Пише: Иван Милошевић
Два барда домаће политике, Мило Ђукановић и Здравко Кривокапић, рекли су своју ријеч уочи 13. јула. Не знаш чија је прича гора! Они као да живе неки паралелни живот, играју неку своју животну улогу и воде неку своју личну егзистенцијалну борбу. И нормално је да то они раде, али не са функција које обављају, које доживљају лично, као да им је оца остала и сматрају себе најпозванијима и најбољим кандидатима за предсједника и премијера. Здравко све више постаје Мило, чак га понегдје и опонаша у мимици и покрету руку!
Црна Гора је добила свој политички “Ориђинали”, односно “Чудо невиђено”, како рече Здравко. А чудо је још невиђеније што се овај политички двојац не сматра одговорним за одвијање политичког апсурда у овим брдима и што сматра да су за све то криви други. Здравко ни словом да укаже да је он један од главних јунака Николићевог црногорског филмског бренда, да је његов главни режисер, промотер, инспиратор и јунак. Уистину, да се Живко Николић дохвати Здравка, имао би шта да каже и прикаже и преко ноћи сними нови наставак “Чуда невиђеног”. Здравко је сам по себи политичко чудо невиђено и таквог премијера није гледао свијет. Без парламентарне подршке глуми демократског премијера без којег бисмо се распали у парампарчад и потонули у црну рупу, месија без страха и мане који себе сматра народним човјеком, али кога народ очима не може да види! Мислим да чак ни Николић не би смислио таквога лика као што је Здравко!
Не бих много о Здравку, постаје досадан, предвидљив и превртљив, али гурати коалицију која га је довела у премијерску фотељу у крило ДПС-а и изазивати их да покрену питање његовог поовјерења је толико безобразно, неукусно и превртљиво, па останеш без текста. Да сам на мјесту ДФ-а срушио бих Здравко већ сјутра, па и уз помоћ ДПС-а, па куд пукло да пукло. Док Здравко моралише и бегаталише када смјењује свога министра уз помоћ ДПС-а, кохабитира са њеним шефом и усваја антисрпске резолуције, приговара другима да се случајно на одваже на тај корак који је његов оригиналан допринос политичкој пракси. Он може, други не могу, јер је он месија, народни вођа, експерт и надриљекар! Богами, Здравко, не бих часио ни часа да ти видим леђа, па да ми у томе помогне и ДПС!
А о шефу ДПС-а не треба трошити ријечи. Он се заглавио у неком међупростору политичке антивасељене, гдје пребира по сјећањима и кулоарима балканске политике. Оно што Мило прича нема везе са стварним животом, а он као нека покварена плоча већ деценијама понавља исту пјесму. Да је вјечна, антифашизам, бољшевизам, натизам, изолационазам, псеудомарксизам и брозизам, код њега су сви сјурени у једну чорбу без укуса и мириса! Ко одслуша Милове говоранције до краја треба му дати 13 – ту јулску награду и то мимо конкуренције!
И тачно је да живимо “Чудо невиђено”! И то још жешће од оног Николићевог, јер у овом новом фимско-политичком класику главни сценаристи се понашају као да не живе овдје и као да нијесу лук јели нити мирисали! То ни Живко не би смислио!