Насловна Почетна Између Црне Горе и Србије: Васојевићи и Српство!

Између Црне Горе и Србије: Васојевићи и Српство!

Пише Горан Киковић, историчар, потпредсједник СО Беране

Одавно ме заокупља мисао да напишем књигу о Васојевићима између Србије и Црне Горе( И она је у припреми). Та идеја ми се јавила када сам још као студент на Филозофском факултету у Приштини на предавању мог професора Бранислава Милутиновића сазнао једну историјску истину .На питање одакле сам, ја сам му одговорио да сам из Берана. Он је питао јесам ли Васојевић? Ја сам одговорио потврдно. Он ми је тада рекао : Ви Васојевићи сте у тешкој историјској ситуацији, на Цетињу вас сматрају Србима а у Београду Црногорцима! И стварно је тако. Ми нисмо ни србијанци ни Црногорци Васојевићи су најчистији дио Српског народа односно они су највећи Срби. Међутим последњих десетак година доста сам се бавио локалном историјографијом и сазано сам да смо ми аутохтони род. Односно да су Васојевићи своји на своме. Да нису никакви дошљаци како им се то спочитава. Да су имали своју кнежевину Холмију и у ранијим временима. Као што је познато о Васојевићима је написан велики број књига, студија, брошура, чланака, приказа… али нико се на овај начин није бавио прошлошћу овог племена. Што би рекао наш савременик, истакнути српски књижевник Рајко Петров Ного “ Народи се не могу делити множењем, јер се множењем деле амебе, а од једног народа не може постати више народа“ .
Васојевићи су наравно кроз сву своју историју, а за то постоје релевантни докази, били одани својој дубљој спознаји везано за национални идентитет, били вјерни и у Бога се надам да су и данас својој цркви светосавској, која их је одржала и кроз много тежа времена и тако ће бити до краја свијета и вијека.

Сасвим произвољно и за ову тему довољно подсјетићу вас да су се Полимљем и Васојевићима, са више или мање научног уплива, бавили многи ауторитативни аутори, као што су Богдан Лалевић, Иван Протић, Јован Цвијић, Радослав-Јагош Вешовић, Марко Цемовић, Сретен Вукосављевић, академик Милисав Лутовац, Мирко Барјактаровић, Милош Велимировић и плејада разноврсних публициста, који су оставили неоспорно много занимљивих и битних историјских података и указали на незаобилазне историјске податке. Па ипак, по мом личном опажању, све док академик Миомир Дашић није својом новооткривеном изворном историјском грађом не само научно обрадио Васојевиће, већ и у многим и разноврсним аспектима студиозно освијетлио бројне интеракције овог племена у његовој историјској појавности, нијесмо сви, а посебно стручна јавност, били убијеђени да су ове или оне изречене историјске оцјене на сигурним ногама.

Мене, као историчара, одавно и лично и професионално интензивно заокупља историја Васојевића, “највећег и најмногобројнијег српског племена“ по чувеном научнику Јовану Цвијићу, па сам увијек с радошћу, занимањем и жељом за дубљим сазнавањем, ишчитавао и читам, користећи то и у свом јавном друштвеном ангажаману кад се пружи прилика за то, све што су истакнути појединци, културни угледници и научни радници, писали и оставили као свој легат отачаству. О једној теми, о овој коју сам апострофирао у наслову овог мог кратког записа, убијеђен сам да више нећемо постављати дилеме. Само ћемо употпуњавати своја знања, без трудне бриге и бољоглаве да ли смо спознали истину. Тако ћемо са уживањем моћи да се исцрпно обавијестимо о вјековној жилавој и побједоносној ослободи-лачкој борби Васојевића (наравно уз одређен допринос и других етникума који су с њима живјели на истој територији или у сусједству) против заједничког силног непријатеља – Османлија, када су Васојевићи бранили своје гнијездо, а нарочито прелијепе травнате и плодне планине Комова, Зелетина, Чакора, Мокре, Цмиљевице, Турјака и других ужих локалитета, гдје су дочекивали и побјеђивали сјеверноалбанска племена, која су при турским освајањима увијек била уз окупатора. Како област Васојевића заузима стратешки и тиме врло важан географско-политички простор државе Црне Горе кроз сву њену бурну историју, са преко 2000 км2 (што значи шестина укупне територије данашње Црне Горе) ваља данашњег читаоца упутити да се територија племена протеже од Вјетерника и Комова на југозападу до ријеке Љешнице и Фемића Крша на сјеверу и од Матешева и Бјеласице на западу до ланца планина сјеверосточних Проклетија: Чакора – Мокре – Кâпа – Мургаша – Цмиљевице – Џаковице до Турјака близу Рожаја. О томе како је овај простор био историјска и природна спона између Рашке и Зете, академик Миомир Дашић каже: “Зна се да је долина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањића, и послије њих, а и касније, у доба владавине Турске, овај простор је повезивао народ историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским областима, прије свега с моравском Србијом“. Дакле, првенствено Васојевићи и племе Шекуларско – Србљаци (Ашани) су успјели да на том простору створе непробојан бедем пред турском инвазијом. Јединство и висок морал као основ ослободилачке идеје надахњивао је овај народ вјековима да истраје до коначне слободе. Социо-психолошки и политички профил човјека из Васојевића био је, по академику Дашићу, овакав: “На том простору одувијек је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и српској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора“.

