(на слици Петар Драпшин и Владо Шегрт)

Када се пре извесног времена зауставих испред телевизора да чујем како нека особа, у озбиљним годинама, на сва уста хвали покојнога Тита (1892?-1980) и његово време, запитах двоје дотадашњих пажљивих гледалаца (и слушалаца) те приче ко беше тај “срећник”.
Јошка Броз, рекоше, а ја, пошто скокнух до интерната, “научих” да је тај момак млађи од мене девет година, да се представља као србски политичар југословенске националности и народни посланик, да је један од најистакнутијих присталица титоистичког наслеђа на подручју бивше Југославије, председник Комунистичке партије и оснивач Удружења грађана “Јосип Броз Тито”, те да је, поврх свега, унук ЈахачаСаЧелаКолоне, некадашњег доживотног председника Југославије и њеног Савеза комуниста, на чији се “лик и дело” поштапа слоганом “Где ја стадох, ти продужи”.
Баш тај слоган подстаче ме да се запитам је ли србскоме народу потребан иједан србски политичар, макар био и “југословенске националности”, који ће у парламенту или ван њега, свеједно, продужити са ЈахањемНаЧелуКолоне.
Нећу се бавити оним што се дешавало до 1937. кодине кад је ЈахачУскочиоУСедло јер је још увек тајновито да ли је то онај ЈожаИзКумровца. Не вреди, дакле, помињати комунистичко-усташки споразум из 1935. године, којим су обе стране преузеле “на себе заједнички и споразумно дужност заједничке борбе и међусобно помагање у сваком случају потребе до постигнутог циља: распадање југословенске државе и свега што је српско и православно” (Миро Никетић, Кроз пакао и натраг, Београд 2010, Споразум дат као прилог на крају књиге).
Не вреди се овде опширније подсећати ни на шумско заседање из новембра 1943. године, на коме је, у одсуству делегата из Србије (који су, каже се, “закаснили на трамвај”), донесена и Одлука о изградњи Југославије на федеративном принципу, а није за подсећање ни партизански Сремски фронт на коме је, како пише Антун Милетић (1931), “српски (иако поријеклом Хрват) и југоовенски историчар” побијено око 80.000 Србчади недораслих “до бојнога копља”, а можда и свих 180.000, колико наводи правни историчар Новица Војиновић (1927- ? ) који је, колико ми је познато, први поменуо комунистички геноцид над Србима.
За ову (не)прилику није посебно интересантна Брозова наредба (5. фебруара 1944), Главном штабу народно-ослободилач-ке борбе и партизанских одреда Србије да “када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито индустријалце”, да ће “имовина великосрпске буржоазије, поглавито индустријски објекти и творнице” бити пренети у Хрватску и Словенију, да се “особито строго” мора понашати “према српском народу, који је, у више наврата показао непослух и оданост монархији, коју ми желимо искоријенити”, да “другови из партизанских одреда Србије” морају “показати већу стро/*гост од других” и, на што им је посебно скренута пажња јер је требало разбити србску породицу, деловати “оштро и без сентимената према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција”, те да “према припадницима ЈВуО и четничким јединицама не показивати никакву милост”. Разумљив је, стога, и Брозов “ослободилачки” налог по доласку у ослобођени Београд (почетком новембра 1944) да за Србију неће “бити милости” и да се “његови” морају тамо понашати као окупатори, што је Добривоју Видићу (1918-1992), крајем рата комунистичком секретару за Ужице и околину, био знак да усташке злочине по Босни и Херцеговини оправда тврдњом да је “шест стотина и педесет хиљада стрељаних Срба… (био) дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца”, али и подстицај “осталим” партијским истомишљеницима да се одмах размахну и Александру Ранковићу (1909-1983), бившем Србину а многогодишњем Брозовом скутоноши, пруже прилику да се похвали како је од 1945. до 1951. године пострељано 586.000 “народних непријатеља”.
