Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Живојин Ракочевић: Срби у својој јужној покрајини живе у гету!

Један од команданата Кфора, француз Марсел Валентен, нам је, у једном опуштеном разговору, рекао: “Ви Срби морате да прихватите реалност. Ми Французи нисмо прихватили реалност у Алжиру и нестали смо!” Онда му је неко поставио питање: “Извините, а је ли Нотр Дам у Алжиру?” Гледао нас је и чудио се глупом питању. “Наш Нотр Дам је у Дечанима!”, одговорио му је овај човек. Можда је у томе природа нашег неразумевања, или је реч о сили која не примећује вредности и конститутивне тачке једног народа без обзира колико он био мали или обесправљен.

Овако у интервјуу за “Вести”, после серије озбиљних напада на Србе широм јужне покрајине, прича Живојин Ракочевић, новинар и књижевник из Грачанице.

Како бисте описали живот Срба на Косову?

– Гето је кључна реч за описивање живота Срба на КиМ. Она укључује све нијансе “меког затвора”, закржљалих институција, свих облика страхова, тачно омеђеног простора који пружа привидну сигурност, тешко прихватљиву једноличност и међусобну нетрпељивост света који већ две деценије живи изоловано. Отежавајућа околност је губитак основних контаката са градом и урбаношћу. Први пут је у доба после сукоба 1999. град постао место највеће несигурности. Кроз читав 20. век и задњих деценија 19. века Срби из села беже у градове и ту траже минимум сигурности у преломним и несигурним временима. Двадесет први век нам је узео градове први пут у историји и сабио нас у сеоска гета која се колебају између опстанка и нестанка. Када се састајемо на неким скуповима које најчешће организују странци у Приштини одмах се препознајемо по блату на ципелама. Ако би неко седео испод стола и посматрао нашу обућу, непогрешиво би знао ко су од присутних Срби и одакле долазе.

Шта је најтеже са чим се Срби сусрећу, посебно јужно од Ибра?

– Најтеже се подноси притисак који има за циљ прихватање туђе слободе. Он захвата сваки свесни и несвесни део нашег живота и уграђен је у начин понашања, институције, јавни живот и концепт коначног обрачуна са Србијом и Србима. Како објаснити бесмисао да једну једину Српкињу у Ђаковици мора да чува полиција и да за њу нема намирница и хране у граду од неколико десетина хиљада Албанаца. Како је могуће да она представља опасност за албанске националне интересе, да болесна и усамљена некоме смета, да се против ње окренуо цео град? “Још сте ту, када ћете за Србију?”, питају једну од ретких породица која још опстаје у Приштини. Неће да продају, неће да оду, хоће само да остану у свом граду тихи и неприметни. Најгоре је што је то питање постало нормално и постављају га сви, од адвоката до комшија. Постало је природно и нико, у суровом међуетничком контакту, не примећује колико оно вређа сам живот и могућност избора.

Нови инциденти, напади на Србе, од почетка ове године се смењују као на траци. Шта је по вама узрок нарастајућег насиља?

– Природа сукоба и несреће на Косову је што он дубоко обухвата цео наш живот, нашу имовину и наше светиње. За људе који на овом простору живе, инциденти које виде људи са стране су део свакодневице у којој неко може да види и примети њихов тежак положај. Рафал поред споменика Милошу Обилићу у Грачаници је овде “природно стање”. Нема дана да се не добацује девојчицама које пролазе поред пута, не труби из аутомобила, да неко кроз отворен прозор аутомобила не пушта ОВК песме… Људи са стране то не могу да виде, ми то живимо. Посебан је ниво дискриминација у институцијама, и ту влада помиреност као да је све то потпуно нормално. Срби јужно од Ибра само једноставно кажу: “Њихово је време!” Ако се на северу баци један камен, јужно од Ибра лети десет каменица.

Углавном су мета деца. Зар то није више него директна порука њиховим родитељима?

– Није реч о порукама родитељима, реч је о поруци једној посебности и сведоцима пропалог косовског система. Сваки напредак или могућност побољшања живота завршава се реченицом: “Ударићемо вас тамо где вас највише боли!” У протеклим деценијама јасно су се профилисале три тачке највишег бола: деца, црква и гробља. Тензије, могућност промене, националистичка мобилизација, инциденти или одлука племенско криминалних структура заврше се нападом на ова три осетљива и болна места. Тако су, рецимо, пуцњи на Бадњи дан ове године погодили у срце наших страхова и обновили злочине у Гораждевцу, Ливадицама или Церници. Подсетимо да су у њима убијена деца. Патријарх Порфирије је осетио ту бол и послао јасну поруку да та деца жртве нису заборављена и да је светост њиховог страдања извор наде и нашег односа према свему што се дефинише као српски Јерусалим.

