Од многих тужних случајева током Другог Светског рата када су не тако ретко бележене многе трагичне ситуације, издваја се један који никога не може оставити равнодушним. То је случај када је отац комуниста убио свог сина јединца због комунистичке партијске идеологије. Ради се о Петку Тановићу, абаџији из Пожеге, био је стари Вуковарац и комуниста, имао је жену Милицу, сина Радојицу, ђака пред завршетком велике матуре, једног од најбољих спортиста региона. Бранио је за пожешку “Глорију“, а да није било рата прешао би у БАСК. Имао је и ћерку Јулу, која је била ученица Учитељске школе у Ужицу, а сада као пензионер живи у Шапцу или околини. Петко је био поверљива личност. Заједно са по злу чувеним Слободаном Пенезићем Крцуном, Виданом Мићићем, Боровићем и Вуколом Дабићем, из села Мушвете код Чајетине довео је Живојина Павловића, шпанског борца, члана КП Француске и КПЈ, пред Јосипа Броза, током “Ужичке републике“ 1941. године. Броз му је рекао: “Слушај, Ждребе, не стигох те у СССР-у, ни у Шпанији, ни у Француској, стигох те овде у твом родном крају“. После тога је настало мучење. Павловић је дотучен и бачен у јаму у Крчагову, где су комунисти тада сахрањивали и остале жртве терора. У мучењу су првачили Ранковић, Ђилас, Петар Стамболић, чак и Владимир Дедијер.
Пошто је Петко био озлоглашен као убица, породица му је била под ударом освете, а првенствено син му Радојица. Школски другови су му саветовали да се склања кад они нису ту. Када му је то досадило, потражио је преко сестре Ивка Јовановића (равногорског официра). Са њом је дошао код њега и тамо остао. Био је омиљен омладинац у омладинској чети. Када су омладинци слати у школу резервних официра, Ивко је замолио мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса, да га укључи у списак. Мајор га је ставио под број један, иако је по азбуци био на крају. Омладинци су завршили школу резервних официра, а међу првима у рангу нашао се Радојица Тановић. У то време постојале су две такве школе, једна у Источној Србији, негде испод Хомоља, а у Западној Србији у Брајићима. Ови који су били у Брајићима, међусобно су направили велико другарство и међуповерење.
За казну што се Радојица прикључио својим друговима, дошла је одмазда оца да казни свог сина “издајника“ и “народног“ непријатеља зато што је постао резервни официр регуларне војске Краљевине и није прихватио комунистичку партију. Приликом заробљавања многих припадника Равногорског покрета по повратку из Босне, равногорци су и даље били под оружјем. Хватани су, па је тако ухваћен и Радојица Тановић. Стрпани су у двориште неке школе крај Дрине, а податке је узимао мајор Озне за Подриње Минић “Шпанац”. Давши своје име и презиме Радојица Тановић, мајор га је питао: “Шта ти је Петко Тановић“, Радојица је одговорио: “Рођени отац“.
Мајор је рекао да ће проверити да ли је то истина, што је и учинио. Све су извели на стрељање и њега последњег. Мајор је питао свог колегу Петка телефоном шта да ради са његовим сином, а Петко му је рекао:
“Јеси ли побио остале у духу Титовог циркуларног наређења, да све заробљене припаднике Равногорског покрета, без обзира на године и пол треба стрељати, јер ће их народ у свом месту бранити…“
Кад му је мајор рекао да је стрељао све заробљене, Петко му је рекао да стреља и његовог сина с њима.
“Стрељај га као и сваког другог издајника”!
Чедина, сестра Драгана Кувељић, првоборкиња, која је била секретарица код Петка, осумњичена да је она предлагала да се Радојица стреља, изјавила је да она у то није умешана, а да је то била одлука Петкова. Петко је ову ствар крио од супруге и кћерке, али су то оне сазнале од Шпанца. Касније је Петко остао ментално поремећен, ноћу је устајао и ишао у вашариште – игралиште где је његов син некада играо фудбал, зовући:
“Сине, Радојице, јединче моје опрости“. Радио је то дуже време и потом умро, остављајући иза себе супругу Милицу и кћерку Јулу. Јула и данас живи као пензионисана учитељица у Шапцу.
Извор:фејсбук Милисав Марковић
