Указ предсједника Црне Горе је условљен експлицитно Одлуком Владе, а без те Одлуке Владе – потпуно је правно депласиран. Да је то тачно каже ст. 1 чл. 110 Устава гдје пише да Влади престаје мандат: “Ако Влада изгуби повјерење.” То јасно значи да у овом садашњем контексту једино Скупштина, тј. најмање 41 посланик Скупштине Црне Горе има “власност” да донесе Одлука о распуштању, у правној теорији како се то назива и препознаје као самораспуштање, казао је у интервјуу за ИН4С, адвокат и предсједник Правног савјета ИН4С, др Владан С. Бојић.

Шеф ДПС-а, на мјесту предсједника државе Мило Ђукановић, покушао је чини се да „превари“ Устав. Шта је заправо он покушао да уради?

Применио бих као одговор на Ваше питање инверзију, јер се она десила: “Устав је преварио председника Црне Горе”. А кад смо код феномена преваре ваља истаћи стару сентенцу: Превара квари све (Фраус омниа цоррумпит). Конкретно, код актуелног стања ствари тема је била једино инвеститура мандатара Миодрага Лекића, коју је председник Црне Горе био дужан да акцептира и озваничи, или пак одбије и образложи – зашто одбија захтев тих 41. посланика Скупштине Црне Горе. Уместо тога он је неразмуљиво прешао на сасвим другу тему која уопште није била предмет конкретног захтјева. И не само погрешио, већ запао у зачаран круг грешака из којих ће по правилу озбиљне грешке у закључивању (петитио принципии) свака наредна грешка бити и гора и тежа од прерходне.

Дакле, он није одговорио својој изричитој уставној обавези на коју је словом Устава “позван” за инвеституру мандатара по и јасној и јавној и гласно израженој вољи 41. посланика Скупштине Цене Горе. Сваки наратив о томе да фали списак са 41 потписником је неспорно манипулативан, јер Устав Црне Горе баш нигде не предвиђа никакав писани списак потписа посланика. А с друге стране предвиђа “обавезне разговоре” са свим политичким партијама заступљеним у Скупштини пре инвеституре мандатара, по чл. 95 ст. 1 тач. 5 Устава, што махом није чинио, или је чинио то селективно, или је с неким обавио “разговор” тако што их је можда и позвао, а они одговорили – “нећу”. Па и то испадне разговор, истина кратак, али експлицитан. Општи је и јак утисак да тиме председник Црне Горе ствара неко “своје уставно – обичајно право”, а у ствари због мноштва шупљина “свог” Устава, поступа како му кад годи или му се допадне, што је апсолутно – арбитрерно.

Дакле, Ђукановић је покушао да „замијени тезе“?

Уместо инвеституре Миодрага Лекића одговорио је на нешто о чему – није уопште питан. Такво нетематско одлучивање је дубоко изобличио својим предлогом Скупштини за скраћење њеног мандата по основу члана 84 став 4 Устава. Ова норма на коју се председник Црне Горе позвао овлашћује: или њега, или 25 посланика; или Владу Црне Горе да предложе Скупштини скраћење њеног мандата – али то није била и није ни данас тема, пошто за то није уставном нормом – позван. Да је то тако потврђује чињеница да је по истом том члану и том ставу Устава предлог могло поднети како је и наведено 25 посланика његовог ДПС-а чији је такође он деценијски неприкосновен председник. Али му је “државничкије” изгледало да то учини са позиције председника Црне Горе а не, руку на срце, преко посланика његовог тешко и вишеслојно ископромитованог ДПС-а. У сваком случају, председник Црне Горе је спекулисао. А прави државник то никада не ради. Јесте, како и питате “заменио тезе” али их је толико замењивао и толико испретурао да је испливала суштина његовог хтења која је нажалост крајње непријатна.

Ко је надлежан за скраћење мандата Скупштине, чије је то уставно право?

Није спорно да о предлогу за скраћење мандата Скупштине ма од кога да долази, одлучује једино Скупштина. Тим је јасно председник Црне Горе изашао из свог конкретног уставног задатка који му је прецизно ин цонцрето постављен. Тај чл. 84 Устава ст. 2 предвиђа два правна института који се нужно морају експликовати:
1. Скраћење мандата;
2. Распуштање скупштине.

По првом предлогу за скраћење мандата Скупштине која је већ заказала седницу 30. септембра 2022. са логичним и очигледним опредељењем да предлог одбије – али се однекуд закотрљала теза са жељом да буде правна: да ако скупштина одбије предлог за скраћење мандата, председник Црне Горе има последњу реч – да распусти скупштину. Што је други институт из чл 84 Устава. Е то би био тежак чин личне самовоље али и његове видно вехаментне озбиљне злоупотребе дужности.

Распуштање скупштине уређују одредбе чл. 92 Устава и то следећим редоследом:

1. Ако се не изабере Влада у року од 90 дана откад је председник Црне Горе први пут предложио мсндатара (прошло је 600 дана);
2. Ако Скупштина не обавља надлежности утврђене Уставом ВЛАДА “може”, пошто саслуша председника Скупштине и председнике Клубова посланика распустити Скупштину.
Дакле, само Влада има право под овим условима који актуелно нису ни испуњени јер скупштина уредно функционише – да је распусти.

То право нема председник Црне Горе, него ту Одлуку Владе само својим Указом промулгише (правну нарав Указа знамо,и за случај да он изостане или ту Одлуку као и код закона председник Црне Горе врати, тај орган: код Одлуке Владе, опет Влада, а код закона, опет Скупштина) поново истом већином донесе и председник Црне Горе даљег избора нема). Ту се исцрпљује сва његова надлежност.