Снажан печат те српске идеје у духовном миљеу, све до нашег доба, кроз генерације су чували многобројни манастири и цркве “на светим водама Лима“. У духовном сазвјежђу прошлих времена небеско озрачје и историјску вертикалу доминантно су чували првенствено манастир Ђурђеви Ступови, као и Шудикова. С таквим историјским поријеклом народ ове области је веома брзо и лако прихватао устанке и сâм покретао буне, па је тако у Првом српском устанку под вођством Карађорђа, највећег ратничког изданка васојевићког племена, васкрсла Србија. И касније, по слому Првог српског устанка, потпуно предани вишевјековно жуђеној идеји ослобођења од ропства, Васојевићи ће се окренути малој и слободној Црној Гори, којом су све до 1910. године успјешно кормиларили Петар Први и Петар Други Петровић Његош, те кнежеви Данило и Никола. У то вријеме духовни вођа Васојевића био је игуман Ђурђевих Ступова Мојсије Зечевић. Иако се Васојевићи тада чвршће везују за Цетиње, наставили су изразито “понешено“ да на Србију гледају као на велику предводницу за ослобођење свег српског народа. Цитирам академика Дашића: “Игуман Мојсије је био осам година на Цетињу први спољнополитички савјетник и запажени дипломата који је свршавао деликатне мисије у име остарјелог митрополита Петра Првог и за вријеме почетних година владавине младог Његоша, у чијем је хиротонисању за архимандрита лично учествовао“.

Најбољу дефиницију о Васојевићима између Србије и Црне Горе дао је књижевник и политичар Милован Ђилас који је написао : “Васојевићи су били-држим да су и остали- окренути свијешћу ка Србији и животом везани за Црну Гору: свијест је често оманула, везе још чешће биле неправичне и насилне- тако се трајало и претрајало“.
О Васојевићима као племену писали су многи а о томе шта је племе описују Миодраг Мишо Ненадов Вулевић и Зоран Новичин Вулевић, у књизи “Трешњево-завичај братства Вулевића“, они овако дефинишу племе: Скуп свих братстава која заједно живе на једној територији и у друштвеном смислу чине хомогену цјелину (исти језик, обичаји, крсна слава и сл.) представља племе.“
О Васојевићима као племену познати и признати српски научник Јован Цвијић каже:
“…По психофизичким особинама овај народ у многоме је ближи становницима високе Шумадије неголи становницима Староцрногорских племена. Зато и сами вјерују да су најчистији Срби. Култ предака им је веома развијен, јер сваки прати свој род за 300 година уназад. “

