Разговарао: Горан Киковић, главни и одговорни уредник “Гласа Холмије”

ГОРАН КИКОВИЋ: Ваша Екселенцијо, Владиславе Маслеников, хвала Вам у име редакције часописа за књижевност, историју и културу ”Глас Холмије”, који излази на српском језику и ћириличном писму у Беранама у Црној Гори што сте радо прихватили да говорите за наш часопис о односима Русије и Црне Горе кроз историјско трајање двије државе и два народа руског и српског. Реците нам прије свега одакле одлука да баш Ви у овом тешком времену дипломатских односа између Русије и Црне Горе да будете амбасадор у Црној Гори?

Русију и Црну Гору заиста повезује дугогодишња историја пријатељства, дубоко културно и духовно заједништво наших народа. Недавно су ме питали да ли и даље сматрамо исправном важну позитивну улогу Русије уочи референдума о независности Црне Горе 2006. године. Не видим разлог да се улога Русије оцењује некако другачије ни 2006., ни 1878. године на Берлинском конгресу. За разлику од западних колега, ми не манипулишемо у ревизији историјских догађаја, не бавимо се фалсификовањем историје. Али када неки црногорски политичари кажу: “Мало смо земља, зависимо од партнера”, ја се лично питам – да ли је Црна Гора била већа у вријеме Светог Петра Цетињског или краља Николе? А када се ваши политичари присјете обавеза према НАТО-у и ЕУ, поставља се друго питање – колико вашу независност поштују ваши партнери у истом НАТО-у или Европској унији којој Подгорица толико тежи. Са стране ствара се утисак да у НАТО-у постоје различити нивои обавеза и дисциплине. Неким земљама чланство у савезу не смета да воде бригу о сопственим националним интересима у њиховој спољној политици. А Црна Гора, Албанија и Северна Македонија, напротив, не могу да уздахну без амина из НАТО-а.

Подсјетићу да уочи вашег референдума 2006. у Европској унији, благо речено, нису били одушевљени идејом независности Црне Горе. Сада Брисел не само да је ограничио ваш суверенитет, пооштривши захтеве за кандидате за придружење спољнополитичким одлукама Европске уније, већ се заправо директно мијеша у унутрашње послове све до формирања владе. Да се сјетимо макар изјаве господина Владимира Билчика прије неколико мјесеци да у случају учешћа у влади снага блиских Москви, неће бити напретка у евроинтеграцији. Шта је то до мијешање у унутрашње ствари и уцијена? И то себи дозвољава, да будемо директни, политичар није првог, па чак ни другог реда у ЕУ, иако је неко у Подгорици спреман да га слуша као Господа Бога. А изјаве америчких дипломата уопште миришу на неоколонијализам. Да ли икога изненађује да из Стејт департмента Подгорици објашњавају шта мора да ради за улазак у ЕУ? Одавно се бавим Европском унијом, радио сам у нашој мисији при ЕУ у Бриселу и добро се сјећам како на изјаву Џорџа Буша млађег, да би Европска унија требало да прихвати неку земљу, Жак Ширак је љубазно одбрусио тадашњем председнику САД да то није његов посао. Док данашња ЕУ више нема свој глас, постала је сателит САД.

ГОРАН КИКОВИЋ: Ваша Екселенцијо, Владиславе Маслеников, Вама је сигурно познато да се ове године навршава 312 година од успостављања дипломатских односа Русије и Црне Горе? Шта нам можете рећи о историји тих односа?

Што се тиче историје наших односа, тешке странице у њима су биле и раније. Ваш познати сународник, војвода Гавро Вуковић, министар иностраних послова Црне Горе 1890-1905. године, у својим мемоарима је споменуо три конфликта Црне Горе са Русијом. Бојим се да би сада био прилично изненађен бројем проблема у нашој релацији. Односи су били лоши последњих неколико година, почев од око 2014. године, и то не због наше кривице. Сада су односи између наших земаља фактички замрзнути на иницијативу Подгорице. Све што је остало од њих јесу два документа: споразум о дипломатским односима и наша нота о признавању независности Црне Горе. Има ли гдје даље да падамо? Знам да се неким црногорским политичарима чини да је управо то стање ствари и даје шансу да у некој будућности почну “од чистог рачуна”. Али Црна Гора је планинска земља, добро знате шта су наноси и одрони. Ако је пут затрпан, треба га чистити. У нашим односима, умјесто да се озбиљно позабавимо чишћењем нагомиланих слојева и проблема, Подгорица за сада само изазива нове “каменопаде”.

