Књига војводе Доброслава Јевђевића, једног од најважнијих Дражиних људи. Јевђевић је од ране младости био веома познат. Године 1914. учествовао је у Сарајевском атентату, као члан Младе Босне. Први светски рат проводи у аустроугарском логору у Араду, а по паду црно-жуте монархије долази у Нови Сад, на челу бивших логораша преузима власт и дочекује српску војску. Двадесетих година спадао је у ред најполуларнијих новосадских политичара (на изборима је добијао 6.000 гласова). Издавао је више листова који су забрањивани и укидани, био потпредседник Орјуне и Народне одбране.
Године 1941. Јевђевић преузима команду над устаницима у Херцеговини и Источној Босни. До састанка са Дражом јула 1942. је војни командант, а од тада политички лидер Срба западних крајева. У последњој фази рата командује Личкокордунашким и Приморским корпусом. У емиграцији, са војводом Момчилом Ђујићем оснива Организацију српских четника „Равна Гора“.
Јевђевићева књига бележи кључне моменте из међуратног доба, из четничке борбе и потом емиграције. Нарочиту вредност књизи даје до сада најбољи опис четничке идеологије.
ДРАЖИНО ПРИЗНАЊЕ ВОЈВОДИ ЈЕВЂЕВИЋУ
Ваш рад и огроман напор у деликатној служби коју обављате са пуно разумевања и храбрости заслужује сваку похвалу. Отаџбина Вам за ово дугује признање, а ја Вам захваљујем и препоручујем да продужите и у будуће као и до сада.
(Генерал Дража Михаиловић војводи Доброславу Јевђевићу 6. маја 1943. године, поводом победе четника над партизанима у Бици на Неретви и ослобађања Источне Херцеговине.
Извор: Зборник докумената, том 14, књига 2, страна 728. Издавач: Војноисторијски институт, Београд, 1983.)
НЕКОЛИКО СТРАНИЦА ИЗ КЊИГЕ
У свим тешким и великим часовима наше историје српске народне масе имале су развијенији осећај крвне заједнице, од својих кнежева, војвода и властеле. Увек, било да се је тај осећај испољавао у оданости заједничкој вери, заједничкој држави или у најновијим вековима, заједничкој нацији. Догађаји су се увек развијали на једнак начин, од Косова кад су министри, партиске величине и генерали или побегли у иносранство или отишли у ропство, а сиротиња раја прихватила светло оружје и дохватила се својих планина. Планине које су криле вилу Равијојлу, Новака и Грујицу, Вујадина и Мркоњића загрлиле су и српске четнике ђенерала Драже.
Нестало је државе на географским картама, нестало је и у срцима оних који су у туђину пренели њено злато и трошећи паре нашег народа служили туђим државама, али је српска држава живела у душама оних, који су у сени стогодишњих јела и борова голи и боси сањали о златним оклопима Душанових копљаника и молећи се Богу под грмом зеленим мислили на царске лавре староставне. Ја не знам је ли правно, стварно или духовно била умрла Југославија, али знам сигурно да је живела Србија Душанова, Карађорђева и Милошева и то живела у срцима нас српских четника. Кад нас не би обузимала туга што има синова српских мајки, који фалсификују историју, смејали би се оним, који причају како смо се Дража и ми били и крвили за Југославију радикала и демократа, Мачека и Корошеца. Никад после сретних дана првих година слободе у васкрслој Шумадији није било тако лепе и тако истинске Србије, какву смо ми стварали крвљу нашом. Никад није било на свету веће демократије, ако демократија значи владу народа, него на нашим слободним територијама. Кад су се против нас дигли и пријатељи и душмани и Бог и ђаво, ми ни онда нисмо попустили. Носећи своју Србију у душама нашим ми смо напуштали српску груду, не да утечемо, него да спасемо варницу из које ће планути ново српско сунце, не да се уклонимо, него да узмемо замаха за нови залет против непријатеља.
Остали смо и у туђини верни нашем идеалу, остаћемо му верни до последњег даха свог живота. Да би чували српски аманет, да би створили што јачи бедем против српских душмана, да би нас као организовану снагу осетили и Срби у Отаџбини и душмани у и изван Отаџбине створили смо организацију српских четника. Иако можда немамо то написано у нашем програму сваки пастир српски који је пушку носио, сваки дрвосеча српски, који је бомбу бацао, сваки радник српски, који је бацач палио знао је од првог дана, какав нас циљ руководи. Организација Српских Четника је српски покрет, који је одблесак свенародног српског покрета, који је под ђенералом Дражом спасао част српског имена и славу српског оружја. Организација Српских Четника својом моралном снагом, својом материјалном снагом, снагом своје идеје и својим бројем будно пази да се на српском послу ништа не учини што се противи светим принципима, који су управљали нашом борбом у Отаџбини. Организација Српских Четника постоји, да би својом снагом деловала да српска црква иде српским путем, да српска политика иде српским путем, да Српска Круна иде српским путем да српска просвета иде српским путем. Организација хоће да има на сваком српском већу и сабору свој удео раван њеној снази у српском народу уопште и у српској емиграцији напосе.
Извор: погледи