Биће овде прескочен и податак Србске православне цркве да је србски губитак током Другог светског рата износио два милиона и четиристо хиљада душа (2,400.000), што укључује и безбројне бездане јаме и, нарочито, усташко-комунистички Јасеновац. Зна се да је тај логор био под посебном комунистичком заштитом све до краја априла 1945. године, кад су већ сви Хитлерови концентрациони логори били угашени, али се не зна у чије заслуге спада нестанак педантно вођеног списка од преко милион побијених логораша, који је 5. јуна 1945. године партизански поручник Исидор Леви предао команди у Новској (Дуга Београд, 22. 2. – 7. 3. 1986, 6. страна). Благодарећи баш том “нестанку”, комунисти су успели да Јасеновац врло брзо “заташкају”, да га сруше, поравнају и претворе у излетиште, мож-да игралиште за голф, што је Ивану Стеви Крајачићу (1906-1986), једином човеку од Брозовог неограниченог поверења и његовом изасланику на откривању споменика у Јасеновцу, била прилика да, уз пијану псовку, констатује како су “Хрвати тамо ипак побили премало Срба”.
Само због тога што се велике бројке не уклапају у сврху овога текстића, у наставку биће дато појединцима познатог имена и презимена (рођених до 1920 – 18; 1921. до 1925 – 25; 1926. до 1930 – 28; 1931. до 1935 – 20; млађих – 12) да књигом Василија Куљића (1938) “Злочини комуниста у Херцеговини 1941-1958”, Београд 2010, као очевици или, најчешће, пострадалима блиска родбина (двадесет пет од њих су жене), сведоче о “технологији” комунистичких злочина над србским живљем по невесињском и гатачком крају и по Доњој Херцеговини. Аутор је “ове свједоке и жртве сретао… и налазио, углавном, по јадним стаништима запустјелих, уклетих српских села, некада пуних народа и животне снаге. Неке опет по Новом Саду, Београду и другим градовима и варошима, најчешће усамљене и несрећне, због свега што су преживјели. Седам деценија њихово сјећање и бол били су забрањени да се износе јавно, а они су старили, разбољевали се, проређивала их смрт… Изношењем истине растерећивали су душу, јер су већ били помирени да ће истина са њима бити закопана у гробове. Неки су изнијели своја сјећања, а многима је послије првих разговора… запријећено да ћуте. Ко је запријетио? Тајновите сјенке оних који су вршили злочине, њихови потомци или следбеници. Стари и болесни, немају за себе ни наде ни страха, али имају бригу да им од те завјере и злочина и данас не страдају потомци, како су и они страдали. ‘Интернационала’ је на дјелу, њени неокомунисти опет кидишу на српски народ… Тројица комунистичких функционера одбили су да кажу било шта о овим догађајима… Један је посвједочио о звјерствима над Србима, по имену и презимену означио је и убице, али је послије три дана одустао од те своје изјаве. У њима се јавило ‘покајање’, не људско и Божје, него покајање комунистичке борач-ке организације која им је запријетила очувањем тековина – пензија, станова и дедињских вила стечених у револуцији; стечених на потоцима просуте невине српске крви”.

Потписник ових редака најпре је мислио да Куљићеву књигу о комунистичким злочинима прикаже на уобичајени начин: да читаоцу представи (не)прилике у времену ограниченом књиж-ним насловом, да понешто из текста преприча не би ли читалац разабрао, барем у назнакама, шта се то тамо, негде у Херцеговини, дешавало у већ поодавно запретаном времену, да на крају похвали (или покуди) и књигу и њеног аутора, али и да изрече неку “мудру” препоруку онима у чијим би се рукама та књига нашла, да ли намерно, да ли случајно.
Учинило се у једном тренутку да би такав приступ могао бити сумњив јер би се представљачу могло приговорити како није најбоље разабрао о чему се у књизи прича, да је теми приступио пристрасно или, не дао бог, злонамерно, због чега се он одлучује да даљи текст склопи ослањајући се на сведочанства онаква каква су се нашла у књизи, као наводи, односни цитати.