Мислим да у Подгорици сада нису у потпуности свјесни колико дугорочна штета може бити од њихових деструктивних корака. Конкретно, одбијање црногорских власти да дозволе прелет авиона Министра иностраних послова Сергеја Лаврова у јуну 2022. године, по мом мишљењу, није мања историјска грешка од наздрављања наследника Црне Горе јапанском адмиралу 1905. године. И да ли ће ова нова грешка бити заборављена за сто година – ко зна. Сумњам у то.

ГОРАН КИКОВИЋ: Ваша Екселенцијо, Владиславе Маслеников, сигурно Вам је позната чињеница да се ”није мали број Црногораца школовао у Русији. Није  се мали број Црногораца одселио у Русију. У руској војсци било је 30 генерала и адмирала, досељеника из Црне Горе. Непосредно након Октобарске револуције, велики број руских емиграната обрео се у ондашњој Краљевини Југославији. Око 70 000 их се искрацало у Зеленики, међу њима и 70 генерала и адмирала руске царске војске. Многи су отишли даље, широм   Краљевине, али дио њих је остао. Црна Гора је тако добила љекаре, инжињере… Многима су и кости похрањене у земљи данашње Црне Горе”. Шта Вама ово све говори?

Прво, то говори о гостопримству народа Црне Горе према братском руском народу. Друго, мислим да у историји наших односа још увек има места за нова открића – мислим да историја руске имиграције овдје после Октобарске револуције и грађанског рата није довољно истражена. Чини се да знамо много више о везама Русије и Црне Горе у време нашег цара Петра Првог, у наредним временима ваших владика Петра Првог и Петра Другог Петровића Његоша, историчари су прилично добро проучили период односа са руским царством кнеза, па краља Николаја Петровића Негоша. Чак и, на примјер, о посебним односима Паштровића и Васојевића са Русијом знамо много више него о историји руске имиграције на црногорској обали, прије свега у Херцег Новом. Разлози за то леже у одсуству дипломатских односа између СССР-а и Краљевине Југославије до 1940. године, много је изгубљено у бурним историјским догађајима Другог светског рата и наредном дугом периоду сложених односа између маршала Јосипа Броза Тита и совјетског руководства. А у тим периодима је нестала старија генерација руске имиграције. Мислим да некропола у Савини чува доста историјских заплета који чекају своје истраживаче.

Сигуран сам да у многим породицама још увијек чувају нека сјећања и породична предања од прије 100 година, из којих би могао да се роди роман о руским имигрантима нивоа драме “Бијег” Михаила Булгакова. Надам се да ће таква књига – или књиге – убудуће бити написана. Иначе, у Херцег Новом се сада појавио дивни музеј Михаила Булгакова. Узгред, тамо сам сазнао да је генерал Улагај, прототип булгаковског генерала Чарноте из истог романа “Бијег”, провео свој живот не у Паризу, већ у Црној Гори, производио вино овде и чак основао вашу граничну службу. Из каснијег периода стекао сам велики утисак од књиге Мирослава Лукетића “Записи из Русије”, документарне саге једне црногорско-руске породице. Мислим да још увијек има много неиспричаних прича.

ГОРАН КИКОВИЋ: Ваша Екселенцијо, Владиславе Маслеников, Вама је сигурно познато као каријерном дипломати да ”Русија јесте обилно помагала Црној Гори пуних двеста година од 1711. до 1916. И данас, када је црногорска привреда уништена, најзначајнији живи новац доносе нам Руси. А Црна Гора је својевремено Јапану објавила рат због Русије. У ово вријеме Црна Гора је Русима била широм отворила врата, учинила себе њиховим другим домом. А онда – искушење! Можда чак веће него икада до сада”. Црна Гора уводи санкције братској Русији, шта мислите о тој одлуци Владе Црне Горе?

3. Знате, управо од оних политичара који су стајали иза придруживања Црне Горе санкцијама ЕУ против Русије (иначе нелегитимним из угла међународног права), најчешће сам чуо да је у буџету Руског царства до Октобарске револуције постојала посебна ставка издатака “за Црну Гору”. Чак бих рекао да су ме ови политичари подсјећали на то са одређеном носталгијом.

Сада је упадљиво да се на нивоу владе некако стиде, чак избјегавају да говоре о доприносу Русије у црногорску економију. Уочи и током предизборне кампање појавила се чак и тенденција да се говори о руским инвестицијама у некаквом негативном свијетлу. Искрено да кажем, било је прилично чудно чути такве изјаве од истих људи који су ми прије две или три године рекли да никада неће заборавити економски процват Црне Горе који су руски инвеститори створили 2000. година. Дозволићу себи да подсјетим да је управо садашње руководство Комбината алуминијума Подгорица довело ово предузеће до заустављања производње, а не руски инвеститор. Подсјетићу да је црногорска страна својевремено молила Русију да помогне са улагањем у овај комбинат, и без руских капиталних инвестиција, бојим се, да би се предузеће затворило и прије референдума о независности Црне Горе.