Има ли у таквој ситуацији уопште живота за Србе на КиМ?

– Нема никаквог основа за ово питање. Има ли живота за Јевреје у Јерусалиму или за Грке у Светој Софији? Дакле одговор је: било је, има и биће! Овакав одговор увек нам је давала Васиљка Перић из Ђаковице када би покуцали на врата конака у манастиру Успења Пресвете Богородице који се налази у центру овог града. Живот Срба захвата ова три времена и, наизглед потпуно беспомоћан, чува најважнија остварења наше цивилизације, уметности и државности. Он је везивно ткиво огромног мозаика који је тешко разумети, а још теже је са стране одговорити на питање: Како је могуће да су Срби преживели? Музичар Неле Карајлић нас је једном питао у Пећкој патријаршији: Зашто нисмо нестали као Маје или Инке? Како се она обновила после гашења 1463. или после њеног другог укидања? Чудо обнове јавља се у свему што је посвећено васкрсењу, у свему што има дубину и веру да се сила Божија у немоћ показује. Косовски Срби данас чувају српски Нотр Дам, а то су Високи Дечани; у дворишту српске Сикстинске капеле, Богородице Љевишке, у центру Призрена сваки дан се игра Ангелина Вукомановић, усамљено свештеничко дете. Наш Сен Дени је Пећка патријаршија и можемо тако ређати још дуго… То су вредности које чувају својом вером и трпљењем Срби Косова и Метохије.

Циник би рекао да је у том злу једино добро то што свет може да чује и види да Косово ипак није пример “демократије и једнакости нација”?

– Већина западних влада које су подржале преседан косовске сецесије желе да заврше свој пројекат. Они овде долазе да чују своје мишљење и већину гласова који сведоче истину желе да ућуткају. “Обратите се косовским институцијама, изборите се за своја права у оквиру њих. Учествујте у развоју најмлађе европске демократије!”. Ово су поруке Србима, Горанцима, Бошњацима, Ромима и оне суштински значе нестанак ових ентитета јер је Косово празна љуштура без садржаја и личи на болесног човека ког у животу одржава инфузија оних који су бацили бомбе на овај простор.

Колико су страни медији уопште заинтересовани о догађајима на КиМ, посебно положају неалбанских заједница?

– Пробијају се усамљени гласови о нашој историји, али већина и даље извештава онако како желе њихове владе. Извештавају онако како никада не би говорили о проблему унутар граница њихове државе. Прави се погубни баланс и мерење ко је у прошлости учинио неко зло и према томе се мери садашњост. Циклус зла се тако не прекида већ се отварају нове могућности за сукоб и несреће. “Ко је потрошио моја права?”, пита млади косовски Србин рођен годину дана после рата.

Председник привремених органа у Приштини, Аљбин Курти недавно је поставио шест услова за формирање СЗО, а последњи је да ће се то учинити након што Србија призна Косово?

– Аљбин Курти жели да убрза процесе које подржава међународна заједница и који воде ка томе да нестане било каквог утицаја Србије и Срба на Косову и Метохији. Сви споразуми који су до сада потписани и у којима је било неких права за Србе нису примењени јер је међународна заједница говорила вођама косовских Албанаца: “Потпишете и одмах почните да их кршите!” Аљбина Куртија не интересује тај процес јер настоји да легализује прогон и одсуство свих права Срба. Он жели да закључи српско питање на Косову и коначно крене у практичну реализацију уједињења Албанаца и стварања Велике Албаније.

Истовремено, Вјоса Османи тврди да је “узајамно признање Косова и Србије једини пут ка постизању мира”. Верујете ли да ће напади на Србе тада заиста престати?

– Чак и када би Београд званично признао Косово и када би све инстанце српског друштва потписале и признале независност Косова мира не би било, и сигурности за косовске Србе не би било. Косовски Срби су таоци рата и мира. Природа овог сукоба се не може умирити потписивањем папира и капитулацијом Србије. Једина могућност за мир је реченица косовских Срба: “Оставите нас на миру!” Потребно је оставити два света, српски и албански, да унутар себе развијају демократију и потенцијале. Само тако постоји могућност да се две стране сретну у будућности као грађани и заједница којима је туђа слобода једнако важна као своја, лична и колективна.

