Насловна Вијести Култура Јово Пејовић: Лијева Ријека предстража српске слободе, школа изњедрила познате Васојевиће!

Јово Пејовић: Лијева Ријека предстража српске слободе, школа изњедрила познате Васојевиће!

Позив мог великог пријатеља професора Зорана Лакушића да говорим на промоцији књиге ,,Развој школства у љеворечком крају“ доживио сам са осјећањем велике части која ми је тиме указана, али и страхом да ли ћу моћи одговорити задатку који ми је постављен.

У припреми за учешће промоцији ове књиге наишао сам на податак да је рат између Црне Горе и Наполеона око Боке 1806. године осујетио замисао ПетраПрвог Петровића Његоша и Доситеја Обрадовића да се отвори прва школа у Црној Гори. Морало се чекати више од 25 година да би се то остварило. Оснивање прве школе у Црној Гори догодило се 1834. године на Цетињу у Цетињском манастиру. Тада је записано да су ђаци у школи бесплатно становали, хранили се и да је школу похађало 30 ученика. Школски програм је обухватао три наставна предмета – српски језик, а у склопу њега писање, читање и граматика, рачун и библијска историја. Нешто касније 1842. године отворена је школа у Добрском селу, а затим у Манастиру Острог и Брчелима – Црмница.

А 1871. године почела је са радом једна од најстаријих васпитно-образовних установа у Црној Гори – школа у Лијевој Ријеци. Како је записано у школском љетопису из 1889. године школу је градио од камена и дрвета народ љеворечки који је хранио мајсторе и плаћао дневнице. Школа у Лијевој Ријеци је у својој богатој историји изњедрила велики број истакнутих научника, културних, просвјетних, друштвених радника и стваралаца, али и добрих људи и домаћина, ратника и патриота који су свако на свој начин доприносили угледу, развоју и унапређењу овог краја. То је било и за очекивати, ако се зна да је Лијева Ријека колијевка Васојевића, свјетлост, искра слободе и духовности племена у којој се налази манастир – Црква Васа Васојевића, родоначелника племена Васојевића у чијој је обнови велики допринос дао и Вујадин Лакушић.

Лијева Ријека је како записа велики пјесник Ратко Делетић била одувијек ратно упориште, кроз коју су кроз времена бродиле и ходиле само војске. Она је била стража и предстража и дух слободе међу тврђавама и брдима испод Кома. Зато је сваки сусрет са Лијевом Ријеком па и овим поводом незаборавни час историје. То је додир са духом борбе и слободе. Сваки запис, бесједа или стих о Лијевој Ријеци представља непроцјењиво благо које су синови и кћери Лијеве Ријеке оставили у наслеђе генерацијама које долазе да је чувају кроз вјекове. Тој плејади чувара историје овог краја придружили су се и Вујадин Вулев Лакушић и његов син Зоран овом књигом, која између осталог треба да послужи да се отргне од заборава једно вријеме, али и да опомене да живот школе која живи 150 година не смије бити заустављен.

Бесједа Вујадина Вулева Лакушића, директора Основне школе „Шћепан Ђукић“ – Лијева Ријека, о развоју школства у љеворечком крају на прослави стогодишњице од оснивања школе 23. маја 1971. године представља његов непроцјењиви допринос очувању историјских чињеница, везаних за настанак и развој ове школе, али и сликовито говори о томе колико су Васојевићи као најбројније српско племе придавали значај образовању. И не само што су љеворечки крај и укупно Васојевићи изњедрили велики број јунака и народних првака, угледних кћери и синова, који су исписали најсветлије странице историје Црне Горе далеко ван њених граница. Они су школовали и образовали велики број интелектуалаца из разних сфера друштва, који су дали и дан данас дају непроцјењив допринос угледу Црне Горе у свијету. Нећу издвајати неке од њих јер би ми то одузело пуно времена, али и изложило опасности да некога заборавим.