Када сагледамо данашњу ситуацију са руским инвестицијама, Русија 2022. године заузима друго место на листи највећих инвеститора у црногорску економију – то је 127,2 милиона евра, или 11% од укупног износа страних инвестиција. Године 2021. били смо на првом месту од 192 милиона евра, 2022. године уступили смо прво мјесто Србији, која је у вашу економију уложила 137 милиона евра (о чему у Подгорици, међутим, такође оклијевају да говоре). У структури руских инвестиција у Црној Гори 2022. године 32% припада улагањима у локалне компаније и банке и 48% иде на куповину некретнине. За поређење, некретнина такође чини 48% турских, 70% немачких и 77,4% америчких инвестиција у Црној Гори. Међутим, САД су са својих 48 милиона евра инвестиција 2022. године у вашој земљи последњих 5 година уложиле 50 милиона евра у борбу против “руског утицаја” у Црној Гори. Сигуран сам да ако би овај износ они у равне дјелове током истих 5 година улагали у црногорску економију, тј. додатних 10 милиона евра годишње, то би вашој земљи донијело много више користи.

Што се тиче важне ставке прихода црногорског буџета као што је туризам, не могу да не примјетим више него чудне тезе у медијима и у влади, којима се служе већ три сезоне заредом још од времена пандемије – кажу да, упркос одсуству туриста из Русије, сезона је успјела, руски туристи ће се, наравно, једнога дана вратити, али неће имати много значаја за Црну Гору итд. Извините, али статистика је тврда ствар, показало се да је 2022. године број туриста из Русије био 169,7 хиљада људи. То је треће место по броју туриста (8,3% од укупног броја), а друго по броју ноћења (16,4%). Односно, у одсуству директног ваздушног саобраћаја између наших земаља, Црну Гору је 2022. године посјетило практично 50% од рекордног броја руских туриста у 2019. години. Сигуран сам, да није Подгорица приступила санкцијама против руских авио-компанија, директни летови би коначно били обновљени, а туриста из Русије било би знатно више.

Притом, то сам говорио више пута и поновићу поново, тотално праћење западне антируске линије ни у којој мјери не приближава Црну Гору жељеном уласку у Европску унију. Знамо да су они који су прикључили Црну Гору овим санкцијама очекивали да ће на тај начин добити “индулгенцију” за кочење реформи у области владавине права и борбе против корупције. Ништа није успјело. Влади Здравка Кривокапића Брисел је рекао да без потпуног прикључења санкцијама против Русије ЕУ неће дати Подгорици приступ својим фондовима. Па шта? Даље прикључење Црне Горе санкцијама је на снази, а приступа тим фондовима и даље нема. Да, уочи председничких избора (па чак и можда сумњиво близу њих), Европска комисија је најавила да ће издвојити пакет енергетске подршке за Црну Гору, па чак и пребацила прву траншу од 27 милиона евра. Али то није резултат солидаризовања Подгорице са антируским мјерама ЕУ. Иако Брисел покушава да оптужи Русију за енергетску кризу у свијету, међутим, пораст волатилности енергетских тржишта и нагло повећање цена угљоводоника почели су много прије специјалне војне операције Русије у Украјини. То је довело до кратковиде макроекономске и енергетске политике западних земаља, њихове опсесије развојем обновљивих извора енергије под изговором “зелене агенде”. Нагле флуктуације потражње као резултат пандемије коронавируса одиграле су негативну улогу. Цијене нафте пале су на историјски минимум у априлу 2020. године, а већ до децембра 2021. године. они су порасли са 25 на 78 долара. САД по барелу. Цијене гаса су такође нагло порасле током 2021. године са 200 на 1950 долара за хиљаду кубних метaра. Након почетка специјалне војне операције у фебруару 2022. године Запад је пошао путем мјера које су на неки начин повећале волатилност на енергетским тржиштима: повећао се санкциони притисак на руски енергетски сектор, увео “праг цијена” за сирову нафту и нафтне производе из Русије (узвратна мјера Русије била је забрана продаје нафте и нафтних производа по уговорима који директно или индиректно користе овај “праг”). Притом је очигледно да САД желе да прерасподијеле енергетска тржишта, посебно у Европи, у своју корист. Исхитрени кораци ЕУ ка енергетској независности од Русије претворили су се у зависност од скупог америчког течног гаса. Остаје отворено питање – ко је разнио гасовод “Северни ток”? Познати амерички истраживачки новинар Сејмур Херш за то директно оптужује америчку администрацију. Европска унија понизно ћути. У том контексту, ако желите, постоји елемент “поетске правде” у томе што Европска комисија плаћа црногорским пензионерима и најугроженијим породицама за посљедице енергетске кризе коју је сама ЕУ изазвала.

