Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ЗАПИСИ ИЗ СТАРЕ ШТАМПЕ (1981), ЈЕРОМОНАХ ДР АМФИЛОХИЈЕ РАДОВИЋ: Убијање памћења!

У рубрици “Записи из старе штампе” представљамо вам занимљиве текстове из старе црквене штампе и периодике.

У првом прилогу рубрике “Из старе штампе”, можете прочитати текст “Умрите попови или убијање памћења”, који је записао јеромонах др Амфилохије Радовић, потоњи Митрополит црногорско-приморски. Текст је пробитно објављен у Новинама Српске патријаршије “Православље”, бр. 349. октобар 1981. стр. 5-6.

У тексту нам тадашњи професор Богословског факултета Српске православне цркве, записује какво је стање древног Марковог манастира (Манастир Свети Марко Коришки)  и Испоснице Преподобног Петра Коришког код Призрена. Те 1981. године, о Видовдану, када је посјетио Марков манастир и у близини Испосницу Преподобног Петра Коришког, јеромонах др Амфилохије Радовић био је изасланик Светог Архијерејског Синода Српске Православне цркве, на матурском богословском матурском испиту зрелости у Богословији Светих Кирила и Методија у Призрену.

Фотографије које дајемо у прилогу фотографисао је садашњи парох призренски свештеник Јован Радић, коме благодаримо, и Драган Јовановић (сликано 1992. преузето са фб профила)

Нека би Бог дао, да се и ове древне светиње Марков манастир и Испосница обнове, молитвама и заступништвом свих косовско-метохијских светиња, и да у њима поново запоје Света литургија, пјесма Неба и земље, на добробит свега српског рода, као и свих људи који живе у близини ових древних светиња.

 Јеромонах др Амфилохије Радовић:

„Умрите попови или убијање памћења“

 

У околини Призрена на ријеци Кориши, изнад истоименог села, постоји из старине Марков манастир. A сат хода од њега уз ријеку, скривена врлетном стијеном и провалијом, испосница Преподобног Петра Коришког. И једна и друга светиња имају своју дугу и мукотрпну историју, али и свету, и свијетлу, и крстоносну, као и све Косово.

У испосници Преподобног Петра Коришког чува се и данас мјесто његовог погребења у стијени (Свете Мошти му се налазе у манастиру Црној Реци код Рибарића). Ha мјесту гдје се он подвизавао, око његовог Светог гроба и спомена, образовала се временом пустињска насеобина, нека врста скита монашког, која се претворила у један од значајних духовних центара Србије XIV и XV вијека, па и касније, све до новијег времена.

Испосница je у вријеме цара Душана постала метох манастира Хиландара. У њој се у то вријеме подвизавао пустињак Григорије, за кога се мисли да je он онај непознати састављач „Житија краљева и архиепископа српских“, започетих архиепископом Данилом II. Григорије je вјероватно припадао групи чувених монаха „синаита“, који су својим дјелом и подвигом онебесили Србију тога времена.

Ту се, једно вријеме, заједно са пустињаком Григоријем, подвизавао и први игуман манастира Светих Арханђела код Призрена, задужбине цара Душана, Јаков Серски, потоњи митрополит. Оба припадају дивном и препородитељском покрету XIV и XV вијека, познатом под називом синаитско-светогорског исихазма, покрету који je духовно обновио и објединио све православне народе и припремио их да издрже дуговјековно агарјанско, односно татарско ропство, а српске земље обдарио храмовима чудесне архитектуре, фрескама и иконама посебне љепоте и топлине, књижевним дјелима, оригиналним и преведеним, од из узетног значаја, но, прије свега и изнад свега, бројним Светитељима Божијим, који су били и остали народни васпитачи и просвјетитељи и исцјелитељи народне душе кроз вјекове.

A у каквом су стању данас испосница Преподобног Петра Коришког и Марков манастир? Њима влада „мрзост опустошења“. Пећинска стијена, уклопљена некада у храм, са остацима фресака изнад гроба Преподобног Петра и у дијелу олтарске апсиде – једини су свједоци да je то некад било огњиште врлина и подвига, да je то било мјесто које je вјековима окупљало душе жедне вјечне Истине и нестворене Љепоте; једини свједоци које полако, али сигурно разарају вријеме и немар, и које убијају људи испуњени духовним сљепилом и безумљем.

Јер, који je најбољи начин да се прогна из историје и духовно убије један човјек, било који, и један народ, било који? Да се убије, у њему његово историјско сјећање и памћење, и да се униште свједоци који буде то памћење. Коришка испосница један je од свједока историјског памћења и узраста српског народа. И, ето, нечија рука je почела да обија са пећине и да покуша да, на тај начин, „убије“ на њеним зидовима насликане Свете ликове и призоре, те свједоке наше преображене и обожене прошлости и тај путоказ ка свјетлости данашњој Кориши и њеној околини, „во тмје и сјени смертнеј лежашчеј“ („која лежи у тами и сени смртној“).

Дивна фреска Ваведења Пресвете Богородице, насликана на стијени некадашње олтарске апсиде, то гнијездо небеске љепоте у дивљој пустињи савијено и вјековима очувано, обесвећено je најпрљавијим цртежима и натписом: „Umri po pi“ – „Умрите попови“!

