У организацији Црногорског вијећа у Србији одржана је трибина о филмовима и монографији Вељка Булајића у Београду. Разговор о филмском стваралаштву и монографији „Влаком без возног реда у повијест филма“ прослављеног црногорског и југословенског редитеља, Вељка Булајића, одржан је, синоћ, у београдском Медиа центру, у организацији Црногорског вијећа у Србији и Црногорске националне заједнице Београда.
О Булајићевим филмовима и монографији говорили су књижевник, сценариста и драматург Филип Давид, црногорски писац и новинар Љубета Лабовић и професор и књижевник из Земуна Радомир Глушац.
Филип Давид је рекао да је Вељко Булајић једна од најзначајнијих личности југословенске кинематографије:
-Оно што ме повезивало с њим јесу неке личности и људи који су били око Вељка а који су и мени такође у животу много значили. Никола Поповић, један сјајан продуцент, организатор је био Вељков сарадник, ту је био мој драги професор Ратко Ђуровић, такође значајан сарадник у реализацији неких од важних Вељкових филмова. Он ме упознао са Вељком и омогућио ми је да као војник учествујем у Булајићевом сценаристичком штабу док се снимао филм „Битка на Неретви“. Ту је и мој пријатељ Мирко Ковач и њега је Вељко посебно цијенио, истакао је Давид.
Он је рекао да га за Булајића повезује на сентименталан начин и чињеница да је један од мало преживјелих који је присуствовао снимању „Битке на Неретви“ и додао:
–Вељко је на снимању био такав да је тешко објаснити колика је то енергија била. Сјећам се снимања „Битке на Неретви“ и на минус 25 степени . Он је и под тим условима, командујући заједно са неким гтенералима који су му додијељени били као нека помоћ улазио у најтеже услове снимања да би снимио пар кадрова, пар сцена. Вељко је увијек тражио да то буде аутентично па без обзира на цијену коју и он сам мора платити, закључио је Давид.
Љубета Лабовић говорио је о комплесним и слојевитим композицијама Булајићевих филмова и о њиховом непролазном квалитету и гледаности.
-Након више од пола вијека од премијерног приказивања ‘Битке на Неретви’, овај ратни спектакл и данас се с узбуђењем и знатижељом гледа и изазива огромну пажњу гледалаца. Поготово је занимљиво да је филм увијек добро прихваћен од млађих генерација. Чак и код оних који су склони иронизирању ратне и партизанске литерарне, стрип и филмске умјетности Булајићеви филмови су издржали све те пробе и суд времена. То је најбољи доказ њихове вриједности, а за самог Булајића и један од најврједнијих комплимената. Булајић је у умјетничком и интелектуалном ангажману увијек био антифашиста „хуманиста лијеве провинијенције”, велики умјетник који је 90-тих био на правој страни историје. Подржавао је самосталну и европску Црну Гору, демократске, антиратне, европске и прогресивне снаге и носио Црну Гору и своје родне Вилусе у мислима и срцу читавог живота, закључио је Лабовић.
Књижевник Радомир Глушац говорио је о стилско жанровским карактеристикама Булајићевих филмова и о сличностима и разликама поетика појединачних филмова.
–Због филмографске прегледности могу се омеђити и груписати и неке посебности и заједничке упућености на сличност поступака и поетика Булајићевих фимова. Чини се да се могу издвојити четири стилско-жанровска круга. Ово посебно због неправде која је учињена Булајићу када се симплификовано а све више и злурадо своди под ознаку апологетског, пасртизанског и државног умјетника. Уистину једино би се филмови „Битка на Неретви“, „Козара“ и „Велики транспорт“ могли без озбиљније и дубље анализе сврстати у филмове партизанске провинијенције. У поетском и тематском значењу поготово ова два прва филма далеко чак и жанровски надмашују ово одређење. Своју поетичку замисао Булајић подједнако добро реализује у великим композицијама широког историјског замаха као и у мозаицима унутар великих прича, рекао је Глушац.
Вече посвечено Булајићу уљепшала је на виолини даровита музичарка Ивана Грујичић која је свирала минијатуре Чајковског и музичке инсерте из Булајићевих филмова.
извор: цдм
