Зашто Гугл, врховни командант интернет свезналицâ, тако хитро повезује имена из мог старинског, скромног наслова? Шта смо му скривили, овако епохално небитни, изгубљени у времену и простору – да би нам уредно дијелио лекције о томе шта је добро, а шта зло?
Сјећам се: једне вечери је у Ослу, на великој сцени норвешког Националног театра, аустријском писцу Петеру Хандкеу уручено најпрестижније свјетско позоришно признање – Ибзенова награда – за цјелокупно дјело, како наводи жири, неупоредиво у својој формалној љепоти и бриљантној рефлексији.
А на још већој сцени, у Норвешкој и у Европи, па наравно и у балканској високоестетизованој вукојебини, заорило се са свих осматрачница: скандал! Сребреница! Сјећам се хрватске туге; поодавно су записали да је Хандке „опасно моћан, конфликтан, социјално и поетички експлозиван писац, маркантна фигура генерације која ће разбијати табуе и пропитивати очеве што су радили у Русији 1942” – а сад је по диктату требало закључити да геније у ствари подржава „злочине почињене у име Велике Србије“.
То се поновило и са Нобеловом наградом.
А Лепосавић? Да, мала, сирота косовско-метохијска општина. Хандке је помиње у свом путопису. Општина побратимљена са Андрићградом. У повељи са потписом Емира Кустурице стоји: „Нека нас братска љубав учврсти у Господу и подари слогу коју нам преци у наслеђе оставише.“ Гугл каже и да су на брду изнад Лепосавића, на 906 метара надморске висине, Срби недавно поставили крст 20 метара висине, а 14 метара ширине. О дубини туге се ћути.
Да, Лепосавић је и мој пријатељ Владимир, црногорски министар правде. Један од најбољих студената Београдског универзитета.
Хоћу да кажем врло просту ствар. Ако намјеравате да оклеветате великог свјетског писца или да протјерате из владе министра који је неким чудом Србин, довољно је да повремено, уз Цтрл+Ц/Цтрл+В, здружено кликнете: А Сребреница!?
Желидраг Никчевић