Очигледно је да у скорији улазак ваше земље у ЕУ не верују ни они који вам то обећавају. Не тако давно из Брисела су се чули наговештаји о пуноправном чланству Црне Горе скоро па до краја 2024.године, али Европски парламент у својој најновијој резолуцији о методици проширења само даје препоруку институцијама ЕУ да преговори са свим кандидатима актуелног таласа буду завршени до краја деценије, тј. до 2030. године. А разлог овдје није толико у томе што је Подгорица успорила процес европских реформи, већ у томе што, прво, земље чланице Европске уније су уморне од претходних таласа проширења, друго, код Брисела су настале другачије политичке приоритете. Очигледно је да Брисел је очекивао од Подгорице одушевљену реакцију због додијеле кандидатског статуса Украјини и Молдавији, то је дио данашњих правила игре за земље кандидате. Али да ли ће црногорске власти бити једнако одушевљене ако Украјина изненада из политичких разлога буде примљена у Европску унију прије него земље Западног Балкана? Погледајте Бугарску и Румунију, којима је приступање Шенгену још једном блокирано крајем 2022. године, док је у овај простор ушла Хрватска, која је постала чланица ЕУ много касније од Бугарске и Румуније. Вам се у међувремену предлаже да се заправо задовољите неком замјеном пуноправног чланства у Европској унији, напримјер, “европском политичком заједницом”, која има изражен идеологизовани и конфронтациони карактер који захтијева од учесника придруживање антируским институцијама ЕУ, и то без обећавања економских дивиденди.

Док траје цијела ова епика са вашом евроинтеграцијом, већ скоро 10 година економски губите због придруживања антируским санкцијама ЕУ, то отворено признају и црногорски економски аналитичари. Само туристички сектор Црне Горе изгубио је 2022. године због антируских санкција 46 милиона евра.

ГОРАН КИКОВИЋ: Ваша Екселенцијо, Владиславе Маслеников, наш часопис за књижевност, историју и културу ”Глас Холмије”, који излази на српском језику и ћириличном писму у Беранама у Црној Гори је медиј који се бори за историјску истину и зато нам је много битно за наше читаоце да саопштите нешто више о историји руско-украјинских односа и да ли се Русија у Украјину враћа на своје историјске територије или је агресор како то тврде западни НАТО медији?

САД и земље НАТО-а већ дуго сматрају Украјину једним од алата за суздржавање Русије, већ годинама подгријевајући антируска осећања, затварајући очи на нацификацију Украјине, рат Кијева против својих грађана у Донбасу, јавно одбијање Кијева да спроведе резолуцију Савета безбједности УН-а која је одобрила Минске споразуме. Лавров је више пута приметио да су Вашингтон и његови савезници, увлачећи Украјину у НАТО, стварали директну претњу директно на граници Русије. Министарство иностраних послова и Министарство одбране Русије раније су саопштавале да руска страна располаже плановима Кијева за напад на Донбас и дио територије Руске Федерације. Очигледно је да је после осам година грађанског рата у Украјини за становнике Донецке и Луганске народне републике повратак у састав Украјине био немогућ. Предсједник Русије Владимир Путин је одлуку о почетку специјалне војне операције у Украјини донио у циљу примјене споразума о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи између Русије и Доњецке и Луганске народне републике на основу члана 51 Повеље УН-а ради заштите становништва Донбаса, људи који су до тада 8 година били малтретирани и изложени геноциду од стране режима у Кијеву. Потези Русије су повезани и са самоодбраном од пријетњи по нашу земљу. Из онога што је постало познато током специјалне операције, очигледна је војна усмјереност биолошког програма у 30 лабораторија у Украјини који су спроводили Американци. Било је немогуће игнорисати и нескривене намере Кијева да стекну војни нуклеарни потенцијал, што би такође представљало пријетњу по националну безбједност Русије.