Високо цијенећи побједе устаничке војске из области Васојевића књаз Никола је у својим мемоарима записо и ово: “Васојевићи су се јуначки борили, нијесу ни стопе своје земље напуштали без велике муке и погибије Турске“…
Прије готово сто година дошло је до уједињења Србије и Црне Горе, тачније 1918. године. У Црној Гори је послије одлука Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори 1918. године дошло до подјеле на бјелаше и зеленаше, први су били присталице безусловног уједињења Србије и Црне Горе, а други присталице краља Николе. Ипак, и једни и други су били – Срби. То свакако потврђују чињенице у свим документима из документима из тога времена. О Зеленашима и Бјелашима проф. др Александар Стаматовић каже “И једни и други, стајали су по становишту да су Црногорци национално Срби. Зеленаши само дају већу поенту посебности Црногораца, у смислу елитности у односу на остале Србе.“
Васојевићи су у огромној већини готово стопроцентно били за суживот са Србијом односно за безусловно уједињење.
др Радослава Јагоша Вешовића, у књизи ,,Племе Васојевићи“, описује овако:
“ Под врховима Комова с јз. стране су катуни кучкога племена. Ту су Царине са својом традицијом о Немањићима, од старине саборно мјесто неколико племена и крајева. Ту је висока црква, гдје је у своје вријеме, прије 200 година, купио зборове брдских главара војвода Радоња и одатле пријетио Скадру и Дукађину. Ту су се ширила завађена племена. Ту је Арбанија слала своје барјактаре на споразум с Кучима и Васојевићима у вријеме заједничких покрета. И ту је спремљен велики покрет брдских племена до Јелице планине у Србији у доба ћесарских ратова (1737). Још се и сада купе ту по традицији народни сабори љети на Илиндан; састају се поред Куча и Васојевића, Братоножићи и Брскућани, понекад Морачани. И данас се ту надмећу момци ових гора у снази и хитрини, игра оро и пјева: ,,У планине наше свете, где орлови српски лете“. И заиста на Комовима се орлови највише узвијају и кликћу, као што се, према пјесми, тамо и виле преко гора дозивају и састају.
Границе Васојевића се и данас оспоравају од стране званичника новоформиране општине Петњица а она је дефинисана давно, још у доба Милутина кнеза из 1835. године. Уосталом, у тачки 12 Васојевићког законика се каже – “… да се Васојевићко држи од Ножице до Љешнице, од Бјеласице до на врх Ржнице, и Брезојевица црква, која цвили међу турским градовима као љута гуја међу огњевима“.
О Васојевићима овдје доносимо суд Др Раслава-Ћира Бабовића који каже:
“Васојевићи су увијек имали своју орјентацију, а она је била везана за Црну Гору, и наравно за Црну Гору која је тежила уједињењу са Србијом и свим српским земљама. Такође је познато да су Васојевићи били на референдуму 2006-те у већини за заједничку државу са Србијом. Но, без обзира на то како је спроведен тај референдум, они данас прихватају реалност да је Црна Гора самостална, али и црногорска власт треба зато да поштује специфичност Васојевића, јер су Васојевићи највеће српско племе. Уосталом Васојевићи су кроз историју дали доста крви за Црну Гору, о чему је понајбољи примјер бој на Буковој Пољани, гдје би – да није било Васојевића – Црна Гора нестала и била окупирана. Има још пуно сличних примјера, па о томе говоре и пјесме краља Николе Петровића у којима он најбоље одсликава Васојевиће, јер је знао да цијени то да су му Васојевићи прислонили још једну Црну Гору и помогли му да тадашња Црна Гора постане већа држава. У Васојевићима се данас тешко живи, млади одлазе, наша села су опустјела. Ово вам најупечатљивије говори у каквом је стању област Васојевића данас. Такође је угрожено у Црној Гори све што је српско: српски језик, српска православна црква, српска култура…“

О Васојевићима писао је Павле Аполонович Ровински који каже: …“Из цјелокупне прошлости Васојевића, види се да су они стално тежили ка Србији, којој су жељели да се ослободе Турака и у чему су јој помагали. Затим, када је Србија постала слободна, ранија политичка тежња појачана је економским условима. Почели су да траже и набављају у Србији храну за себе и своју стоку. Други, опет, немају ни услова за живот код куће, сасвим су се преселили.

Некако у исто вријеме и Црна Гора се почела оглашавати својим побједама над Турцима. Њој су се прикључила сва племена, територија сва до Васојевића. Тада су многи из овог племена почели одлазити на Цетиње, гдје су налазили потпуну слободу и српски понос. Била је то припрема за њихово прикључење Црној Гори…
…За вријеме владике Петра Другог Петровића Васојевићи су се, мада не и формално, припојили Црној Гори, да би, за вријеме књаза Данила, 1852. Године, дошао у Васојевиће Крцо Петровић и, у има црногорског књаза поставио овдје суд и главаре. Истина, ово је на Васојевиће навукло гњев Турске, што је био разлог за бој у Полимљу 1854. Који је имао тешке посљедице по Васојевиће. Али, 1857. Књаз је именовао капетане ( 5 за нахију и једног за Горња села). (Међутим свуда се помињу седам капетана. Прим.аутора)1858. Године, послије боја на Граховцу, стигла је у Васојевиће европска мјешовита комисија за разграничење Црне Горе и Турске, по чијој је одлуци већи дио Нахије припао Црној Гори. Тако су Васојевићи извојевали оно што су жељели и чему су стремили…“