Неко је побркао промулгације закона Указом председника какав је у правном систему САД од промулгације Указом у правном систему Црне Горе. Јер, амерички, за разлику од нашег Указа често зна да се правно преобрази из релативног у апсолутни вето.

У САД када председник не изда Указ у датом року, то јест, стави суспензивни вето,тада Конгрес у оба дома (Сенату и у Представничком дому) увек мора постићи 2/3, што је за тамошње прилике на граници немогућег. Амарички правни систем је интер алиа и због тога познат као чист председнички, а наш то није. Неко је погрешно узео да је Указ мериторан акт иако је правништву и у правној књижевности познато да није.

Додатно, Влада у техничком мандату тј. којој је изгласано неповерење према чл. 110 ст. 3 Устава изреком каже: Влада којој је престао мандат нема право да распусти Скупштину.

Указ председника Црне Горе је дакле условљен експлицитном Одлуком Владе, и без те Одлуке Владе он је потпуно и правно и логички депласиран. Да је то тачно каже ст. 1 чл. 110 Устава где пише да Влади престаје мандат: “Ако Влада изгуби поверење.” То јасно значи да у овом садашњем контексту једино Скупштина, тј. најмање 41 посланик Скупштине Црне Горе има власт да донесе Одлука о распуштању, у правној теорији како се то назива и познато је као – самораспуштање. Јасно јесте да председник Црне Горе нема ни милиграм власти да распусти Скупштину, а видимо да скупштинска већина – неће.

Зато не постоји никаква чак ни минимална правна могућност полемисања око тога да контекстуално, (с обзиром да је Влада ван мандата) да самим тиме председник Црне Горе може било шта Указом да промулгише. Он не може доносити било какав Указ, јер је тај акт акцесорне правне природе, формалистички и свакако потпуно зависан – конкретно од Одлуке Владе. Постоји само један (1) и то искључиви титулар права на распуштање Скупштине, а то је већина тј. најмање 41 посланик према чл. 91 ст. 2 Устава Црне Горе.

Уколико пак уследе неуставни акти председника Црне Горе и даља правна срљања тиме ће се створити стање које реално угрожава уставни поредак Црне Горе, па Скупштина по чл. 133 ст. 1 тач. 4 а у вези члана 91 ст. 2 Устава има дужност да уведе ванредно стање како би се ефективно стабилизовао њен угрожен уставни поредак.

Које је решење ове само наизглед „нерешиве“ ситуације?

Како у праву, тако и у животу не постоје “нерешиве ситуације”, некад то буде и смрт као репење. Истина најгоре, али ипак – решење. Срећом, Устав садржи норме које омогућавају повољно а избегавају фатално решење. Дакле, постоји јасан и неспоран уставни механизам за решење конкретне правне ситуације: 1.) Или ће председник Црне Горе испоштовати одлуку 41. посланика изабраних 30. 8. 2020. и дати мандат Миодрагу Лекићу то сагласно изворној вољи грађанина као јединог титулара суверенитета ( чл. 2 ст.

3 Устава: Не може се успоставити нити признати власт која не проистиче из слободне воље грађана на демократским изборима); 2.) Или уколико се настави досадашња некооперативност и озбиљно угрожавање уставног поретка Црне Горе, потпуно је и легитимно и потпуно легално одлуком истих тих 41 посланика сагласно чл. 91 ст.2 у вези чл. 133 ст.1 тач.4 Устава увести ванредно стање у циљу стабилизације уставног поретка Црне Горе који јесте предметном опструкцијом доведен у питање – што је уставна обавеза Скупштине.

Имамо правну ситуацију која нема свој упоредник било где у земљама парламентарне демократије, чак ни у чистим председничким системима. Био би прворазредни скандал да сада нпр. председник САД Џозеф Бајден, пошто извесно његова Демократска странка губи од Републиканаца већину и у Представничком дому а извесно и у Сенату Конгреса САД, распусти комплетан Конгрес – само зато што види да губи већину. А у нашем правном систему који није председнички, сведоци смо да председник Црне Горе огорчен због губитка већине у Скупштини Црне Горе хоће да је некако распусти само зато што више нема – своју већину.

Зато ће нужно по одбијању његовог предлога за скраћење мандата Скупштине на седници од 30. септембра 2022. – или Ђукановић дати инвеституру мандатару Миодрагу Лекићу или ће бити суочен са увођењем ванредног стања како је то јасно описано по самом слову и свим пропозицијама важећег Устава Црне Горе. Председник је ушао у зону опасне моралне аргументације и некакво обичајно право што је карактеристика предуставних творевуна и претполитичких друштвених заједница, што се по неком неписаном правилу пошиљаоцу увек враћа као – бумеранг.

Закључио бих тиме да је потпуно јасно да је према изложеноме једини центар одлучивања: и о скраћењу мандата, једнако као и о распуштању Скупштине Црне Горе јесте: искљичиво воља скупштинске већине, тј. најмање 41 посланика који напослетку имају чак и правну моћ и све прерогативе према чл. 91 Устава да донесу одговарајућу одлуку којом би се омогућила неопходна афирмација оних основних демократских начела и тиме Црна Гора донекле примакла – постулатима владавине права.

Надлежности из чл. 95 Устава, предсједника Црне Горе су, иако се он бира на непосредним изборима, (што је реликт аномалија) су јасно мање-више церемонијалног карактера и не могу се ма каквим тумачењем преобразити у оне какве има Скупштина Црне Горе. Ерго, потребно је све намерне и оне “случајне нејасноће” склонити и изрећи оно што Устав предвиђа јер: Скупштина Црне Горе има последњу реч.

Извор: ИН4с