У децембру 2021. године САД и НАТО имали су реалну прилику да се договоре са Русијом о безбједносним гаранцијама Украјини, Русији и свим европским земљама. Русија је то предлагала. Након почетка специјалне војне операције, Кијев је затражио преговоре, Русија је пристала. Три туре су одржане у Белорусији, затим је 25. марта 2022. године на преговорима у Истанбулу украјинска страна предложила документ који је садржао принципе ријешавања сукоба. Руска страна је тада била спремна да потпише уговор на основу тих принципа. Међутим, амерички “партнери” су ућуткали Кијев, практично забранивши да се договоре са Москвом.

Вашингтон би начелно у сваком тренутку могао да заустави војна дејства и да нареди Кијеву да почне преговоре. Американци то не желе, сматрају да је Украјина још мало исцрпила Русију. А САД још увијек, изгледа, нису довољно исцрпиле Европску унију, иако већ стоје на ивици економског рата једни с другима. Ипак, Запад и даље негује наду у победу Украјине на бојном пољу. Притом, из признавања Ангеле Меркел листу “Цајт” слиједи да „Минске споразуме из 2015. године западни учесници „Минског формата“ су закључили да би купили вријеме и напумпали Украјину оружјем за војни конфликт са Русијом“. То је касније потврдио и бивши француски предсједник Франсуа Оланд. Односно, Запад је тај сукоб желио још 2015. године.

Русија, међутим, свих тих година није имала недостатак добре воље, укључујући и децембар 2021. и март 2022. године. Као што је рекао министар иностраних послова Сергеј Лавров, САД су дуго намјеравале да припреме Украјину, да “узгоје” украјински режим како би он по “лиценци” Запада започео рат против Руске Федерације. За овај рат Американци сада мобилишу прије свега ЕУ, гурајући је да одмах предају све оружје Украјини. У међувремену, повећавају производњу оружја у САД и приморавају Европу да га купи, користећи обавезе у оквиру НАТО-а да потроши 2% БДП-а на наоружање. Нема сумње, поново цитирам Сергеја Лаврова, да је паралелно економско сузбијање Европе било у плановима оних који живе свијешћу о изузетности своје земље и потреби да се од ње прави суверен широм света.

Јасно је да напумпавање оружјем Кијева од стране Запада не приближава крај конфликта, већ продужава агонију кијевског режима, без обзира на то што вам генерални секретар НАТО-а каже и пишу западни и неки црногорски медији. Који, пратећи своје западне колеге, не примјећују свакодневна брутална гранатирања Донецка од стране украјинске војске, као и претходних 8 година нису примјећивали патње становништва Донбаса и рат Кијева против тада још својих грађана. Сада су се томе додала гранатирања граничних подручја Русије, страдају становници Донбаса, Херсонске, Запорожске, Белгородске, Брјанске и Курске области. Знам то из прве руке – један од украјинских удара на Белгород још у јулу 2022.године уништио је кућу мога брата, то је тихо подручје града, између двије болнице, Централног парка и библиотека – војне инфраструктуре уопште нема.

Посебно је очигледно да је евроатлантска перспектива Кијева, коју је у децембру 2022. године заједно са Владимиром Зеленским декларисао црногорски премијер Дритан Абазовић ненаучна фантастика. Подгорица је очигледно промашила, није успјела да схвати тренд већине својих “партнера”. Црна Гора је трећа земља која је потписала овакав папир, али не зато што је толико брза, већ зато што већина НАТО земаља сада избегава да помиње митске перспективе Кијева. Јасно је да је војна помоћ Подгорице Кијеву за више од 10 милиона евра – то је оно што се зове „бацање новца у воду“. У украјинској црној рупи су нестале не само небројени износи новца Запада, већ и испоручено оружје.

Још у јуну 2022. године је генерални секретар Интерпола Јирген Шток упозорио на високу вероватноћу активирања нелегалне трговине оружјем, првобитно намијењеним Кијеву након завршетка сукоба у Украјини. У сивом сегменту интернета “Даркнет” већ нуде противоклопне ракете “Џавелин” за 30 хиљада долара (америчким пореским обвезницима то кошта 178 хиљада долара), ракете за NLAW за 15 хиљада долара, камиказе дронови Switchblade 600, пушке, гранате, прслуци итд. “Застрашујуће висок је ризик” да ће оружје испоручено Украјини на крају бити у рукама организованих криминалних група и терориста, изјавио је портпарол Еуропола Јан Оп Ген Орт у интервјуу њемачкој новинској агенцији ДПА. Криминалне мреже у региону планирају да обезбиједе кријумчарење великог броја оружја и муниције, укључујући тешко наоружање, користећи постојеће руте снабдијевања и онлајн-платформе, наводи Еуропол. Узгред, већ је постало јасно да Вашингтон даје Кијеву само 20% финансијске помоћи коју САД додијељују Украјини. Око 60% тих средстава добија сама америчка страна. Гдје иде још 20% отворено је питање. Толико о “аритметици рата”.

