За двадесети вијек се може рећи да је у свијести Срба означен као „вријеме плача”. Ако посматрамо балканске народе почетком овог вијека, демографска слика је сљедећа: албански народ се увећао за 550 одсто, турски за 320 одсто, румунски за 45, бугарски за 38, грчки за 35 одсто. Само се српски народ смањивао, док је некада по бројности био четврти словенски народ (иза Руса, Украјинаца и Пољака), а данас смо на седмом мјесту међу Словенима.
У 18. вијеку је нпр. Срба било колико и Енглеза. Павле Шафарик каже да је 1840. године било 5,5 милиона Срба, око 1900. године 9,5 милиона, а по процјенама из 1999. године 6.279.210. Почетком 20. вијека (1921) Шиптара је нпр. било свега 140.000, а данас их је преко два милиона. Од око 6,5 милиона Срба по попису из 1991. године, више од два милиона се нашло у отцијепљеним републикама,
нарочито у БиХ и у Хрватској. Од тога броја у матицу Србију је избјегло 705 хиљада, а
остали су углавном расути по бијелом свијету.
Србију је захватила и друга невоља, бијела куга. Број живорођене дјеце је у Србији убједљиво најмањи у Европи, а вјероватно и у свијету. У просјеку се у Србији једва роди једно дијете у браку, али се зато у абортусима убије много више. На 68 хиљада рођених, у абортусима се убије 160 хиљада. Оно што забрињава је чињеница да опадање наталитета међу Србима траје већ више од пола вијека. У Београду се на хиљаду жена способних да рађају, роди тек 35 живорођене дјеце, а на Косову и Метохији 153. Забрињава и стопа умрлих у Србији која стално расте. Такође је у порасту и број развода бракова, гдје смо одмах иза Данаца, Финаца, Чеха и Мађара, а од опсталих бракова код нас, 20 одсто остају заувијек без потомства. Србија постаје земља стараца. Што је најгоре, села Србије остају без колијевки, чему је крива и убрзана индустријализација бивше Југославије.
Узроци демографске катастрофе у Србији данас, налазе се у физичком геноциду, у масовном убијању нерођене дјеце, у вијековним сеобама у европске и прекоокеанске земље, у неразвијеној националној самосвијести, у дугогодишњем разграђивању села, у губитку традиционалног патријархалног морала, у све већој токсикоманији младих (пушење, алкохол, дрога), у тежњи жена ка професионалном успјеху (чиме одлажу рађање за позније године), у хедонизму и егоизму (јер је савременом човјеку све мање стало до порода, он нема времена за љубав и његовање младог бића и жели живот само за себе и због себе), у економским чиниоцима и у недостатку популационе политике цијелог друштва.
Казали смо „НЕ” Фрањи Јосифу и прођосмо кроз албанску голготу гдје изгубисмо 34 одсто становништва, а Први свјетски рат однио је Србији 1.340.000 највиталнијих људи. „Херојска Србија” се никада више није окријепила и обновила. Рекосмо „НЕ” Хитлеру и остадосмо скоро без два милиона људи, а у Другом свјетском рату српски народ је доживио највећи геноцид у Ендехазији и само у Јасеновцу је страдало око 700.000 људи. У свим инквизицијама (у шпанској, холандској и француској) укупно је уморено 243.000 жртава, а код нас, само у Јасеновцу 700.000, што је најстрашнији геноцид у историји човјечанства. Говори се о геноциду над Јеврејима, али се о геноциду над Sрбима никад није смјело говорити. Колико ли је само јама по Херцеговини напуњено српским жртвама, а колико ли је тек Срба протјерано са вијековних огњишта! У Другом свјетском рату је сразмјерно броју становника, проценат убијених Срба био 16,25 посто, а код Енглеза 0,8%, Италијана 0,9%, Француза 1,4%, Нијемаца 6,1%, а СССР 8,8–12,9%.
Казасмо „НЕ” и Стаљину и добисмо Голи оток. Колико ли је српских жртава било у ратовима око распада бивше СФРЈ од 1990. Нико са српске стране још не саопштава. И Клинтону рекосмо „НЕ” и Србија је горјела 77 дана и ноћи. Ко нас све није убијао, почев од Турака, Хрвата, Нијемаца, Мађара, Шиптара… Само у 20. вијеку је страдало преко 4 милиона Срба, што је премного за тако мали народ као што је српски. Срби су само у том 20. вијеку 7 пута морали да се прихвате оружја, не рачунајући Хрватску
и БиХ, гдје званично нисмо ни учествовали.
Многи су успјели да нам растуре дом, да нам затрују омладину користећи се оријенталном мудрошћу: „Ако хоћеш да уклониш неки народ из твога сусједства, не прави топове, тенкове и барикаде – то је скупо и није тако ефикасно, поквари му омладину!” Младе су нам навели само на тјелесна уживања, на сладострашћа, поробили су им душе. На телевизији се нпр. као на најприсутнијем медију, пропагира блуд, порнографија, приказују се „прљави” филмови. Свијетом влада масонерија, међународни финансијери и власници медија, а секте су само јединствени дио тог организма, које младима испирају мозак и нагоне их да се одрекну и породице и своје традиције. ДАНАС у Србији постоји преко 300 секти, а само у Београду преко 200, а држава је мало предузела да младе заштити од те пошасти.
Узрок свих наших страдања је углавном у нама самима, у нашој неслози, јер нисмо
способни да се сложимо и јединствено размишљамо бар за деценију унапријед. Узрок
је све мањег броја Срба и у сопственом аутогеноциду, јер годишње у утробама мајки бива заклано преко 200 хиљада нерођене дјеце. За двадесет година је то 4 милиона, а ми нисмо бројни ни као Кинези, ни као Руси и Американци. Сљедећи узрок нашег нестајања су наше сеобе, јер ми смо, како рече Драган Недељковић, народ диоба и сеоба. Најприје су Турци исељавали Србе по данашњој Хрватској још у 15. и 16. вијеку, а први талас сеоба Срба у Америку је био још прије балканских
ратова. Други талас је био у току Другог свјетског рата, а најмасовнији одлив је био 60-их година 20. вијека, када многи одлазе као гастарбајтери. Четврти талас емиграције десио се у вријеме распада бивше СФРЈ, а пети талас након агресије НАТО-а. Сматра се да данас у дијаспори, у 120 земаља широм свијета, живи 4 милиона Срба. Још је Ђорђе Натошевић говорио да су зло и кривци у нама, јер се олако одвајамо од наше традиције и прихватамо туђе, склони смо брзој асимилацији, а егзодус Срба траје и данас. И нико не написа нову пјесму Остајте овдје, нико не охрабри младе и врсне стручњаке. А мајке Србије све више нестаје, бар што се људства тиче. То су
наше најкобније сеобе – претапање у друге вјере и друге народе. Младе морамо увјерити да се не плаше брака и обавеза, да им најважнији мотиви не
буду висок стандард и трка за новцем као на Западу, већ брига за породицу и већи наталитет. Јер, и њихове мајке су за њих милион пута и скочиле и устале, а даривале им само воју скромну душу као највеће богатство. У слози и јединству је императив нашег препорода и опстанка, јер ће нас заиста нестати попут Хазара из 7. вијека.
(ИЗБОР МИСЛИ ИЗ КЊИГЕ ЗАШТО СРБИ НЕСТАЈУ
ОД МР БИЉАНЕ СПАСИЋ, КРАГУЈЕВАЦ, 2002
(ЛАПОВО: КОЛОР ПРЕС)
Преузето: Српско коло