Миљан Зечевић у књизи “Племе Васојевићи и братство Зечевићи“ о Васојевићима пише: “…Када су се Васојевићи наљутили на краља Николу Петровића због његовог нетактичног понашања према војводи Лакићу Војводићу, отворено су поручили негодујући:
Шта мисли господар и зна ли он да смо ми Васојевићи од цара Душана. Ако ће он лијепо, добро и јест, неће ли-како хоће,граница ни се зна, па га нека тамо, а ми овамо и овесели Боже…“

Аутор цитира проф. др Милију Зечевића који каже : Васојевићи су данас насељени у Шумадији, у Београду, у Срему, у Бачкој (Савино Село), у Банату, у Ужичком крају, у Топличком крају, у Републици Српској, а велики број живи у Чикагу, Лос Анђелесу и другим градовима Америке, у Сиднеју, Лондону и готово свим градовима Европе. Сви знају одакле су им преци и радо подсјећују младу генерацију на претке на Црну Гору, свој завичај…

Васојевићи се познају по изгледу, по отмености, по отреситости а посебно по томе што држе Немањића сој и што славе славу Светог Аранђела…
… Васојевићи су најраспрострањеније и најбројније племе у Црној Гори. Простиру се од Ножице испод Вјетерника до Љешнице иза Берана, Проклетија из Гусиња и речина изнад Колашина. То је како је устврдио академик др Јован Ердељановић, највеће српско племе, које је чинило економску и духовну целину. Простор на којем данас живе Васојевићи мањи је од територије на којој је у 18. Веку кнез Никола Васојевић (Милошевић) основао “трећу српску државу Холмију или кнежевину Васојевиће“, за коју је тада добио признање неких европских сила. Од тада се и сматра да је државност црногорских брада старија од настанка црногорске државе…

Миљан Зечевић овако описује трајање Васојевића на Балканској вјетрометини:
“ Током пет векова, колико датирају писани трагови о Васојевићима, ово племе је дало Црној Гори и Србији на стотине знаменитих и угледних личности: краљева, вождова, војсковођа, војвода, председника република, научника, књижевника, уметника…
Васојевићка историја трајања проткана је непрекидним борбама за крст часни и слободу златну и опстанак. Васојевићи су учествовали у свим великим побједама Црногорске војске над Турцима као што су Бој на Крчеву, Рудешу, Буковој пољани, Морачи, Полимљу, Невесињу, Вучјем Долу, Шекулару, Бучу, Доњој Ржаници,…
Васојевићи су дали велики допринос црногорско- србијанским везама, учествују у експедицији 300 Васојевића преко Гиљеве према Србији.
Готово да не постоји ниједан историјски период и догађај у Србији и Црној Гори у коме Васојевићи нису узели запажено учешће, дајући свој пуни допринос.

Горан Киковић

Зато и овдје треба нагласити оно што је и краљ Никола Петровић написао Васојевићком војводи Лакићу Војводићу:
“… Истрај јуначки соју васојевићки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом , док год буде Срба и јунака! Истрајте, најљепши синови моји“.
Димитрије Ивановић, у књизи Братство Ивановића из Грачанице каже о Васојевићима. “ …Васојевићи као племе, својом бројношћу и својом духовном снагом не изостају из осталих племена у Црној Гори; напротив, сматрају се највећим српским племеном на Балкану…“.
Генерал др Лука Кастратовић, у књизи “Сердари, Војводе и Генерали из Васојевића“ написао је да су “ Васојевићи, највеће српско племе, притиснути најездама разних освајача, преживјели су бурну историју борбе за опстанак, национални идентитет и слободу. Разбијање и пропаст ранофеудалне српске државе и најезда Османлија оставили су тешке историјске посљедице.
Васојевићи захватају простор од Вјетерника на југу до ријеке Љешнице на сјеверу и од врхова планина Цмиљевице, Мокре, Чакора, селâ Новшића и Брезојевице код Плава на истоку до крајњих врхова Бјеласице и источноморачких висова на западу.

