Пише: Иван Милошевић
Жао ми ових Монтенегрина! Поебно једног младог који на једном ДПС порталу од недјеље сузе рони и никако да престане.Час је бијесан, час разочаран, час би да негдје побјегне, час да изађе на улицу, час да дрекне, час да чути, час му је мука, час му није лако, час би да чита, час да престане да пише, час ово, час оно! Потпуна дезорјентација, посебно интелектуална! Па и халуцинација, јер му се привиђају вељесрби, клерикалци и остали српски мутавци. Гдје год се окрене види српска оцила, када год упали ТВ, прикажу му се мрски издајници и вељеиздајници, када год отвори новчаник, чини му се да се еври претварају у динаре и рубље, остао је без илузија и читав свијет оретворио му се у паклени план једне сусједне државе, а сви људи, посебно они који не гласају за ДПС, претворили су се у његовој слици свијета у неке але са седам глава и 77 језика и бљују клерикалне поруке, посвете и доскочице!
И још када негдје види да му се неко од тих вељеиздајника подсмјехне и примјети да је ДПС изгубио изборе у Подгорици, смучи му се на свијет и на самога себе и не може више ни себе у очи ујутру да погледа!
Није лако Монтенегринима! Није им лако да се ујутру буде са толико издајника у свом ближем и даљем окружењу, није им лако да сједну да попију кафу и прелистају новине, када се са новинских стубаца цере велеиздајничке фаце, које су у Подгорици добиле више гласова него ДПС! Жао ми Монтенегрина, јер није лако прихватити да свијет није онакав какав су мислили, да има неке друге законе и да долази неко друго вријеме, посебно за политичаре и нову власт! Жао ми Монтенегрина јер они то не могу органски да смисле, најеже се као јежеви и истурају бодље на свакога ко није из њиховог друштва! Хвата их унутрашња паника када схвате или се осврну на 23. октобар, не вјерују у календар и не осврћу се за собом, него хрле напријед и бјеже у крило непознатог и тмурног новембра и надају се да новембар није заправо новембар, него да је октобар и да локални избори тек треба да буду, а да је ово прије десетак дана била неуспјешна проба неуспјешне политичке подгоричке драме!
Жао ми Монтенегрина и волио бих да им вратим њихове крпице, заправо њихове идеје, заблуде и бјелосвјетске илузије! Жао ми Монтегрина и радо би им вратио календар уназад и преселио их негдје тамо у 2014. или 2015. када су били на сигурном, када су били своји на своме и када су имали свега и када су били у правој форми! Волио бих да их вратим у то вријеме и подсјетим шта су тада радили Србима, ваљда би данас разумјели како је њима тада било! Ваљда би онда и са мање туге гедали на себе данас! Није све изгубљено, треба се борити и када се борба чини залудном, не треба падати на кољена, не треба плакати и кукати, ваља се надати, па ваљда се нешто и промијени! Жао ми Монтенегрина, уистину, али не знам како да им помогнем! Истина, они од Срба помоћ и не траже, то им не пада на памет, а можда би имали шта од нас чути. Али како да их чују када су за њих Срби вељеиздајници, туђи посластичари и пластичари, занатлије и зановетала!
Жао ми Монтенегрина! Вратио бих им њихове крпице, али мислим да би их одбили, јер су тренутно толико дезорјентисани да не знају више ни како се зову и гдје иду. Ипак, један Монтенегрин са почетка текста зна гдје треба да иде! Самом себи и осталима каже “изађи напоље”. Ма гдје то било желим им све најбоље! Уколико за њих било шта то значи!
