Разговорао; Горан Киковић,главни и одговорни уредник редакције часописа Глас Холмије.

ВИДАК М. МАСЛОВАРИЋ, рођен је у Божићима код Андријевице, угледани књижевник – пјесник, романсијер, драмски писац и антологичар, књижевни критичари и есејист. По академском образовању је професор француског језика и књижевности, а по занимању новинар. Већи дио радног вијека провео је у Радио Београду. Уређивао је телевизијску емисију ТРЕЋЕ ДОБА, на Првом и Другом програму РТС-а. У Радио Београду је обављао послове уредника Образовног програма и замјеника главног и одговорног уредника Првог програма. Објавио је седам пјесничких књига: ВЈЕТАР У РЕВЕРУ, ТУМАЧЕЊЕ СНА, ДРУГИ КРУГ, ПРОБУДИ СЕ (два издања), КЊИГОВЈЕНЧАНИ ЧИТАЧ, НЕВИДЉИВИ ИЗУМИТЕЉИ БУДУЋНОСТИ и збирку пјесама за дјецу БАКО БУДИ МУШКО, књижевно критичко трокњижје О МАГИЈИ РИЈЕЧИ, роман НЕПОМЕНИК, драму ЗАТВАРАЊЕ КРУГА, коаутор антологије ФИГУРЕ У ТЕКСТУ ГРАДОВИ У ФОКУСУ, састављач два избора из књижевности других аутора и аутор три књижевне студије. Поезија, критике и есеји превођени су му на енглески, њемачки, француски, руски, арапски, румунски, словачки, мађарски, македонски и ромски језик. Између осталих, добитник је књижевних награда: ЛИМСКИХ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ ЗА 1976. годину, ДИПЛОМЕ Међународног фестивала поезије за дјецу „БУЛКА“; „ЗЛАТНЕ СТРУНЕ“ СМЕДЕРЕВСКЕ ПЈЕСНИЧКЕ ЈЕСЕНИ, ПЛАКЕТЕ УКС „ СИМО МАТАВУЉ“, БЛАГОДАРЈА УРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СЕБИЈЕ за трајни допринос угледу и развоју Удружења. ПРИЗНАЊА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА ЦРНЕ ГОРЕ “НЕМАЊИН ЖИГ“ за трајни допринос угледу и развоју удружења, Признања Српске духовне академије за животно дјело „РАВАНИЧАНИН“; ВИСОКОГ ПРИЗНАЊА ИНТЕРНАЦИОНАЛНЕ АКАДЕМИЈЕ ИВО АНДРИЋ за најбољу књигу критика и есеја „О МАГИЈИ РИЈЕЧИ“; „ПЕЧАТА КНЕЗА ЛАЗАРА“ за духовност у поезији; „ЗЛАТНЕ ЗНАЧКЕ“ КУЛТУРНО ПРОСВЈЕТНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБИЈЕ; „ЗЛАТНОГ БЕОЧУГА“ ГРАДА БЕОГРАДА, за трајни допринос на унапређењу културе града МЕЂУНАРОДНЕ КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ „ПОВЕЉА МОРАВЕ“ , НАГРАДЕ „МИЛАН БОГДАНОВИЋ“ за најбољу књижевну критку у Србији за 2021. ПОВЕЉЕ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ И УРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ „ ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА“ за немјерљив национални допринос српској писаној ријечи. НАГРАДЕ „ЂУРИН ШЕШИР“ за најбољу пјесничку књигу, МЕЂУНАРОДНЕ НАГРАДЕ „ОРФЕЈ СА ДУНАВА“, за цјелокупно стваралаштво; МЕЂУНАРОДНЕ НАГРАДЕ ЗА НАЈБОЉУ ПЈЕСМУ ОБЈАВЉЕНУ НА САЈТУ „УНИВЕРЗАЛНА ПОЕЗИЈА“ У ТУНИСУ, „ЗЛАТНЕ ПОВЕЉЕ“ Српске духовне академије, НАГРАДЕ „ВОЈИСЛАВ БРКОВИЋ“ за најбољу пјесничку књигу „НЕВИДЉИВИ ИЗУМИТЕЉИ БУДУЋНОСТИ“ (преведена на словачки, руски и француски језик), НАГРАДА „ЛАЗАР ВУЧКОВИЋ“ за 2022.год. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Члан је Управног одбора и потпредсједник Удружења књижевника Србије. Одговорни је уредник култне трибине УКС „Француска 7“ . Живи и ствара у Београду и повремено у Андријевици.

КИКОВИЋ: Уважени господине Масловарићу, хвала Вам прије свега што сте прихватили разговор за наш часопис за књижевност, историју и културу ” Глас Холмије”. Наша част је већа, јер сте прије свега познати српски новинар, пјесник, романсијер, драмски писац, антологичар, књижевни критичари и есејист па нам нешто реците о Вашем стваралаштву које је разноврсно?

ВИДАК М. МАСЛОВАРИЋ За мога живота није ми се дало да живим свој завичај у мјери за којом сам чезнуо. Отуда Ваш позив на разговор доживљавам са великом захвалношћу и осјећањем да ће ме странице „ Гласа Холмије“ утомити за ово и вријеме када ме не буде било. Јер, што је записано и сачувано је од заборава који, шире гледано, све убрзаније обезљуђује човјечанство и уводи га у најтрагичнију осаму. Захваљујући доброти угледника српске књижевности, нажалост, ненадано отетог из овостраности, Добрашина Јелића, повремено сам био у прилици да имам увид у часопис „ Глас Холмије“, и да будем обрадован смисленим избором тема и квалитетом њиховог садржаја који ће, нема сумње, печатити вријеме које живимо, на радост наших потомака не само у Васојевићима, већ и на свим српским говорним просторима којима смо – многи, током вијекова вољом и невољом затумарали носећи све своје завичајно у себи, на мјесту из којег нам га нико не може отети. Што се тиче књижевности – прву библиографску јединицу објавио сам прије пола вијека у студентским новинама, а онда је почела да се, метафорички речено, одмотава танка нит мог књижевног и свеколиког другог трајања, којој нијесам дао да се прекине до дана дањег. Не бих рекао да је у питању волуминозни литерарни сумитет, (16 наслова) али на моју срећу видљив је, тим прије што су неколике моје књиге преведене на дванаест највећих свјетских језика. Студирао сам и завршио Француски језик и књижевност, али се нијесам бавио професуром, будући да ме је књижевност брзо „приближила“ новинарству у коме сам почео и завршио свој радни вијек.