Недавно објављено капитално дјело академика др Драгољуба Живојиновића „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт” озбиљно је уздрмала читаву и не само нашу савремену историографију. Документацијом шокантне садржине ова књига непроцјењиве вриједности у парампарчад разнијела је досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима. Открила српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске 1914. године, у Првом свјетском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.
Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву прије тридесет три године, и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио свијету.

Јадран и Дунав дати католицима

Англо-саксонска месијанска идеја, садржана у идеологији те владајуће метаструктуре Запада, утемељена на вјери у супериорност англо-саксонске расе и на социјал-дарвинистичком светоназору, оспоравала је словенским народима субјективну улогу у свјетској политици и ниподаштавала је њихова цивилизацијска достигнућа. У међуратном периоду утицајне личности, припадајући друштву Округлог Стола и Краљевском институту за међународне послове, водиле су непрекидну кампању разобличавања “великосрпске хегемоније” и тражиле територијално и конституционално преустројство Југославије.

Примјерице, новински магнат Лорд Ротермер, брат лорда Норфклифа, чувен по својим симпатијама према фашистичким режимима, захтијевао је преко својих гласила проширење мађарске државне територије на рачун Србије и оснивање аутономне Хрватске увећане за целу Далмацију са Боком которском. Дубље намјере ових захтјева није тешко прозрети: тражило се од Срба ни мање ни више него да предају јадранску обалу и Дунав католичким чиниоцима, како би се створио антируски морски мостобран и запријечио пут изласка на море православној регионалној сили.

Рачунајући на подршку енглеских пријатеља Хрватске, вођа Сељачке странке Влатко Мачек предложио је 1932 године да Хрватска, Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ потпишу федерални уговор. Очито је да се радило о пробном балону са намјером да се напипа пулс српске политике и провери њен степен попустљивости по територијалном и националном питању. После убиства краља Александра у Марсељу и наглог заокрета у француској страној политици, Велика Британија је почела да се званично опредељује у корист федералног прекомпоновања Југославије и оснивања федералних јединица Босне и Херцеговине, Војводине. Тајним каналима је подржавала хрватски сецесионизам. Радови Марка Аронса и Џона Лофтуса су утврдили да је њена обавјештајна служба држала на платном списку више челних људи усташког покрета. На Црну Гору и Македонију британска политика је гледала као на посебне земље, ван оквира Србије.

Од завршетка Првог свјетског рата, па све до појаве ове књиге, српски народ живио је у заблуди називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима.

– Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије, које су потхрањиване готово један век, биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома – каже академик Живојиновић.

До сада нијесмо знали праву истину да нијесмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнијели главни терет Првог свјетског рата.

Британски Броз

Енглези су све чинили да онемогуће оснивање православне тврђаве на Балкану. Већ у љето 1941. године, Черчил је позвао предсједника Рузвелта да усвоји заједничку “англо-америчку изјаву о обнављању Југославије на принципима аутономије и јединства југословенских народа”. Дакле, само мјесец дана након појаве Мољевићевог плана, Британци су одредили заједничку “платформу” са Америком о федерализацији Југославије.

Британци су обезбиједили свом играчу Титу, војну и политичку легитимност са намјером да спријече Србе да обликују послератни поредак повољан својим националним интересима. Оспоравање српског права на самоопредељење је била поента те стратегије.

Сер Евлин Вудворд је примијетио да када би његова влада подржала Михајловића, усвојила би линију наклоњену пансрпским замислима о будућности Југославије. Према запажању Наталије Нарочничке, “било каква манифестација српских ујединитељских националних тежњи послије ‘Начертанија’ Илије Гарашанина из 1844., представља страшило за западну Европу.”

Насупрот безброј критика изречених на рачун “великосрпских” тежњи, британска званична политика никада није ставила никакав приговор на авнојевске одлуке о послератном територијалном устројству ни на договор Тита и Шубашића о будућој подјели Србије на више покрајина и република. Да ли је уопште могло бити другачије, с обзиром да је Брозово ново федерално устројство потпуно одговарало енглеским интересима?

Једног тренутка енглеске подметачине, разбијачке намјере и работе дозлогрдиле су и француским генералима који су почели отворено да протестују.

– Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум да, уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, Француска ће се повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта. После тога, своје елитне јединице повукли су из Грчке, а увели ешалоне довучене из Индије, потпуно неспособне за ратовање на Балкану – објашњава др Живојиновић. – Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, готово ни политичара ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас.

Енглези су постали наши савезници из интереса. Прво због Француске и Белгије, према којој су имали уговорну обавезу још из 1830. године. Друго, бриљантним побједама српске војске на Церу и Колубари, Србија није покорена, а војнички је опстала. Значи, постали смо фактор потребан савезницима.

– На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском. Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом, добићете зајам под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Децидно је одбијен тај ултиматум. Тај документ први сам открио у свету – истиче Живојиновић.