Актуелни сазив Савјета Радио телевизије Црне Горе (РТЦГ) још није расправљао о било којем питању које је нелагодно за менаџмент, па не чуди скандалозно изигравање судских пресуда и одлука да се Борису Раонићу дозволи да окупира кабинет генералног директора.
То је у интервјуу за “Вијести” казала потпредсједница Савјета РТЦГ Маријана Цамовић Величковић. Према њеним ријечима, Раонић се “лажно представља као генерални директор”.
Цамовић Величковић упозорава на то да је посљедњем “скандалу” претходио низ незаконитих одлука Савјета.
Како коментаришете одлуку Савјета да након пресуде Вишег суда о незаконитом избору директора РТЦГ поново именује Бориса Раонића на ту функцију?
Одлука четири члана Савјета да поново донесу исту незакониту одлуку и да дозволе Борису Раонићу да окупира кабинет генералног директора РТЦГ, јер он није и не може бити пуноправан генерални директор, је нешто што се, да ја знам, до сада није догодило у Црној Гори. Рећи да је то скандал, изигравање правоснажних судских пресуда је истина, али уједно и преблаг опис онога што је урађено. Посљедице таквог понашања су већ озбиљне и то би требало да знају сви који склапају било какву врсту послова са РТЦГ, али и држава, јер Раонић управља са готово 20 милиона еура државног новца. Потпуно одсуство личне, моралне и сваке друге одговорности за одлуке које се доносе је такође проблематично, а и видјело се да је члановима Савјета једину бригу представљало да ли њихове одлуке повлаче кривичну одговорност. Морал, етика, јавни интерес, није нешто о чему размишљају и то се јасно видјело на посљедњој сједници, за коју је јавност знала да ће да се деси што често није случај јер су се многе одлуке, можда не тако звучне као ова посљедња, десиле, а да то није отишло даље од записника са сједнице, који се поставља на сајт.
Брза реакција Основног државног тужилаштва је, надам се, увјерила чланове Савјета који су покушали Раонићу да дају све па и оно што више није било у њиховој моћи да му дају, да не постоји поступање које није подложно провјери и да их именовањем у Савјет нико није изузео од кривичне одговорности и да ће итекако одговарати. Уосталом, то сам им говорила и на самој сједници, али су повјеровали ономе што им је било пријатније за уши али и превише добро да би било истинито.
Са друге стране, та одлука је донијета у нечијем интересу. Тај за чији је интерес све то урађено сада се лажно представља као генерални директор и инсистира на даљој сопственој компромитацији, јер ваљда је свима јасно да је Борис Раонић у потпуности компромитован. Све ово је отишло предалеко и нема тог кризног ПР-а који може ову ситуацију испеглати, а свакако смо видјели да у Црној Гори нема ни правника који ће рећи да је одлука Савјета исправна, осим оно троје који су на платном списку РТЦГ-а. Да их има, цијела ова афера се не би завршила у оквиру једног прилога у Дневнику.
У којој мјери је Савјет РТЦГ у досадашњем мандату био независан у свом раду? Колико је био независан од политичких утицаја?
Да ли и у којој мјери постоји политички утицај и на који начин се он каналише – то не знам, али утицај Раонића од првог дана његовог мандата је неспоран. Савјет није још расправљао ни о једном питању, које је нелагодно за менаџмент. За нашег мандата се десио први штрајк запослених у историји РТЦГ и шта смо ми урадили тим поводом? Да ли нам је неко макар формално написао неколико реченица и објаснио зашто се запосленима није дало оно што им припада од јануара до данас, него им је узето пола године, гдје ће завршити тај новац који је уштеђен на тај начин? Не, Савјет то није помињао. Ко може у циљу транспарентности да тражи затварање сједнице Савјета за јавност?! Раонић је предлагао да са синдикатима о колективном уговору разговара у директном ТВ преносу и на тај начин од социјалног дијалога направи ријалити програм и директно злоупотријеби ресурсе који су му повјерени, а када је требало да говоримо о његовој фотељи, то је требало да радимо иза затворених врата. А говоримо о наводно најслободнијем РТЦГ икад.
На посљедњој сједници Савјета казали сте предсједнику Веселину Дрљевићу да је подржавао Раонића у законитим и незаконитим активностима.
Ја тада нисам мислила само на Дрљевића, јер он сам није могао доносити одлуке. Јавности је сад већ јасно ко су људи за које не постоји црвена линија када је у питању подршка Раонићу. Прије ове посљедње одлуке о избору упркос одлуци суда претходио је читав низ незаконитости који је почео потписивањем уговора о раду са генералним директором гдје се дошло до невјероватних 4.000 еура тако што је додатак на зараду већи од основне зараде што је нечувено и, наравно, недозвољено.
О којим незаконитостима је ријеч?