Природним границама додирује се са сусједним областима и племенима: јужном страном с Албанијом, Кучима, Братоножићима и Брскутом, западном и сјеверозападном страном са Морачанима и Колашином, на истоку Метохијом, а на сјеверу са старом Рашком. Иза освајача и њихових похода остајала је само пустош, с кољена на кољено у предањима и оскудним записима преношена су памћења о бројним покољима, спаљеним селима, збјеговима, ропству, погромима, гробовима…
Турска освајања била су сурова. Кроз петовјековно ропство, поред свакодневног зулума над становништвом, систематски су уништаване све институције Немањићке државе. Од споменика материјалне културе остали су покоји манастири и цркве, које су иначе вишеструко биле харане и паљене. Српски неимари су обнављали здања, али су ипак у њима заувијек уништена писана документа.У многим манастирима и црквама постојале су надалеко чувене преписивачке школе и друге културне институције. Кроз историју, све до данас, недостатак таквих драгоцјених докумената ишао је на руку прекрајању историјских чињеница, тиме и цјелине историјских догађаја и њиховој искривљеној интерпретацији и врједновању.

Кастратовић истиче тврдњу и примјер“ Тако, на примјер, понеки историчари истичу како први записи о Васојевићима постоје тек у турским тефтерима у 15. вијеку и изводе погрешне закључке, а неки чак и покушавају да негирају њихово немањићко поријекло. Губе из вида да Турци раније и нијесу могли писати о Васојевићима, из простог разлога што прије тога на том простору и није било Турака. “Заборављају“ при том да су Турци, палећи све пред собом, затрли и заметке просвјетних и културних институција, а да су спорадично и чудом ратне среће остали покоји братственички родослови углавном богатијих династичких лоза. Школе и друге институције нијесу само уништаване, већ се забрањивало и онемогућавало отварање и изградња нових, до границе одржавања голог живота и опстанка народа.
И тако, за пуних пет вјекова, шта је остало српском народу?
Једино, да се бори за сопствени опстанак и слободу!

Сурове грозоте турских репресалија ипак нијесу успјеле да униште живот: српско национално биће и колективно памћење.Остало је предање у форми народног казивања и у пјесмама, дивним поетским сјећањима на тешка времена и вјековну борбу за слободу, што је с кољена на кољено преношено у аманет наредним генерацијама, најчешће уз струне гусала.

Када су касније богате умотворине српског народа сабране у дјелима Вука Стефановића Караџића, прије свега културна Европа је била задивљена херојизмом и прегалаштвом у истрајној борби за опстанак овог малобројног народа и надасве љепотом његове, до тада непознате, народне поезије и културног стваралаштва исказаног понајвише на фрескама и иконостасима српских хришћанских манастира и цркава.Послије Косовског боја наступило је најтеже вријеме за опстанак српске нације. Једини спас пред турском најездом били су сеобе и збјегови, али то је значило да ће се и добар дио становништва расути по свијету. Они који су избјегли, обично у планине и друге неприступачније терене, почињали су по ко зна који пут изнова да обнављају друштвени живот стасавајући за нова искушења.Народно памћење је подсјећало потомке да, иако Турци могу похарати и побити одраслу мушку чељад и остану само макање, “пилад“, увијек остаје нада да ће они, чим поодрасту и стасају да сабљу припашу, све то вратити Турцима – “мило за драго“. Иако се спирала насиља и пустошења одвијала систематично и зулум вршио унедоглед, постепено се ипак проширивала слободна територија, чиме су се стварали услови и за коначно ослобођење од турског ропства.

Касније, када су наилизали и други завојевачи и окупатори, српски народ је ношен слободарским етосом својих славних предака увијек налазио снагу да стигне до узвишеног идеала слободе, уздигнта чела.

И данас има оних који кажу како се није требало превише борити, већ да је требало бити “више мудрости, више дипломатије“. Тачно би то било, кад би се преговорима и договорима могли убиједити силници и моћници да одустану од својих освајачких апетита. Но, историја није забиљежила до сада да су наречени поштовали обећања, договоре, споразуме, чак ни међународне обавезујуће правне норме и свјетски поредак! Има на жалост само другачијих примјера, да је народ крваво плаћао онда када је повјеровао ријечима освајача.

Тако, рецимо, 1768. године, народ Слатине, Забрђа и Трешњева избјегао је пред турским зулумћарима у планину Жељевицу, нашавши склониште у њеним пећинама. Послије неуспјешне топовске канонаде лукави турски Кариман паша прибјегне “преговорима“ односно даје чврсто “обећање“ да се никоме ништа лоше неће десити, само ако се народ врати кућама на своја огњишта. Простодушни народ је том приликом заборавио на много пута поновљен наук из свог предања да “нема вјере у Турчина“ па је тог кобног дана Топал паша, на Троглави испод Жељевице, посјекао шездесет највиђенијих мушкараца, одабрао жене и дјевојке за харем, а млађе за продају у робље, па преостали живаљ послао кућама да причају како ће проћи сви они, који убудуће не буду схватали да су покорени.

