Зидање Скадра испевао је старац Рашко, а забележио Вук Стефановић Караџић и представља најбољу песму о узиђивању живог бића у темеље неке градње
Јакоб Грим песму је превео на немачки и рекао је да је једна од најдирљивијих песама свих народа и свих времена. Са друге стране, чувени Гете није делио Гримово мишљење, па је изјавио да је дух песме “сујеверно варварски”. Главни актери песме су ликови из српске историје, Вукашин и Угљеша Мрњавчевић. Иако се у песми спомиње и трећи брат Гојко, историјски никада није потврђено да је он заиста постојао, већ се верује да је плод колективне маште.
Народни певач уграђује у песму лик краља Вукашина у познату епску концепцију неверника који први погази реч и открива својој љуби поруку виле да ће у темеље града бити узидана ручконоша која сутрадан дође да донесе мајсторима ручак.
Насупрот Вукашину, народни певач ставља младог Гојка, као трећег брата, најпоштенијег, највећег јунака, најдостојанственијег. Од све браће, једини Гојко не казује својој жени за вилин услов, па млада Гојковица, мајка малог Јова, бива узидана у темеље града.
Млада Гојковица са невиним осмехом и сигурношћу вољене жене, у почетку верује да је по среди само игра све док је руке 300 мајстора не зазидају “добро до појаса”. Млада Гојковица прихвата своју судбину, али има само једну молбу, да јој оставе дојке неузидане да може хранити своје новорођенче. Узидавање жене у темеље града симболично представља жену као стуб и темељ куће и породице.
Тврђава у Скадру данас се зове Розафа, а на њој је избрисани сваки српски траг. Једино темељи старе цркве у средини тврђаве указују да су Скадром и околином некада владали српски великаши!