Читајући бесједу нијесам се могао отети утиску, како је угледни просвјетни радник и дични син Лијеве Ријеке Вујадин Вулев Лакушић претпоставио да ће креатори новог свјетског поретка и њихови поданици у Црној Гори кренути у прекрајање историје, па је зато уложио напор да кроз ову, зналачки и студиозно написану бесједу, осујети све покушаје који имају за циљ да нам одузму памћење. Он није само дао приказ настанка и развоја ове школске установе, већ је на бриљантан начин описао допринос Љеворечана угледу Црне Горе и овог краја, упркос свим недаћама које су стајале на том путу, да се мисија која је започета те давне 1871. године настави до данашњих дана .

Жао ми је што нијесам био у прилици да боље упознам Вујадина Лакушића, врсног професора, народног и надасве мудрог човјека, чији је допринос развоју љеворечког краја и очувању најсветијих вриједности слободарске Црне Горе немјерљив. Међутим и тих пар кратких сусрета били су довољни да се увјерим да се радило о изузетном човјеку и интелектуалцу.

Но, имао сам привилегију да преко 40 година будем пријатељ, друг и саборац са Вујадиновим сином Зораном, угледним професором и надасве добрим човјеком. Који је на набољи могући начин својим животом и радом (иако је Вујадин то за живота постигао) уздигао до неслућених висина и свога оца Вујадина. Ја сам од мојих старих научио да отац не рађа сина, већ син оца, а Зоран је усправно корачајући овим црногорским стазама посутим трњем и изузетно тешким временима наставио тамо гдје је Вујадин стао. И као неуморни борац за развој љеворечког краја и цијелих Васојевића и као педагог о чијим стручним и моралним квалитетима свједоче генерације и генерације ученика Машинско – техничке школе у Подгорици гдје је до скоро радио.

Био сам свједок како се као одборник у Скупштини Главног града Подгорица лавовски борио за развој овог краја, па зато са пуним правом на овој величанственој промоцији могу рећи да му у тој борби није било равна. Бити у првим редовима борбе за слободу, просперитет и развој свога краја и остати кристално чист без мрље у својој биографији, привилегија је само ријетких.

Зато ова вриједна књига коју је за штампу приредио професор Зоран Лакушић има већу тежину, јер иза ње именом и презименом стоји човјек који се никада пред никим није сагињао и који је имао храбрости да саопшти брк у брк истину у очи па и по цијену да га то кошта живота. Наравно да би то било много тешко да није син доброга оца и дједа, и да не потиче из витешког племена Васојевића.

Ја, како ме једном приликом благопочившем митрополиту Амфилохију представи мој племеник из Љешанске нахије, као Србина из Црне Горе, а Митрополит ми на то у шали рече: „Зар у Љешанској нахији има Срба?!“, који сам однедавно сам и крвно повезан са Лијевом Ријеком и Васојевићима, осјећам се поносно што сам добио прилику да промовишем књигу и што могу свједочити о огромном доприносу професора Зорана Лакушића и његовог оца Вујадина у очувању најсветијих вриједности Лијеве Ријеке и племена Васојевића, а нарочито у развоју школства којем су и један и други као угледни просвјетни радници дали велики допринос.

(Обраћање Јова Пејовића на промоцију књиге „Развој школства у љеворечком крају“, аутора Вујадина Лакушића)

Најновији чланци

Неђељко Рудовић: Ко ћутка новинаре, зло мисли друштву!

-Финансијска одрживост медија, нелојална конкуренција, социјални положај новинара и услови за њихов рад, снажење уређивачке независности Јавног сервиса и дефинисање модела за заштиту Јавног...

Бучни Срби и британски војник Пич: Мацоле и сјекире или Дејтон 2!

У сенци бучних вести да Срби гланцају мотке и багере да би се на мостовима, магистралама и ауто-путевима тукли међусобно, промиче овонедељна информација да...

Избори на Цетињу, у Мојковцу и Петњици

У Мојковцу, Петњици и на Цетињу данас ће бити одржани локални избори, на којима према подацима општинских изборних комисија, право гласа има више од...

Полемике: Вјеронаука на раскрсници!

Веронаука је део образовног система Србије већ 20 година, али још није решен њен статус формално, а ни правно. Нису се смириле ни расправе...
video

Истине против комунистичких лажи: Војвода Момчило Ђујић, свештеник и српски ратник!

Прича о једном од највећих четничких команданата у Другом светском рату. Филм заснован на четничким, италијанским и немачким документима, као и на сведочeњима војводиних...