У документарном филму америчке телевизијске компаније CBS „Наоружавајући Украјину“, објављеном у августу 2022. године (сада уклоњен са сајта телевизијске компаније), тврди се да од 60 до 70% западне помоћи уопште не стиже до ВСУ. Према подацима централне криминалне полиције Финске, оружје које првобитно иде у Украјину, укључујући јуришне пушке, пиштоље, гранате и борбене беспилотне летелице, већ је пронађено у Низоземској, Данској и Шведској. Западно оружје се појавило и на Западном Балкану. Нигеријске власти пронашле су наоружање намијењено украјинској војсци у рукама екстремиста. Није ни чудо што и амерички Конгрес, и британски премијер Риши Сунак желе да изврше ревизију свих испорука и финансијских транша њихових земаља у Украјину. Као што је објаснила представник Републиканаца у америчког Конгресу и једна од аутора иницијативе Марџори Тејлор Грин, “амерички народ заслужује да зна гдје иду његови тешко зарађени порески долари за страну државу која није чланица НАТО-а”.

Што се тиче изјава садашњих црногорских власти да не признају резултате референдума у ДНР и ЛНР, Запорожској и Херсонској области, то неће имати никакав утицај на историјску чињеницу њиховог приступања Русији. Не желим никога да увриједим, али на територијама нових субјеката Руске Федерације живи број људи који је вишеструко већи него у Црној Гори. Подсјетићу да је на референдуму о независности Црне Горе 2006. године “за” гласало 55,5% бирача. А на одржаним референдумима за улазак у состав Руске Федерације гласали су у ДНР 99,2%, у ЛНР 98,4%, Запорожској области 93,1%, Херсонској области 87%. Зеленски је јавно у августу 2021. године препоручио свима који се осјећају као Руси да оду из Украјине у Русију ради добра своје дјеце и унучади. Ови људи су отишли, али заједно са својом земљом, земљом својих предака, коју су њихови дедови и прадеде одбранили прије 80 година у борби против нацизма. Они су отишли у Русију, користећи своје неотуђиво право, утврђено у првом члану Устава УН, где се директно говори о принципу равноправности и самоопредељења народа. Свеукупно је на референдумима учествовало више од 5 милиона људи. Још једном – не желим никога да увриједим, али рецимо директно – Русија је спасла скоро десет Црних Гора од нацистичког кијевског режима.

Пошто говоримо о Украјини, не могу а да не обратим пажњу на драму која се одвија око Кијевско-печерске лавре, где се монаси и вјерници тврдо супротстављају насиљу и притисцима режима Владимира Зеленског и расколника. Зеленски је дубоко увриједио поглавара и чланове Синода канонске Украјинске православне цркве (УПЦ), арогантно је одбио да се састане са њима и саслуша њихове аргументе. У Кијеву не желе да чују мишљење милиона вјерника, јерараха низа сестринских православних цркава. Очигледно је да кијевски режим настоји да нанесе одлучујући пораз православној вјери у Украјини. Огорчава цинизам саветника Владимира Зеленског Михаила Подољака, који изјављује да је требало “очистити” УПЦ одмах након почетка специјалне војне операције. Изгледа да након чистки образовања, културе и медија режим Владимира Зеленског очекивао је да исто лако успије са духовном сфером. Међутим, Кијев је овдје лоше израчунао. Снага духа и тврдоћа вјере показали су се јачим од страха од репресија. Храброст и упорност присталица истинске православне вјере у Украјини на челу са митрополитом Павлом, изазива одушевљење. Владика Павле у очима људи добре воље стиче слику мученика за православну вјеру. У овом свијетлу изјава Владимира Зеленског да је Украјина територија највеће вјерске слободе изгледа као врх цинизма.

ГОРАН КИКОВИЋ: Ваша Екселенцијо, Владиславе Маслеников, Вама је познато да је у Беранама подигнут споменик четвороструком хероју СССР а маршалу Георгију Константиновичу Жукову и јунаку из Васојевића Александру Лексу Саичићу из руско-јапанског рата? Шта за односе руског и српског народа значе ови споменици из два различита рата за слободу? Одакле данас прича у Европи о фашизму у Русији када је свима познато да фашиста није билу у руском народу. Можете нам за наш часопис објаснити ову очигледну пропаганду НАТО медија?

