Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
У Старој Србији у доба Османског ропства остале су цркве и манастири који су подсећали на стару славу. У записима у преписиваним црквеним књигама радо се истицала веза са још слободним северним крајевима под деспотовином. Боље прилике настале су за Србе под Турцима са обновом Пећке патријаршије 1557. Црква је тада била заточник националне идеје и замењивала је државу, одржавајући у сећању некадашњу славу и велико име у историји. (1)
Под Отоманском империјом просвета је била наставак живота после пропасти слободних српских земаља. Учило се код свештеника и калуђера. Постојале су и црквено-општинске школе, у којима су писмени људи, обично мајстори терзије, учили децу основним знањима. Таква настава је прво престала код Срба у Аустрији, па потом у ослобођеној Србији. Њу је сменила модернија настава у Кнежевини Србији која се ширила и у неослобођене крајеве. Учитељи су водили школе у Врању, Куманову, Кратову, Скопљу, Тетову, Приштини, Прилепу, Велесу, … .
За време ратова за ослобођење и независност Кнежевине Србије 1876-1878, скоро све постојеће српске школе биле су затворене, а учитељи прогоњени. По завршетку рата учитељи уколико нису страдали у рату, склонили су се у Кнежевину Србију да тамо продуже свој рад. То су искористили други за своју пропаганду. Само сада је било теже отворити нове школе, јер су Турци били опрезнији. До ратова Турци нису на школе гледали са подозрењем, после ратова на школе су гледали као на револуционарна гнезда и њихово отварање нису лако допуштали. Упркос бројним проблемима школе су отваране. Значај учитеља био је у томе што су они уз школе водили и течајеве за неписмене старије младиће, оснивали културно-просветна друштва и у њима сарађивали као деловође, хоровође певачких друштава, соколски начелници, благајници фонда сиромашних ученика … .
Уз то су морали да помажу четничку акцију. Учитељи су сматрали као своју обавезу да у месту службовања подигну нову школску зграду. Радили су и физички на градњи школе. По ослобођењу 1912. српских основних школа било је око 300 са преко 400 учитеља. У Вардарској бановини било је 1.130 основних школа. Било је српских школа и уз границе Бугарске (Крива Паланка, Кратово, Малеш). Отваране су и средње школе. Богословија у Призрену основана је 1871. Сем свештеника образовала је и учитеље па се називала Богословско-учитељска школа. Отваране су гимназије у Цариграду 1892, а 1893. у Скопљу и Солуну. Затим у Битољу, Велесу и Пљевљима. Цариградска гимназија затворена је 1902. Солунска гимназија укинута је 1910. Оне су пробиле лед и за њима су осниване нове гимназије. Тако да је Скопље било најважније српско просветно средиште са пуном осморазредном гимназијом и четвороразредном учитељском школом као и женском домаћинском и учитељском школом. (2)
Немањичке задужбине биле су за народ жива књига која је говорила о снази и моћи у прошлости и снажила веру и наду за срећнију будућност. У Првом српском устанку учествовали су и становници вардарске бановине. Старе манастирске и црквене школе као и полуписмене учитеље, који су одржавали просвету у скромним границама још и у првој половини 19 века, заменили су педесетих и шездесетих година 19 века учитељи који су дошли из Босне, Војводине, Србије, Лике и Црне Горе. Свршили су школе у Београду Сава Дечанац, Петар Костић, Зарија Поповић, Трифун Димитријевић, Ђока Камперелић, … . Призренска богословија, Игуманова задужбина, отворена је 1871. Ђачке дружине, почевши од „Растка” у Призрену 1889. спремале су своје чланове за борбу за ослобођење. (3) После ослобођења учитељи на селу су радили на стварању задруга и сеоских соколских чета. У првим данима живота задруга све је почивало на учитељу. Касније су уводили окретније земљораднике и оспособљавали их за задружни технички рад (4). Један од таквих сокола-учитеља из Македоније био је Глигор Генчевић. Родио се 1888. у Радовишту. Четири разреда гимназије завршио је у Струмици, а Учитељску школу у Скопљу. У раној младости постао је патриота. Напустио је село Смољницу 1909, где је био учитељ, и прешао у Габрово где је отворио српску школу, поред једине грчке. Због свог рада на буђењу националне свести, сметао је турским властима и једва избегао смрт која му је на сваком кораку претила. После завршетка рата, као бугарски поданик био је постављен за учитеља у Струмици. Када је Струмица 1920. припала краљевини СХС са неколико својих другова и пријатеља напустио је Бугаре. Исте године отишао је у Крагујевац, положио је практични учитељски испит, и добио намештење у селу Пољана, срез Пожаревачки. Од тада се сав посветио соколском покрету и оснивању сеоских соколских чета. Радио је на оснивању соколских чета у крају који дотле није имао појма о соколству. Вежбе његових ученика имале су утицаја на суседна села, која су почела оснивати соколске чете. Умро је 1935. (5)
Напомене :
- Др. Миодраг Ал. Пурковић, асистент универзитета (Скопље), „Јужна Србија под Турцима”, „Јужна Србија”, Београд 1937, стр. 35, 36;
- Стојан Зафировић, директор Мушке гимназије у Скопљу, „Историја наше националне просвете у Јужној Србији до 1912 године”, „Јужна Србија”, Београд 1937, стр. 44-46;
- Мирко Ф.Јовановић, проф. учитељске школе (Скопље), „Значај Јужне Србије у нашем националном животу”, „Јужна Србија”, Београд 1937, стр. 132, 133, 134;
- Алек.Д. Адамовић, „Југословенски учитељ и Соко”, „Око соколово”, Београд, 4 фебруар 1938, бр. 2, стр. 23, 24;
