И после 52 године од прве Параде поноса, сви имају став према томе зашто треба или не треба да се одржава. За присталице Прајда, то је симбол видљивости ЛГБТК+ заједнице и борбе против друштвене стигме, док је за противнике то најчешће парада срама. И једни и други мало или нимало знају о његовој историји.
Термин “геј прајд” осмислио је Том Хигинс, активиста за права хомосексуалаца у Минесоти. Бренда Хауард, заједно са бисексуалним активистом Робертом А. Мартином и геј активистом Л. Крегом Шунмејкером, заслужни су за организовање прве Параде поноса.
Термин “понос” осмислила је Бренда Хауард, њујоршка активисткиња за бисексуална права, која је због тога добила и надимак “Мајка поноса”.
Прајд обележава сећање на нереде који су почели 28. јуна 1969., након што је полиција упала у бар “Стоунвол ин” у кварту Гринич Вилиџ у Њујорку.
Иако су рације у геј баровима тада биле рутина, те ноћи су гости решили да пруже отпор хапшењу. Када је полиција постала насилна, помоћ је стигла из других геј барова, али и од осталих становника Гринич Вилиџа.
Тензије су прерасле у вишедневне протесте (Стоунволска побуна), са захтевом да постоје места на којима ће геј особе моћи отворено да испољавају своју сексуалну оријентацију – без страха од хапшења.
Прве параде поноса одржане су годину дана касније у Чикагу, Лос Анђелесу, Њујорку и Сан Франциску. Параде се данас одржавају у градовима широм света.
Прајд (ПРИДЕ) је акроним за индивидуално право на одбрану и образовање (Персонал Ригхтс ин Дефенсе анд Едуцатион). Организацију је у Лос Анђелесу у Калифорнији 1966. основао Стив Гинсбург. Прајд је, од самог почетка, био радикалнији од група за права хомосексуалаца пре 1960. године.
Застава дуге је симбол лезбејског, геј, бисексуалног и трансродног (ЛГБТ) поноса и ЛГБТ друштвених покрета. Боје одражавају разноликост ЛГБТ заједнице и спектар људске сексуалности и рода.
Данас је то најчешћа варијанта заставе дугиних боја, са црвеном траком на врху. Различите боје одражавале су и огромну разноликост и јединство ЛГБТК+ заједнице. Тек 1994. године застава дуге је заиста успостављена као симбол ЛГБТК+ заједнице.
Дизајнирао ју је Гилберт Бејкер, оригинална застава геј поноса први пут се вијорила на прослави “Дана слободе хомосексуалаца” у Сан Франциску 25. јуна 1978. Осам трака симболизују: ружичаста сексуалност, црвена живот, наранџаста лечење, жута сунце, зелена природу, плава уметност, индиго хармонију, а љубичаста дух.
Параде се, осим у јуну када је незванично месец ЛГБТК+, одржавају од фебруара до септембра. На америчким колеџима често се организују у априлу, јер крајем јуна нема наставе због чега међу студентима април преименован у “гејприл”.
Ван ЛГБТ заједнице у многим земљама и даље постоји велики отпор одржавању параде. Као најчешћи разлози за забрану или отказивање наводе се религија, безбедност, а у неким земљама је хомосексуализам и даље законом забрањен.
Међутим, и унутар ЛГБТК+ заједнице постоје противници парада поноса и догађаја који их прате. Критичари Прајда довели су у питање његову релевантност, у односу на период од пре неколико деценија када су ЛГТБК+ особе означаване као срамота. Критичари сматрају и да прајд сада чини ЛГБТК+ групе досадним и спорним, као и да је то стални подсетник управо на стид.
Због комерцијализације и деполитизације Прајда у многим градовима се организују алтернативни скупови на којима се расправља о ЛГТБК+ перспективама и другим социјалним и политичким питањима.
У јуну 2010. године америчка филозофкиња и теоретичарка Џудит Батлер одбила је награду за грађанску храброст на Кристофер уличној паради у Берлину, уз опаску да је парада постала превише комерцијална, и да игнорише проблеме расизма и двоструке дискриминације са којима се суочавају хомосексуални или транссексуални мигранти. Према Батлеровој, чак и сами организатори Прајда неретко промовишу расизам.
Извор: ртс