Исто тако, рецимо опет, сто година прије овог језивог чина, 1653. године, Турци су покорили Васојевиће и потом, за опомену и застрашивање становништва, живог одрали будимљанско-никшићког владику Пајсија.
Само ова два упечатљива примјера из иначе богате архиве турског вишевјековног непочинства над српским народом довољан је за разумјевање његове судбинске одлучности да борба за слободу нема цијене, а да овакви погроми насупрот очекивању поробљивача само челиче вољу и уздижу самосвијест и морал напаћеног народа.
Послије разбијања ранофеудалне српске државе у Васојевићима се друштвени живот вратио из класног у бескласно племенско стање. Племенска организација се дуго одржала и развијала у форми колективизма, са три основна конститутивна елемента: кућа, братство и племе.

Вјероватно до тада у свијету није било веће демократије од ове у Васојевићима! У одбрани од завојевача и опстанку у суровим природним условима и изолацији чини се да народ није могао другачије ни да преживи без оваквог заједничког самоорганизовања. Ако су Комске шуме и пропланци били идеални за одбрану, онда се пољопривредни радови и сточарство нијесу могли одвијати успјешно без велике снаге колектива и својеврсне подјеле рада у њему, гдје је сваки појединац од најмлађег до најстаријег знао своје задужење и своју улогу у пословима које је требало обављати Главну одбрамбену снагу свакако је чинила народна војска, организована у основи по братственичкој сродности, која се духовно напајала свијетлим примјерима своје дуговјековне борбене традиције. Забиљежени су дивни примјери борбеног духа и морала у многим поступцима старјешинског кадра, који је “муку мучио“ да одвоји способне од неспособних за борбу, јер нико није хтио да буде поштеђен, иако се морало водити рачуна о многобројним захтјевима које су одабрани морали да посједују: буду тврђи од камена, забораве на умор и оскудицу, на стражи буду будни, у боју буду силни и тако оставе у насљеђе примјере чојства и јунаштва о личном жртвовању за слободу своје нације, без изузетка, колебања или двоумљења.
Узвишени мотиви, тежња народа за опстанком и жеља за слободом, били су темељ друштвене одговорности сваког појединца, што је омогућавало стварање оптимално погодне климе, у којој је народ лакше подносио и најстрашније жртве: сјетимо се само исконског хероизма мајки при губитку сина јединца на бојном пољу, које би јавно остављале у аманет свој благослов за јуначку смрт и презир за бјекство од борбе и отпора.

Племенским пословима су управљали истакнутији племеници – главари. Најчешће су то били сердари, војводе, кнезови, барјактари, свештеници и друга одабрана лица. А свако историјско вријеме имало је своје особене изазове и тешкоће, у којима су биле угрожене основне националне вриједности, слобода народа и устројство државе.
Стога је увијек потребно изнова сагледавати сопствену прошлост и улогу значајних појединаца, којима је борба за слободу била национални и војнички изазов, да би се њихово понашање и дјело врједновало као примјер бранилаца универзалних људских вриједности – борба за опстанак и мир сопственог народа коме припадају.“- истиче Кастратовић.

Прво, ниједна турска војска у три рата, која је Црна Гора водила за ослобођење, против Турске (1853/54; 1862. и 1876-1878) није сломила одбрамбени бедем и отпор народа овога краја. Друго, Васојевићи су ратовали и на бројним другим ратиштима, одвојеним од њихове географске матице, све у неусахлој жељи да учествују у бојевима за слободу Црне Горе. Тако је Миљан Вуков 1862. г., када је око Цетиња било критично, а Турци долином Лима пустошили и палили све редом (око 44 села и манастир Ђурђеве Ступове) успио да их прво спријечи на Штавној и Трешњевику да учине даљи продор, а затим да се са око 1500 својих ратника домогне Ријеке Црнојевића, гдје су заједно са осталим Црногорцима однијели блиставу побједу против знаменитог турског војсковође Омер-паше Латаса. Цитирам: “У једном руском извјештају о тој борби се каже да је појачање из Васојевића имало изузетан војнички и морални значај да црногорска истраје у отпору Османлијама и да их спријечи да уђу у црногорску пријестоницу, прије него што су Русија и Француска, уз подршку других европских дипломатија, успјеле да изврше притисак на Турско царство да обустави даље ратне операције против Црне Горе

