СРПСКИ СОКО СА ДИНАРЕ
ВОЈВОДА МОМЧИЛО ЂУЈИЋ
Слушајући Лазареве клетве
Преко Дрине и преко Неретве
Гледао сам с Херцегових страна
Земљу Босну у срцу Балкана
Земљу Босну и Крајину стару
Далмацију, Лику и Динару
Гледао сам са сјетом и болом
Збор зборио са сивим соколом
Што уздиже са Динаре горе
И Јадранско надлијеће море
У гредама соколиће леже
Слуша пасје и вучје лавеже
И сабира испод витих пера
Дах вјетрова југа и сјевера
Што ми лице бијело пламене
Па у горе суре и камене
Пуштих једно првородно слово:
“Бог помог’о крило соколово
Бог помог’о соколово око
Ломна горо и небо широко
Сив соколе колико је љета
Откако је српска земља света
На Крајини останула пуста?”
А кад соко са литице уста
Окрену се и писком се јави:
“Минули су земани крвави
Али некад из зелене траве
Српске сјене могу да се јаве
А ја гледам из високог лета
Како тече историја клета
Како српска чардачишта горе
Како душман српске њиве оре
Како српски помени блиједе
Како српски дјечаци сиједе
Како коров распуча темеље
Како точак историје меље
Српске стопе са српских плочника
Како душман без дана починка
Српско сјеме затире и копа
Али једна остала је стопа
Међ’ четири црквена олтара
Да нас сјећа на времена стара
Да се са њом напоредо иде
Још се двори Момчилови виде
На Крајини под Динаром гором
Златно сунце умива их зором
То је стара свештеничка кула
Што нас сјећа на доба минула
То је шљеме Ђујића војводе
Што у српски незаборав оде
Утирући Србинове сузе
Кад с’ опреми и кад пушку узе
Мантије је оставио свете
И отиш’о крвнике да срете
Што су лили крв невине браће
У те дане овај витез стаће
У прочеље српскога отпора
И народна остати потпора
До свршетка Другог свјетског рата
На бранику људског суноврата
Суноврата и људског лудила
А његова пушка је судила
Крвницима који Србе клаше
Враг оправи из пакла усташе
У то доба разуре и злобе
Српске земље почеше да дробе
Крвожедне силе осовине
Златно сунце кад с истока синe
Није могло на земљу да пане
Док јуначке не огрије ране
И пресуши са образа сузе
А кад Ђујић лаку пушку узе
И присабра парохије своје
Што уз српског свештеника стоје
К’о уз славску свијећу на столу
У великом страдању и болу
Мишице се укрстише братске
Да се бране од каме Хрватске
Што бијаше почела да коље
Испред сваке српске богомоље
Клицало се Момчилу војводи
Што род српски ка спасењу води
Али дође вријеме безнађа
Почеше се осипати браћа
И звијезду носити на челу
Наста метеж у свакоме селу
Посла Тито своје секретаре
Да Србину чело окрваре
И досоле оне старе ране
Направише Србе партизане
Да се боре против своје браће
А усташе подједнако клаће
Који први дођу им до каме
Док напуне бунаре и јаме
С треће стране, четврте и пете
Лећеле су освајачке чете
С Апенина и зелене Лабе
Стизали су Жабари и Швабе
А Српска се питала Крајина
Оће ли то Србин на Србина
Ударити у отсуству ума
Брат на брата или кум на кума
И свом роду поломити крила
Али жеља Ђујића Момчила
Да се братска крвца не пролива
Горела је као ватра жива
Па војвода ради српске слоге
И некакве будуће залоге
Пук четнички презва у народни
И окупи народ јенородни
Да не гине од братских рафала
Нека му је и слава и фала
За све што је за Српство чинио
И на престо слободе принио
А био је далеко од штаба
На удару Жабара и Шваба
Павелића и банде црвене
А онда је успио да скрене
Један извор у српско корито
Да откупи кумпијер и жито