И, заиста, то увијек иде заједно: фреска, светитељски ликови, попови, култура и народ који их je изњедрио. To се заједно рађа и живи, и заједно умире, буде ли осуђено на смрт. A ова наша „алтамирска пећина“, много љепша и богатија од оне прадревне шпанске – осуђена je на смрт! Сигурну смрт. Без пресуде, али изгледа, и без помиловања. Још мало нека се овако продужи, па je више неће ни бити осим у књигама и штампаним историјама.

Што се, пак, тиче манастира Светога Марка, подигнутог на окомитој стијени, на рубу коришке литице, ни са њим ствари не стоје ништа боље. Манастирске зграде, у којима су прије Другог рата још увијек живјели монаси, срушене су у току рата. A храм и звонара се полако урушавају од рата до данас, препуштени дивљој природној и људској стихији.

Сваки покушај Епископије призренске да их очува показао се узалудним. Недавно je спаљен и иконостас на средини храма са свим иконама. Врата храма су у неколико махова била изваљивана. Посљедња, која су била од гвожђа, постављена прије годину дана, и она су нетрагом нестала, тако да храм зјапи отворен. Решетке на прозорима искривљене су. Гроб великог српског просвјетног добротвора и задужбинара из 19. вијека, Симе Игуманова и његових poдитеља, оскрнављен je и разбијен. Од мермерне плоче са натписима остала су само парчад, убачена у храм. A на самом гробу нађосмо, уочи Видовдана ове 1981. године, усправљена два фришка људска измета…

Не заборави, читаоче, то je онај исти Сима Игуманов чија дивна Задужбина краси престоницу ове земље: ено je на Теразијама у близини Народне скупштине, преко пута хотела „Москве“. Његов фонд, остављен тестаментом Призренској богословији, и дан-данас неко обилато користи, истина, супротно вољи дародавца. Ko би још водио рачуна о дародавцу, његовом гробу, његовој посљедњој вољи? Што се фонда, пак, тиче, е то je већ нешто сасвим друго… Уистину „достојан“ спомен и њему и оном воду српске војске који су Арнаути Кабаши из околине побили на превару 1915. године, па их бацили низ стијену у провалију пред самим манастиром!

Посљедњу преосталу икону из овог опустошеног храма и обесвећеног мјеста нађосмо чудом Божијим, благодарећи зрацима залазећег сунца и о. Јовану Радосављевићу, наставнику Призренске богословије, која једина никад не заборавља свога и народнога добротвора Симу. Ради се о икони Богородице са спаљеног иконостаса. Види се да је и она горјела, али неким чудом није сагорјела, него je бачена прије више мјесеци низ стрмину према ријеци Кориши, па се зауставила на педесетак метара од храма, да би je ту открио одсјај позлаћене подлоге, и то у посљедњем тренутку.

Кренула Majка, шта ли, за својом побијеном дјецом! Као некад на Голготу за својим сином Првенцем. A сунце на заходу, сплело Њој и њима ореол од својих зрака, и подарило нама њен свети лик, на утјеху. И ради очувања наде да je, ипак, Свјетлост и девствена Љепота јача и моћнија од таме и ругобе и подивљалих страсти.

Taко од памтивијека бива: увијек остане бар један свједок злочина. У овом случају, свједок који оптужује и опомиње, али не мржњом и осветом, него сузом и љубављу! A од те опомене има ли страшније за људе и народе који нијесу изгубили савјест и памет – и памћење.

 

 (Приредио мр Александар М. Вујовић,

професор Богословије Светог Петра Цетињског

и уредник Катихетског програма Радио Светигоре)

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

КАСНО ЈАКОВ У ЦРНУ ГОРУ СТИЖЕ: Открио да је РТЦГ под политичком контролом, да незналице владају, да је безбједоносни систем пун рупа – то до сада нијесмо знали!

ВРАКА КОД СКАДРА: Слава цркве Свете Тројице!

ШТА НУДИ “БУКВАР СРПСТВА”: Модерни водич кроз азбуку српске историје!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

joanikije

СТРАДАЊЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПОД КОМУНИСТИМА: Безбожници мучили и убили митрополита Јоаникија Липовца, затирали историју и традицију!

gusle01

У ДАНИЛОВРАДУ: Гусларско вече поводом 72 године ГД “Његош”!

alba7

УКОЛИКО СЕ ХРВАТСКА И АЛБАНИЈА НЕ КАЗНЕ ЗБОГ “УБИЈ СРБИНА” И “СРБЕ НА ВРБЕ”: Србија се повлачи са ЕП у Њемачкој!

punisa

ДАН КОЈИ ЈЕ ИЗМЈЕНИО ИДЕЈУ ЈУГОСЛОВЕНСТВА: Пуниша Рачић убио Стјепана Радића, краљ Александар увео диктатуру!

mirdita-dobar-dan-2024-program

ПА КАЖУ ДА СРБИ ПРОВОЦИРАЈУ: “Мирдита” на Видовдан усред Београда!