Пише: Јанко Јелић
Не тако давно наишао један чудан вакат у Црној Гори. Шеташ улицом и приједу ти се кокице, дођеш до онога момка што их пече на џади, али шерпа му празна.
Извињава се, сад ће да пристави нову туру само да заврши предавање и расправу са колегом поред који продаје куване и печене класове. И продавцу класова прифалило робе, али и он се извињава муштеријама и правда се вишом силом. Наишло баш тога дана нешто прече од зрна кукуруза, а то је прича и анализа о томе како је Црна Гора подијељено друштво и како ту подјелу ваља премошћавати.
Други дан се упутиш да купиш какву зелен на пијаци, а и да пробаш какав је бијели мрс, па ако ти се баш допадне можеш узети и двије-три стотине грама младога скорупа. Обилазиш тако по пијаци и моташ се око каце, а она баба, умјесто да те нагони да код ње пазариш, пита:
„Боготи, шта мислиш ти о овој подјели у Црној Гори?“
И тако редом, куд год мрднеш сви причају о подјели, о дубоко ископаном јазу и о начину како да се то чудо преброди. А о телевизији, новинама и полтичарима да и не помињем. Они само понављају:
„Подјела! Помирење! Подјела! Помирење!“
Додуше, слабо ко хоће да каже ко се од кога подијелио и које су се то двије стране тако далеко удаљиле да се више ни каменом гађати не могу, већ тек уријетко једна до друге псовку добаце. И, онда ја, како ме је Бог радознала дао узмем да истражујем тај широко распрострањени феномен црногорске подјеле и дођем до неочекиваних резултата. Подјела изгледа отприлике овако; на једној страни се налазе прогресивне, проевропске, образоване, емациповане, грађански опредијељене, антифашистичке, мултиетничке, мултиконфесионалне, мултикултуралне, трансатланске, реформске и, надасве, поштене снаге.
А на другој страни су назадне, националистичке, четничке, клерофашистичке, средњовјековно орјентисане, крезубе хорде, наоражене искључиво ножевима и закићене реденицима, једном ријечју Срби. И то вам је та подјела која се свакако једино може премостити тако што ће поменути Срби направити силиконске протезе међу вилицама и тако што ће се заклети на свим светим књигама овога свијета да неће рушити мултиетнички склад у свијету и околини тиме што ће се једноставно одрећи свога имена. За оне који ипак, и поред несумњиво убједљивих разлога да тако нешто учине, одбију да се одрекну имена извјесни Катнићи и Марковићи су били планирали план Б, који је обухватао транспорт ових тврдоглаваца у Србију тракторским приколицама, а за оне слабијег здравља и покојим комбијем.
И таман кад сам ја све ово лијепо разлучио и посложио и кад сам одлучио да објавим свијету уз наду да ћу за то добити бар докторску титулу, а можда и какво државно намјештење, затече ме вијест која ми потпуно поремети поменути научни приказ црногорског социјалног миљеа. Наиме, јавише медији како је наше министарство здравља тражило од Руса више хиљада вакцина не би ли бар неко од нас претекао од ове короне. Тражило ко и ваздашто смо тражили Русима, писмом. А писмо послали преко црногорске амбасаде у Москви. Међутим, у тој амбасади се писму изгубио сваки траг, а ми мислили да су га Руси прочитали и бацили у канту за отпатке. Но, како се на крају испоставило, Руси нијесу имали појма ни да смо им ми уопште писали, а камо ли да смо им писмом нешто тражили. Дугом и прецизном истрагом је утврђено да неко из црногорске амбасаде није прослиједио црногорско писмо на жељену адресу, него га је отпечатио, прочитао, бацио, а може бити да га је, као у партизанским филмовима и појео, таман као она госпођа што је појела контролне купоне гласачких листића.
Таман кад сам с тешком муком сварио ову вијест, као што је сигурно тешко варио и онај што је појео писмо, стиже нова тешко сварљива објава. Веле, неки чувени Пајовић, који је због свог чувења добио да буде црногорски амбасадор у Кини, на иначе добар и лијеп глас који га прати додао је још један накит. Закитио се човјек привеском од кључева црногорске амбасаде у Пекингу. Кажу да је био емотивно везан за тај привезак јер му га је поклонио бивши премијер лично кад га је пратио на далеки исток и кад су се у сузама растављали.
Незгодно је једино што су уз тај привезак остали и кључеви амбасаде и сад у ту амбасаду не може нико да уђе док не дође неки добар бравар да одвали врата. Тражили су, изгледа, тога Пајовића свуда по Кини, не би ли могли смирено и цивилизовано откључати врата, али узалуду. Човјек узео то пара што је имао, спремио брашњеник и кренуо, изгледа, низа свијет, да мало отпочине од силне дипломатије која му се преко главе и леђа претурила.
Кад сам све ово с муком појмио почео сам да мислим другачије. Ипак, није она подјела међу народима с почетка ни изблиза тако дубока колико ова међу државама. Јер ми немамо једну него двије државе истог имена, на истој територији и са истим чељадима. А те државе су стриктно подијељене и може се рећи да међусобно не зборе. Једна држава нам има премијера и владу, а друга предсједника. Једна нам има скупштину, а друга милицију. Једна нам има министра правде и устав, а друга судије, тужиоце и рупе у закону. А у тој детаљној и прецизној подјели видимо и да нам је једну државу запало да има министра иностраних послова, а ову другу државу су на дио дошли амбасадори. И отуда је избио цијели неспоразум јер министар нема своје амбасадоре, као што ни амбасадори немају свога министра.
Све у свему, ово чудо које се открило у Црној Гори је превазишло моје научне амбиције и могућности и сигуран сам да ће се неки стручнији људи бавити овим феноменом двоструке државе, или државе двоцијевке. Мени остаје само да се питам куд ли је Пајовић дио онај кључ и је ли истина да је онај у Москви одиста појео писмо.
Извор: јасно.ме