Да молитвом и четничком брадом
Под мрвачком главом и кокардом
Скупи борце српскога племена
У зле дане и у зла времена
Да прехрани колоне цивила
И из ратног изведе сивила
Колико је умио и мог’о
А Бог му је Свевишњи помог’о
И јуначко држање пред стројем
Зато данас са Динаре појем
О војводи Ђујићу Момчилу
Што усташку сретао је силу
С мало хране и мало џебане
Кроз омаре и јаме бездане
Борио се ко свети Ђорђије
Што с аждајом љуту битку бије
А његово војничко прегнуће
Талијане у срце гануће
И црквена звона која звоне
Преко њине одбрамбене зоне
Док су српске сретали лешеве
Од Коране па до Милешеве
И злодјела уклетих монструма
Што су сишли са људскога ума
Па се онда војска с Апенина
Ради части и људских врлина
Окретала на српске цивиле
Што од глади и болести цвиле
Па сви што су изнијели главе
Данас земљу Италију славе
И војводу Ђујића од Книна
А Динара помиње планина
Ратне дане и ратне злочине
Што су људи спремни да почине
Када им се помраче виђела
А војнича и јуначка дјела
Кроз године свијетле и сјаје
И славе се докле Срба траје
Витезови што гинуше смјело
Док је врело олово грмјело
А облаци барута и праха
Покривали гробове предака
Чекали су српски официри
Да се бура на Јадрану смири
И да срету савезничке трупе
На обали Цетине и Крупе
Али гласи дођоше хрђави
Неко шапу у Лондону стави
На све српске земље и крајине
Земан дође опет да се гине
И са својих оступа станишта
Пут Јадранских ратних пристаништа
Ђе војвода Момчило удеси
Aко ли се пријевара деси
Да га срете прекоморска флота
На размеђи смрти и живота
И избави Србље из чељусти
А вјетрови понијеше пусти
Братски абер Павлу Ђуришићу:
“На јадранским обалама бићу
Па окрени војску и комору
Према југу и Јадранском мору
Да ко брата сретем те на њедра
И заједно развијемо једра”
Али то му пуста жеља оста
Павле оде пут Зиданог Моста
Преко Босне и Лијевча поља
Трагом суза и српског покоља
А Момчило Ђујић са армадом
Једне ноћи отпушти се крадом
У јадранске валове дебеле
И умаче како људи веле
Ко краљ Петар преко Албаније
Своју војску остављао није
Нит је коме одлећела глава
Дахом вјетра с Дрине и Дунава
Довео је преко седам мора
И главнину својега чопора
Што је пошла са српскога прага
До Охаја и града Чикага
Ђе и данас кокарде се носе
И минулом времену пркосе
Ђе се пости и исповиједа
Ђе с брадом у прочеље сједа
Ђе се слави Србинова слава
Покољење ново ђе стасава
Ђе су гусле и славске иконе
И ђе звона православна звоне
Испод неба и небеског свода
Ту је неђе Момчило војвода
Проводио године и љета
И гледао како црква света
Обнавља се рад обнове Срба
Ту је испод краљевога грба
Дочекао да сахрани Тита
И његова да оде елита
У поноре и јаме бездане
И да испод пучине звјездане
У држави српскијех краљева
У горама код града Ваљева
Праунуке види како праве
Вјечни спомен слободе и славе
А соко ми са Динаре рече
Кад се спушту на Крајину вече
И мрак српска кад покрије села
Небеска се држе опијела
А из ноћи и дубоке таме
Проговоре безданице јаме
Од којих се крволоци страве
Па не могу да се зауставе
Све бјежећи од предачких грија
А до зоре умије да сија
По тридесет воштаних свијећа
Око крста Христовог распећа
Што са зором руменом се гасе
Плави Јадран док ваља таласе
И доноси вјетрове и буре
И док земља истура костуре
И докле је Крајине крваве
Српско сјеме ницаће из траве.
Владимир ТОМИЋ
Из збирке пјесама “ЛИЈЕВА ОБАЛА ДУШЕ”