Трећи примјер: војвода Миљан Вуков је са 3500 ратника извојевао више побједа, а у јуну 1877. је у бојевима на Буковој пољани и Морачи до ногу потукао турску армију са око 25000 бораца под командом Мехмед Али паше, једног од најбољих турских генерала тог доба, те да спријечи продор ка Подгорици и Спужу. Борци овог васојевићког батаљона учествовали су такође и у Херцеговини (бој на Вучјем долу) у саставу црногорске војске, а надаље и у ослобођењу Бара и Црногорског приморја. Цитирам академика Дашића: “Доњи Васојевићи (Берански крај) је и послије 1878. године – будући да је неправедно повучена граница, по одлукама Берлинског конгреса (1878) готово половину племена оставило Турској – наставили су да крваре до коначног ослобођења све до 1912. године“.

Четврти примјер: У љето 1912. године српско становништво Беранског краја диже устанак, (цитирам): “…што је био повод Краљевини Црној Гори да прва од балканских савезничких држава уђе у рат против Турског царства“. Дакле, та Доњовасојевићка бригада је послије ослобођења Берана (16. октобра 1912.), са другим црногорским јединицама у садејству, ослободила Рожаје, Пећ, Дечане и Ђаковицу.
Пети примјер: двије васојевићке бригаде са око 6000 бораца укупно ће се борити и у Првом свјетском рату против Аустроугарске. У Васојевићима ће дјеловати и комитски покрет, борећи се против аустроугарске окупације, а у октобру 1918. г. самоорганизовани батаљони народне војске су натјерали оба аустријска гарнизона (у Беранама и у Андријевици) на капитулацију.
Нећу више ређати примјере! “Бројне су чињеници које говоре у прилог да је народ области Васојевића дао велики допринос снажењу Црне Горе, њеном територијалном проширењу и конституисању као модерне грађанске државе“- закључује академик Миомир Дашић.
Пошто је то заиста тако, желио бих на крају да се осврнем на данашње стање у Васојевићима и да запитам да ли се држава Црна Гора на адекватан начин односи према овим несумњивим и историјски важним доприносима, који је народ ове области учинио. Проучавајући овај политички анахронизам актуелне државне политике да се на Васојевиће гледа као на “великосрпско“ и да се у духу тако изречене дијагнозе прописују и строги љекови из класе диуретика, упоређујем како ондашњи (а како садашњи) владари гледаху на народ Васојевића, па видим: владика и владар Петар Други Петровић Његош за сва времена исписа апотеозу “Карађорђу бесмртноме“ у “Горском вијенцу“, а краљ Никола – у свом Васојевичком колу као својеврсној химни племену – оцијени да су Васојевићи “стожер Рашкој земљи и китна јој перјаница“, да би на крају ускликнуо да ће луча војводе Миљана Вукова сијати “док бојеви не престану, док с јунаком јунак рати“. – А данашњи сведржиоци, вјерујем, кажњавају становнике Васојевића што се листом 1918. г. изјаснило за уједињење тадашњих држава Црне Горе и Србије, али тај кобни потез поновише и прије десет година, када нису гласали за Независну. За ово прво знам поуздано из историјских извора (нека ми не буде замјерено, ако кажем, да сам Подгоричку скупштину обрадио у свом историјском раду и објавио књигу о њој), а ово друго гледам својим очима од како сам зазнао.

Елем, гледам сваки дан како се некада изванредно плодна регија са врло развијеним ратарством, воћарством, сточарством (у селима) и значајном индустријском производњом у фабрикама (у граду, посебно Беранама) претвара у најзаосталији дио данашње црногорске државе. Видим како се сваког дана безобзирном експлоатацијом шумске грађе уз непојмљиву пљачку тог најважнијег природног ресурса овог краја, циљано дјелује тако да општинама не остаје драгоцјени приход који би могао бити усмјерен на изградњу акутних саобраћајница или обнову индустрије. Да је намјера, а не неснала-жење актуелне црногорске власти по сриједи, јасно показује територијално разбијање Васојевића на, не усуђујем се да кажем колико број општина, јер тај наум, по свему судећи, није још окончан!? Видим опет и то да се народу овог краја нуде високошколске установе, отварају се дипломатске академије за будуће дипломате (а у данашњем политичком животу Црне Горе на највишим државним функцијама Срби су заступљени на нивоу статистичке грешке), како би се ваљда овај виолентни Васојевић навео да се прво образује (а то је доказао највећим бројем доктора наука по цм2 учене Европе) па онда запосли на мјесто достојно његовом образовању, уз мали услов да то све може постићи, ако дотле преживи.
Како пише Вељко Рачић да су Васојевићи увијек били и историјско везивно ткиво двије братске државе Црне Горе и Србије, то је нарочито било важно онима који се данас одричу свега српског да учине додатни напор да их на одређени начин “ поцрногорче“ да их подведу својој новој идеологији, у којој главну ријеч као некада, води партија.