Не само да знам за ове споменике у Беранама, Амбасада Русије у Црној Гори уложила је озбиљне напоре да се споменик Георгија Жукова доведе у Црну Гору у уском “прозору” између два таласа COVID-19. И захвални смо руководству општине Беране, свим беранцима на иницијативи постављања овог споменика и за напоре које су уложили заједно са нама у реализацију овог пројекта. Такође захвални смо колегама из Министарства вањских послова Црне Горе и Управе прихода и царина Црне Горе за тада пружену помоћ. Дипломате наше Амбасаде и ја смо са задовољством и захвалношћу учествовали и у отварању споменика Александру Лексу Саичићу, хероју руско-јапанског рата, истакнутој личности која је оставила свој траг у историји наше две земље. Ови споменици, који стоје један насупрот другом у центру Берана, заиста су постали симбол наших историјских веза, наше заједничке борбе у два рата.

Што се тиче другог дијела вашег питања, добро разумијемо да је против Русије покренут тотални хибридни рат. Као што је истакао Сергеј Лавров, „колективни Запад“ се окупио у нови крсташки поход на исток. Овог пута се као напредни одред користе украјински неонацисти, сљедбеници Степана Бандере и Романа Шухевича. Американци, ЕУ и НАТО (које су САД потлачиле у цијелости) више не крију своје истинске циљеве – не само да нам задају стратешки пораз “на бојном пољу”, да нас претворе у међународног отпадника, већ и да униште руску економију, ослабе или чак униште вјековну руску државност. Управо такве задатке постављају западни “стратези”, они о томе говоре јавно.

Саставни дио западног подухвата је и информациони рат, при чему лаж и лажне вијести у западним медијима користе, право речено, у индустријском замаху. Видите и сами шта се дешава у црногорским медијима, који свакодневно и масовно прихватају све негативне ствари које се штампају на Западу против Русије. Оваква сложност информационих напада и ширења садржаја указује на то да је овај информациони рат унапријед припремљен. Према истраживању часописа “Нова српска политичка мисао” (НСПМ), 35% анкетираних Црногораца сматра да медији у вашој земљи “навијају” за украјинску страну, само 23% вјерује у објективност црногорских медија.

Штa све смо чули током протеклих мјесеци. Шеф европске дипломатије Жозеп Борељ је у вашим новинама говорио о “ничим изазваној инвазији на Украјину”, не узимајући у обзир већ споменуту исповијест Ангеле Меркел и Франсуа Оланда. Америчка амбасадорка је то такође у почетку говорила, сада је утихнула. Француски амбасадор је писао о “поништеном миту” о непобједивости руске војске, ма изволите, Русија није створила никакве митове, реформисала је своје оружане снаге. И да кажемо јасно – не само украјинска војска се бори противе руске, него је цијели НАТО иза украјинске војске, напумпава је оружјем, снабдијева обавештајним подацима, украјинску војску обучавају НАТО инструктори и саветници, плаћеници из земаља алијансе ратују у неонацистичким батаљонима. У ствари, НАТО је страна у сукобу.

Даље, чешки амбасадор и неко од црногорских политичара оптужују нас за империјалне, па чак и колонијалне амбиције. Извините, да ли смо ми уништили цивилизације Ацтека и Инка, утјерали северноамеричке Индијанце у резервате те њих уништавали? Да ли смо се и ми бавили трговином робљем на глобалном нивоу? Или ипак то су европске колонијалне силе?

Враћајући се на црногорске медије, шта све су нам приписивани планови за ударе, у Бугарској, па у Молдавији, само да се још једном одржи на површини тонећу причу о “покушају државног удара” у Црној Гори 2016. године. То чине не само неки црногорски политичари и медији, већ и дипломате САД и Велике Британије – основ је за сумњу да о тој причи знају више него црногорско правосуђе. Да подсјетимо да је Апелациони суд Црне Горе 5. фебруара 2022. године “поништио првостепену одлуку, јер су у процесу њеног доношења, као и у самој судској одлуци, озбиљно прекршене одредбе кривичног закона, због чега се ни чињенични ни правни закључци нису могли узети у обзир у првостепеној пресуди, како у вези са постојањем кривичног дјела по којем су оптужени проглашени кривим, тако у вези са постојањем њихове кривице за ове радње”. У ствари, било какве спекулације о овој теми, ко год то ради, тешко је схватити другачије до као непоштовање црногорског суда.