Правилник о варијабилном дијелу зараде који служи за извлачење огромног новца са рачуна РТЦГ и за који им је Министарство финансија казало да не могу да добију сагласност, касније и Државна ревизорска институција то потврдила, а Савјет је, као одговор на то, усвојио идентичан правилник, умјесто да пословање РТЦГ уведе у законите токове. Скандал који су направили прошле године око екстерног ревизорског извјештаја гдје је, уз благонаклоност Савјета, раскинут уговор са ревизорском кућом која је указала на недостатке у пословању па измијењени биланси стања и успјеха и ангажована нова фирма да да позитивно мишљење је такође случај за Основно или Специјално тужилаштво. Та сједница је уживо преношена, па је јавност могла да чује “образложење” тих незаконитих потеза. Измјене Акта о систематизацији радних мјеста које се дешавају готово сваког мјесеца, на свакој сједници Савјета, без икаквог критичког приступа и улажења у суштину тих измјена и има ли потребе за њима ће, осим што показује потпуни недостатак визије у руковођењу Јавним сервисом, највјероватније резултирати десетинама судских поступака гдје ће људи који су неосновано склањани са својих радних мјеста тражити исправљање грешака. Никад нисмо добили одговоре шта се заправо десило на Еуросонгу… Низ неправилности је огроман. Ја сам реаговала и аргументовала свако своје неслагање, али ако са друге стране имате саговорнике који вјерују да им је све дозвољено резултат је ово што сад имамо. Битно је рећи и да се одлуке доносе без било каквог образложења и доказа да је нешто баш тако или заиста неопходно. Документацију једноставно не дају. Ја сам тражила читав низ докумената која су ми неопходна, нарочито када је у питању пословање, расподјела новца, и нисам добила ништа.
Дијелите ли мишљење дијела колега из Савјета да је РТЦГ, од доласка Раонића на функцију директора, доживјела процват и унаприједила квалитет програма?
Дневници и информативни програм јесу ослобођени једноумља које је пратило претходни период и које је са правом изазивало бијес јавности, али Јавни сервис је и у смислу програма далеко од онога што би данас морао да буде. Тај један сегмент, дио информативног програма, јесте унапријеђен. Ако за систем који има макар 750 запослених и располаже са 20 милиона еура годишње не можемо да кажемо да у потпуности испуњава сврху свога постојања, даје грађанима и грађанкама оно што га Закон обавезује а то је и научни, документарни, дјечији, образовни… сваки други садржај који нећемо видјети на комерцијалним телевизијама, а то сигурно данас не можемо рећи, онда РТЦГ није још процвјетао.
Структура програма говори да већину чини информатива, кад се погледа шта је то информатива види се да двије трећине чини Јутарњи програм. Ту су дневници и неколико емисија, често без јасног фокуса, у ударним вечерњим терминима. Мјерено минутима, тога је свакако доста, гледано кроз призму квалитета и цијене и не баш.
Како Ви оцјењујете његово руковођење јавним сервисом?
Имамо Јавни сервис који и даље не схвата своју сврху већ се такмичи са комерцијалним емитерима и онда се поставља питање зашто се у РТЦГ улаже 20 милиона еура годишње кад они желе да изгледају као приватна телевизија која кошта неколико стотина хиљада еура.
Медијска заједница се већ дуже залаже за промјене које се тичу избора чланова Савјета РТЦГ. Како би, према Вашем мишљењу, требало законски уредити састав и начин функционисања тог тијела?
Савјет има контролну улогу али ако чланови немају потребна знања и искуства нису у могућности да доносе правилне одлуке, и то се види у овом сазиву, јер се често може чути да неко каже да не разумије предложено, јер није правник или економиста и гласа се у складу са оним што менаџмент понуди у нади да је то исправно рјешење. Зато ми у СМЦГ сматрамо да критеријуме треба пооштрити и да чланови Савјета морају имати релевантно знање из области медија и потребну експертизу како би могли ефикасно и у потпуности да врше своју функцију. Такође искуство од макар 10 година је неопходно. Тренутни начин избора, од стране Скупштине, не споримо, јер неко на крају мора донијети одлуку, а парламент би требало да је најбоља институција за то.
Какав је положај новинара у Црној Гори данас, након готово три године које су обиљежиле промјена власти, нестабилна политичко-економска ситуација, те пандемија ковид-19?
Новинарство, па ни услови рада у медијима, не иду узлазном путањом, али се ми у СМЦГ трудимо да то не буде баш слободан пад већ да се дође до неког пристојног нивоа и када је економски аспект у питању али и да се поштују правила професије како би се смањила цензура и аутоцензура која је већи проблем. У једном броју приватних медија смо кроз преговоре успјели да повећамо зараде у мањем или већем проценту. У Јавом сервису ће ваљда наредну зараду примити увећану. Локални јавни емитери остају највећи проблем али неколико општина је већ пристало да им усклади зараде тако да се и ту стање мијења. Напади на новинаре и новинарке више нису радикални као претходних година али су пријетње и застрашивања учесталији и кроз друштвене мреже су добиле неки други облик и тежину. Улични протести су били чешћи и ту се дешавало доста инцидената. У претходне три године више од 70 случајева различите врсте. Ковид је допринио повећању обавеза и неплаћених радних сати, донио је рад од куће и несналажење многих у тим условима, повећао фрустрацију, али није увећао зараде, односно тај рад у таквим околностима мало коме је плаћен на адекватан начин.
На који начин се могу ријешити проблеми запослених у медијима и да ли су послодавци и Влада поуздан партнер на том путу?
Влада није поуздан партнер запосленима у медијима, али власницима медија јесте и то је кључни проблем. Од почетка пандемије до данас макар пет милиона еура државног новца се слило у приватне медије. Дио тог новца су добили директно без образложења, дио као накнада за зараде, профункционисао је Фонд за плурализам медија, објављивани су позиви за пројекте, недавно су се обавезали да ће да купују и дневне новине и тако повећају промет… Новац је пристизао и пристиже са или без основа, али до запослених у медијима није још дошао. У таквим условима смо покушали да преговарамо са Унијом послодаваца о гранском колективном уговору и наравно да послодавци које држава редовно мази бесплатним новцем, нису заинтересовани да побољшавају услове рада.
Извор: вијести