Партија која има ексклузивна права да оснива, руководи, устројава цркву, језик, нови идентитет ..

Ко се имало разуме у овдашње историјске прилике, ваљда зна да је и тај нови национални идентитет Црногораца у најмању руку проблематичан и тешко, готово неодржив из више разлога. Данашњим новим генерацијама и није тешко, мада ме чуди како успева то старијима да прихвате наметање идентичности појма народа са нацијом, што апсолутно није исто. Имајући у виду да народ није крвносродна већ теритиријална и географска заједница.

Није ни чудо што данас када у Васојевиће дођу државници из Подгорице имају субјективни осјећај да су у другој држави, просто тај неки народни етос је другачији од оног који је у континенталном и јужном делу данашње државе, тај горштачки менталитет који се одликује интелектуалном и сваком другом супериорношћу је очевидан.Даће Бог да се Васојевићи и поред свих екстерних утицаја одупру новим идеологијама, знавајући колико могу бити опасне за њихово биће, њихов исконски етос и све оно што их чини највећим српским племеном, у супротном не смијем ни помислити шта би могло да се деси …

Има Црна Гора у данашњим границама тај један ако могу рећи проблем, а везано за недостатак компактности државне територије.Тим пре ако знамо да је њен истински географско-историјски појам четири нахије, а да су седморо брда и херцеговачка племена тек у доба последњих Петровића, након постепеног ослобађања од турског ропства постепено ушла у састав Црне Горе . Ако додамо још Боку, која никад није ни улазила у састав, док је ова била самостална, онда је и сам утисак да кажем о овој теми комплетан.

И преко свега овог, сви црногорски владари кроз историју, а поготово они најзначајнији из светородне лозе Петровића били су бескрајно одани идеји уједињења свеколиког српства, борили су се и умирали за ту славну идеју.
Када се све ово има у виду, тешко да здравомислећем данашњем човјеку може бити јасно шта се догађа у постојбини Светог Саве и Симеона, мада ваља се присетити једне добре изреке једног нашег великог духовника савременика, који о свему овоме говори као о “облачку који се појавио и који ће пре или касније проћи“.
Ђоко Рачић, пјесник из Слатине код Андријевице, о овом племену је написао и ово: “ Васојевићима је једноставно опредјељење. Њих је вододјелница усмјерила, за Лимом, низ Дрину, у загрљају Србије и Републике Српске, до мора које запљускује Крим и љуби обале Русије.“

Васојевић од Ножнице до Љешнице навијек и амин!

Најновији чланци

Позадина захтјева за смјену Царевића: Бато ставио тачку на пљачку, Демократе стазама ДПС-а!

Позадина зхтјева за смјеном Бата Царевића, предсједника Општине Будва, налазе се у ДПС правилима по којима се будвански финансијски колач дијелио међу странкама на...

Анализе, црногорски диктатор: Уморан и сам у ектремизму и шовинизму!

Пише: Дејан Ђуровић Актуелни догађаји око устоличења митрополита Јоаникија у потпуности су оголили постојање читаве парадржаве која већ годину дана несметано функционише и на чије...
video

Њемачки посланик: Подржавамо криминалну банду на Косову!

Армин - Паулус Хемпел посланик из њемачке десничарске партије АфД, изазвао је праву буру у Бундестагу говорећи о Косову и саопштавајући да су Албанци...

Рогови у врећи, Демократе и УРА: „Експертска“ политика од четири одсто камен у врату Црне Горе!

Момо Копривица, потпредсједник Демократске Црне Горе, и Милош Конатар, потпредсједник Грађанског покрета УРА, гостовали су у емисији "Начисто" на ТВ Вијести и расправљали о томе да ли...

Тако то раде Срби: Док се на КИМ може само пјешке у Београду промовисана књига Куртијеве супруге!

Док траје напетост на административним прелазима Јариње и Брњак, због одлуке приштинског премијера, у Београду промовисана књига Куртијеве супруге. Реч је о књизи "Идеја слободе...