни ратни заробљеници из Краљевине Југославије, њих 398.000, када су заточени после напада на Југославију и окончања краткотрајног Априлског рата, после предаје, односно капитулације, 18. априла 1941. године. Наведени број југословенских ратних заробљеника дат је према документима Вермахта. Подаци Главног генералштаба Војске Краљевине Југославије, који су систематизовани 20. марта 1941. године, говоре да је у њеном саставу било 597.936 припадника сувоземне војске, пешадије, ваздухопловства, морнарице и граничних трупа.

РАЗУМЕ се да је овим бројем обухваћен и резервни састав, пошто је укупан број заробљених активних официра, подофицира и војника износио 185.484. У тој великој групацији било је и 215 генерала Војске Краљевине Југославије, од укупно 240 активних и реактивираних генерала и адмирала, колико их је војска имала у свом саставу 18. априла 1941. године.

Наведени подаци приближни су стварном стању, пошто недвосмислено прецизних података о броју заробљених нема. Зато и не чуди што се у литератури могу наћи различите чињенице о броју логорисаних припадника југословенске краљевске војске.

Убрзо пошто су пребачени у логоре у Немачкој, они су противно међународним конвенцијама разврставани према националној и расној припадности, као и према политичком опредељењу.

ПРИМЕНОМ тих критеријума, Немци су из логора пустили 188.000 заробљеника, а у логорским жицама задржали око 210.000 припадника Војске Краљевине Југославије. У огромној већини били су то Срби, као и сви Јевреји припадници краљевске војске, према којима су предузете и посебне, додатне мере издвајања у логоре у логору, где је владао оштрији режим. Ове мере примењиване су и према оним заробљеницима који нису прихватали сарадњу са логорском управом.

Према немачким изворима, на територији Аустрије и Немачке било је шест логора за припаднике југословенске краљевске војске: Нирнберг (Офлаг XИИИ Б, ВИ Ц и Ландвасер), Хамелбург, Анабург и Хохенфелс, Хојерсверде и Оснабрик.

У историографској и мемоарској литератури највише је писано о логору Оснабрик – Еверсхајде – Офлаг ВИ Ц, у оквиру кога је у јуну 1943. године формиран и посебан, кажњенички логор Д.

ИТАЛИЈАНСКА окупаторска војска послала је у логоре око 30.000 југословенских војних ратних заробљеника у привремене и сталне логоре у Албанији и Ријеци, а онда у логоре у Аверси, Кортемађореу, Вестонеу, Бољаку, Сулмони, Гаресији и Акбуапендентеу. У Бергаму је био матични логор за заробљене војнике, али је привремених логора било на Сардинији и Сицилији.

 

Најновији чланци

У Београду: Мирослав Лазански изненада преминуо у 71. години

Амбасадор Србије у Русији Мирослав Лазански изненада је преминуо у 71. години. Рођен је у Карловцу, од оца Словенца и мајке Српкиње. Отац је био...

Изложба: Гроф Сава Владиславић Рагузински

Пише Ана Рончевић (специјални саветник у Српско-руском центру “Мајак”) Српско-руски центар “Мајак” предвођен директором Владимиром Пребирачевићем и специјалним саветницима Дејаном Самарџићем и Аном Рончевић посетио...

Раскринкавање Рашка Коњевића: Као министар финансија обезбједио куму милионску добит!

У циљу информисања јавности, Влада Црне Горе у обавези је да реагује на наводе које претходних дана упорно покушава да пласира посланик Социјалдемократске партије, Рашко Коњевић. -...

Ко пали Горицу: Пиромани или грађевински лоби?

-Попела сам се на Горицу прво јутро након првог пожара и без патетике, сузе су ми пошле на очи, не због дима него туге...

Српско сјећање: Киша суза у Олуји, кад немаш ништа, а имаш све

Пише: Ђурђица Драгаш (РТС) Киша... Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Капи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како...