Питам се да ли црногорски политичари који тврде да Украјина штити слободу и демократију, шта се десило са демократијом, ако се за њене хероје проглашавају нацистички колаборационисти Бандера и Шухевич? Надам се да Црногорци, са својим дубоким традицијама антифашизма, у својој усмјерености ка ЕУ неће почети да преписују историју, руше споменике и правдају колаборационисте, као што се то дешава у бројним “младим” земљама чланицама ЕУ уз потпуно занемаривање “староевропљана” и институција Европске уније. Иако већ постоје алармни сигнали – године 2022. Подгорица је гласала у УН-у против резолуције која осуђује нацизам, а коју је гласало 120 земаља.

Јасно је да ће се овај информациони рат наставити. Охрабрује, међутим, то да 52% Црногораца, према наведеном истраживању НСПМ, сматрају САД и НАТО кривим за сукоб у Украјини, него и подршка НАТО-у у вашој земљи пала је на 48% – то су већ подаци из годишњег извештаја саме алијансе.

Што се тиче Русије, нове геополитичке прилике су одражене у новој Концепцији спољне политике наше земље објављеној 31. марта. Русија се самоопределила као самобитна земља-цивилизација, широка евроазијска и евро-пацифичка сила, упориште Руског свијета, један од суверених центара свијетског развоја, који игра јединствену улогу у одржавању глобалне равнотеже снага и обезбјеђењу мирног, напредног развоја човечанства. Однос Русије према другим државама и међудржавним удружењима одређује се сходно конструктивном, неутралном или непријатељском карактеру њихове политике према Руској Федерацији. Русија не сматра себе непријатељем Запада, не изолује се од њега, нема непријатељске намере према њему, рачуна да он схвати узалудност конфронтације са Русијом, прихвати мултиполарне прилике и с временом се врати на сарадњу засновану на принципима суверене једнакости и поштовања интереса. Наша земља тежи формирању система међународних односа који би обезбједио поуздану сигурност, очување културног и цивилизацијског идентитета, једнаке могућности за развој свих држава. Како би се олакшало прилагођавање свјетског поретка реалности мултиполарног свијета, Русија намјерава посветити приоритетну пажњу елиминисању рудимената доминације у свјетским пословима Сједињених Америчких Држава и других непријатељских држава, стварању услова за било коју државу да напусти неоколонијалне и хегемонистичке амбиције. Русија намјерава активно развијати сарадњу у свим сферама са савезницима и партнерима, како би зауставили покушаје непријатељских земаља у онемогућавању дотичне сарадње. Русија се залаже за консолидацију међународних напора усмјерених на осигуравање поштовања и заштите универзалних и традиционалних духовних и моралних вриједности.

ГОРАН КИКОВИЋ: Ваша Екселенцијо, Владиславе Маслеников, шта можете на крају нашег разговора за часопис за књижевност, историју и културу ”Глас Холмије”, да поручите нашим читаоцима,каква је будућност руско-црногорских односа ?

Понављам, у руско-црногорским односима сада је тешка ситуација. Међутим, како кажу, најмрачнији сат је пред зору. Ми добро разумијемо да никакви вештачки наноси на путу руско-црногорске сарадње, које је изазвала сама Подгорица или по наредби западних партнера, не плаши ни црногорски, ни руски народ. У друштву обје земље је веома висок захтјев за нормализацијом наших односа и њихово враћање на ниво традиционално пријатељских и блиских. Покушаје неких црногорских политичара и медија, као и дијела страних дипломата да намећу русофобију, црногорско друштво одбија. 76% Црногораца не подржавају праксу забране руских медија, више од 66% не подржавају антируске санкције. Знамо да је снажни ниво подршке Русији у црногорском народу, посебно у актуелним условима кризе у Украјини, веома “неугодна” тема за званичну Подгорицу. Међутим, управо пријатељски, добри односи између народа двије земље, који цијене вјековну историјску, културну и духовну блискост, пружају наду и шансу за побољшање билатералних односа у будућности. Амбасада Русије у Црној Гори је свакако захвална на подршци обичних Црногораца, коју свакодневно осјећамо.

ГОРАН КИКОВИЋ: Ваша Екселенцијо, Владиславе Маслеников, хвала Вам на разговору за наш часопис за књижевност, историју и културу ”Глас Холмије”, била нам је част што сте говорили и објаснили нашим читаоцима оно што многи нијесу знали. Још једном хвала и добродошли у слободарско и антифашистичко Беране, гдје је 21.јула 1941.године формиран први Народни одбор у тада окупираној Европи. Смрт фашизму – слобода народу!

Хвала пуно. Надам се да ћемо се видети 9. маја код споменика маршала Георгија Жукова у Беранама.

Извор: Глас Холмије