Пише: Иван Милошевић
Жабљак је без сумње планински Свети Стефан! Као што је Свети Стефан неискоришћени морски драгуљ, тако је Жабљак неискоришћени планински туристички дијамант! Док се на само 15о километара од Жабљака једва дише и Подгорица распада од клима, на Жабљаку се дише пуним плућима. И не само плућима, читав овај крај је рај за очи. И док пишем овај текст преда мном се шепуре врхови Дурмитора. Онако усамљени и на чистом ваздуху као да се руком могу дотаћи, представљају бедеме неке друге стварности. Њихова капија је Жабљак, варош са тек неколико хиљада становника, а овога љета са таман толико туриста. Рекло би се недовољно, за све чари овога краја и шепурења планине са овим љетом, његовим манама и врлинама!
Центар Жабљака је вјероватно мјесто које у овој вароши треба избјегавати. Превише личи на Подгорицу или неки други већи град. Пуно кафића, испија се кафа до бесвијести, људи излазе да би били виђени и њима вјероватно планина и није потребна. Једино је згодна за неку слику, фејсбук профил и интернет поздрав са Жабљака!
А када се крене ка Црном језеру, као да се све промијени. Планина је овдје главна, пред њом сви ћуте и питају се да ли је могуће да виде оно што виде. Стољетни борови као да пјевају неку своју пјесму, шапућу неке шифре са онога или овога свијета и дробе свакодневност свакодневнице. Овдје није ништа свакодневно, у њиховом хладу ништа више није исто и минути као да некако трају дуже и пазе се да се не претворе у сате или не дај Боже – дане! Када чујеш или барем наслутиш шта борови разговарају, онда ти некако све на овом свијету постане бесмислено, осим овог тренутка и наредног!
А када дођеш до језера, тек онда не знаш гдје си дошао. У њему се огледају дурмиторски врхови и као да је језеро баш због тога и створено. Његов мир узнемире једино купачи, којих је ових дана подоста. Ваљда људи хоће да и у језеру осјете то непшто другачије, које овдје у подножју дуирмиторских врхова дише на сваком кораку!
Жабљак на само 150 километара од ужарене Подгорице изиграва планинског Светог Стефана. Истина у Жабљаку је све отворено, раде хотели, апартмани, пијаца, “Воли”, “Идеа”. Ипак, Жабљаку овога љета недостаје много више посјетилаца. Зашто их нема, не знам, јер цијене у кафанама су пристојне у односу на астрономске на мору, а то важи и за хотеле и апартмане. За три оброка и спавање треба се одвојити од 20 до 40 евра дневно, што и није много у односу на приморске градове! Јесте да је органска храна прескупа за просјечан домаћи џеп, али овдје као и да храна која на уста улази није много битна у односу на оно што Дурмитор и његови врхови и Црно Језеро нуде обичном човјеку! Без сумње у подножју Дурмитора се осјећа да овај свијет није коначан крај. Свако може да осјети да трепери нешто изнад Дурмитора и да то није са овога свијета!
