Пише: Јанко Јелић

Сто ми се пута десило да се похвалим, а човјек би рекао да сам скроман. Хвалио сам се, признајем, и почесто претјеривао свим и свачим. Бастало ми је, вала, и да масно слажем, али некако ненамјерно, таман онако да и сам повјерујем у сопствену хвалу.

Хвалио сам се од малих ногу да ми је во најјачи међу сеоским воловима и да нема нико бољу белеђију него што је имао мој прађед, а сад је остао од ње само слизак и чувамо је у бабином бајуну, као светињу. Послије сам се хвалио да сам најбољи ђак у разреду, али само међу сељацима јер се у школи знало да од мене имају боља бар двојица. Онда сам се хвалио да сам могао бити кошаркаш бар ко Дивац, али није било никога да ме тренира.

Ка сам се докопао момачке снаге хвалио сам се да сам најјачи, али само кад сам био сигуран да ме слушају млађи и слабији. Кад сам се докопао кафане хвалио сам се да могу да попијем ко ниједан мајчин син, и ту одиста нијесам био далеко од истине.

А како дође ово ново доба у коме се посебно поче цијенити поштење, принципијелност, одговорност, част и људска ријеч онда сам се могао похвалити само једном тако златном и вриједном ствари, хвалио сам се да ме никад, ама баш никад, није позвао нико из ДПС-а.

А чим те не зову из ДПС-а зна се каква си ти људска тврђа и сува дреновина од човјека. Зна се за таквога човјека да се о његовој куповини ни помислити не смије, а камо ли да му се понуди каква картуљина од пара или да му се помене каква услуга мимо закона и прописа. Е, такав сам ти ја био. Био сам, велим, јер од јуче, изгледа, више нијесам такав. Од јуче се тиме хвалити не смијем.

Ђаво однио телефон и мобилну технику, зазвоње ми за столом, а мени дошли неки мили гости, па ми се не јавља да не прекидам људски разговор. А, опет, видим непознат број па ми се све мота по глави мисао да ме зове неко значајан у ове изборне дане. Мора бити да и моје чапра и ово мало мозга некоме ваљају у овој великој вртутми у граду Никшићу.

Е, таман ћу се јавити овако пред гостима да и они чују и виде како сам и колико сам битан и цијењен, па да им не морам причати, него нека они сами проконтају и препричају гдје треба. И, по злу, рекох – молим, а отуд ни пет ни девет, него вели:

„Добар да! Моје име је Јелена. Зовемо вас из изборног штаба ДПС-а. Имате ли пар минута за разговор?“

Како то чух загрцнух се и закашљах и, право да кажем, не знам ни шта сам одговорио. Лијепо ме нешто жигну на ожичицу, имадох се претурити, телефон ми мандркну из руке, разлетје се она справа по поду, али из ње и даље исто ко да одлијеже:
„Зовемо вас из ДПС-а! Зовемо вас из ДПС-а!“
Јекнух ко од ударца, па се сагох да покупим оне телефонске тантаре, а све псујем себи у браду, док ће ти један мој стриц:
„Зову ли те то из ДПС-а?“
А мене Бог убио те не умијем да слажем, заруменио се и постидио ко да сам нешто украо, па забаљих ко теле:
„Ево, зову… Одакле знаш?“

Чуш одакле знам. Знам јер су и мене звали. Нема кога звали нијесу. Звали су и зову, ево, годинама, а нарочито пред изборе. Звали су, звали, и мене, али ја сам их овога пута мршнуо!

„Мене досад звали нијесу!“ – брецнух се ја.
Стрикан само узви обрвама и раменима. Видим, не вјерује ми. Ја на то узех да им псујем оца кроз оца „депесовскога“ и да се ишчуђавам одакле њима мој број и одакле им право да узурпирају моје грађанске слободе и приватност и мир мога исто тако грађанског живота, али на све то моје комаћење стриц опет само уви раменима. Готово је, мислим се, залуду се правдам и гицам, просу се моје чо’јество и изгуби за вјеки вјекова. Остах за кастига да ми дјецу сјутра путем показујуи говоре:
„Ово су синови онога јада што га је ДПС звао пред изборе! Пи!“

И тако у тој мисли о изгубљеној части прођоше и одоше гости, па онда дуго кишно поподне, па некакви кућни разговори, а ја једнако у грчу и некаквом ропцу и муци. Дође и ноћ, легох, али не у кревет, но на неку сећију да се сит насамо исплачем и колико толико муке ослободим. Тако и би, исплаках се за собом и за својим покојним поштењем и чврстином. Залелеках без гласа, данас па за васи вијек, за својом дивном и изгубљеном главом од завида.

А кад сузе усахнуше, а лелеци утишаше, обузеше ме неке нове мисли. Учиње ми се да ме походи нека трезвена и утјешна мисао. Звали људи, па шта? Звали ко зна зашто. Звали, зато што ни ја нијесам ни бољи ни гори од других. Кад све зову нек зову, вала, и мене. Звали, па нека су. Звали да ме искушају и пробају, да ми нешто понуде… И тако редом, рационално ја промишљам, а кроз рационалнос прође и утјеха и онда ми дође још већа мука од оне прије.

Нека што ме зовнуше и што ме осрамотише и пред собом и пред родбином, него што за ту срамоту нит шта тражих, нит шта чух, нит шта узех. Сва мука од силнога изгуба на једну страну, али куд ћу с муком што је све што сам изгубио у једном телефонском позиву било за џабе, бесплатно.

И тако сам испао, не само неваљла и срамотна мрцина коју зову из ДПС-а, него и обична аветиња коју користе бадава, онако успут.

И тако сад чекам никшићке изборе осрамоћен пред собом и најближима без посла и цента у џепу, без разлога и храбрости да се више ичим похвалим исти као и моји рођаци, и комшије, и познаници. Кад је мени овако од једног кратког разговора са њима како ли је тек онима које зову свакога дана и почесто обилазе.

Но, опет се надам да је после толико сахрањених људских вриједности могуће сахранити и предати забораву и ову срамоту у којој смо толико доброг и лијепог продали забадава неким незаситим бестидницима.

Извор: јасно.ме