Чини се да многе потезе власти у Приштини подједнако критикују и западни званичници и опозиционе партије, али да они ипак терају по своме. Како је то могуће?

– Пројекат Косово је према проценама оних који су га написали и спровели у завршној фази. Остаје још да се напише хвалоспев о његовој успешности. Проблем је што на ту “успешну причу” Београд мора да стави потпис. Све остало, укључујући и међуалбанска трвења, и свађе само су део модалитета који треба да доведе до коначног решења и српског пораза. Међународна заједница непрестано понавља и Куртију и Вјоси Османи и свима на Косову: “Ми боље од вас знамо шта вам треба!”

Крајем прошле године чинило се да је простор Косова најближи рату од 1999. године. Колико је ратни епилог реалан?

– Није овде рат потребан, јер сукоб ниског интензитета траје две деценије. Атмосфера страха и рата заледи комплетан живот – зар Погром 17. марта 2004. није био један дводневни рат, зар нисмо свесни да је у доба мира и под заштитом странаца тај рат заувек уништио неке животе, цркве, градове и села…

Тешко ћете наћи политичара у Србији, а да му “Косово није прва брига”, а “јединство прече од хлеба”. Онда у Скупштини Србије видимо нешто сасвим друго. Владика Сергије каже да је та неслога “српски усуд”?

– Што се Срба и српске политике тиче, Косово је као лек: ако га не узимате у потребним дозама нестаћете; ако га конзумирате у превеликим количинама нестаћете! Косово је равнотежа у којој су кроз борбу и православље помирене све наше супротности, оно је наше народно јеванђеље.

Која је ваша порука из Грачанице, Србима у расејању?

– Косово је највећи мозаик и остварење српске цивилизације, пробајте да у њему нађете једну вашу коцкицу. Освестите је културно, духовно и државно – сагледајте њену вредност и светост; ставите је у живот и пустите да вас чува и штити. Са њом ћете на Менхетну бити грађани света, самосвојни и свесни да у том свету имате своје лице и допринос светској цивилизацији. Та мала коцкица је лични косовски завет који ће вам дати сигурност и везу од рудника на Аљасци до управне зграде у Паризу.

Шта је са савременим стварањем, када већ помињете важна места из прошлости?

– Наша књижевност, сликарство, позориште на Косову и Метохији су бољи и развијенији него у Нишу, Ужицу, а у неким сегментима, има остварења која надмашују и Нови Сад. Култура је наша истинска слобода и место где се борба и притисак претварају у креацију, по оној Његошевој да “удар нађе искру у камену”.

Сталним упирањем прстом у Србију, Аљбин Курти на сваки начин покушава да упореди догађаје око Косова са онима у Украјини. Хоће ли му у томе успети?

– Косовски преседан, суи генерис, јединствен случај дао је своје крваве резултате у Украјини. Да ли би било Крима да му није претходило Косово? Сад је нажалост касно за милионе несрећних људи, као што је било касно за нас, и за Србе и Албанце оног тренутка кад нас је погодила прва бомба 1999.

На који начин би формирање Заједнице српских општина помогло Србима на Косову?

Деценију говоримо о Заједници српских општина, а никоме није јасно ни шта је она, ни шта треба да добију они којима је узето све. Парадокс косовских Срба је у томе што се од њих тражи и оно што немају, тражи се пристанак на туђу слободу. У Заједници можемо изгубити два последња сегмента наше сигурности – то су здравство и просвета.

Извор: вести

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ САВЈЕТ И УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА: Осуђујемо покушај смјене Јанка Јелића, није култура све што се назива културом!

СРБИН ГАЗИ: Новак Ђоковић у полуфиналу Монте Карла!

МР МОМО ЈОКСИМОВИЋ, ПРЕДСЈЕДНИК ПАРТИЈЕ ПЕНЗИОНЕРА: Најстарији суграђани све лошије живе, власници трговинских ланаца све богатији, а власт ћути!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

висеград

СРПСКА: Андрићград жариште културе!

romanovi-naslovna-750x430

У БУДВИ: Филм о Николају Другом Романовом!

медо8

У ЦЕНТАР, НЕБОЈША МЕДОЈЕВИЋ: Не може се против ДПС мафије борити са њиховим полицајцима, тужиоцима и судијама, нити по законима које су они усвајали да се заштите!

будва

БУДВА: Око Нове окупљена широка коалиција, сигурни у побједу!

скадар

ИЗ СТАРЕ ШТАМПЕ, ЕПИСКОП САВА ДЕЧАНАЦ: Скадар блистава круна српскога југа!