Дакле:
р “У једном налету усташа из Бјелимића заједно су се борили устаници и партизани. Ово логично, природно савезништво, какво су Срби од почетка прижељкивали, кратко је трајало. У јеку борбе, члан партизанског штаба Боро Радан, Мостарац, искористио је прилику да мучки с леђа убије Мирка Бјелицу који је усташама и комунистима био трн у оку. Било је чудно што је дата наредба да се, одмах послије тог убиства, партизани повуку умјесто да држе положај. Није постојао ниједан разлог за такав маневар, што се видјело већ после пола сата када су се и партизани и устаници вратили на првобитне положаје. Бјелимићке усташе су се повукле, а са собом су однијеле одсјечену глву Мирка Бјелице (кога) смо сахранили без главе…. Зна се да је Миркова глава однијета у муслиманске Крушевљане и да је тамо набијена на колац… Према неким непровјереним изјавама, глава Мирка Бјелице послата је у Загреб, самом усташком поглавнику Анти Павелићу”.
р “Усташе су биле заустављене у покољу те, прве године рата и окупације. Али, злочин над Србима као да је зла коб судбине. Почетком 1942. године, поред Нијемаца, Италијана и усташа, на српски народ кидисаше и комунисти. На Трусину стиже партизански Ударни батаљон са вођом Владом Шегртом и одмах они почеше Србе завијати у црно. Бирају и убијају најугледније… Прва мета су им предратни жандарми, официри, солунски добровољци школовани Срби, угледни домаћини, а рекло би се највише устаици који су народ одбранили од усташа”.
р “У Херцеговини комунисти су највише невиних Срба убили у 1942. години. Главни комунистички творци свих злочина били су Миро Попара и Петар Драпшин, а злочине је извршавао Ударни батаљон под командом Влада Шегрта, његовог заменика Љуба Ковачевића и комесара Стева Ковачевића, Милије Станишића и Љубице Ивковић. По Херцеговини су харали и Сава Ковачевић, Петар Божовић, Димитрије Булајић, Драгица Правица и други… Мучким нападом на четнике у Подграђу 1942. године, Ударни партизански батаљон је у нашем крају започео братоубилачки рат”.
р “Доласком комунистичког ударног батаљона на Залом, почетком 1942, до тада сложни мјештани се дијеле. Једни одлазе у четнике, други у партизане. У партизанском штабу… били су Владо Шегрт, командант… Милија Станишић, комесар… Са њима је у штабу био и Сава Ковачевић, звани Мизара, командант партизанских јединица које су, поред масовних злочина у другим мјестима, на Радачком Бријегу били 21 Љубомирца. Ударни батаљон је, одмах по доласку… убио Лазара Лала Милановића… био је солунски добровољац, вођа устаника против усташа на Залому и угледан човјек… Код цркве на Залому убили су тада младића и дјевојку, који су се случајно затекли на томе мјесту… Знам да су свезани гледали како за њих копају гроб”.
р “Партизани 1942. године у Добреље дотјераше 39 везаних Срба из источног дијела гатачке површи. Међу њима била су и два дјечака. Славко Зимоњић, ученик седмог разреда гиманзије из Гарева и Шпиро Николић из Дулећа, који је имао само 12 година. Постављају их за стријељање. Један комунистички старјешина пита везаног Андрију Зимоњића из Гарева код Гацка: “Кога прво да убијемо, тебе или сина”. Молим вас, убијте прво мене, преклиње Андрија. Смјешкајући се комунистички џелат му довуче сина Славка и стави му га у крило. Уби, затим, дјечака у очевом крилу, на очевим грудима”.
р “Одмазду сто Срба за убијеног комунисту извршавали су… по угледу на њемачке казнене експедицији… Али, у цјелокупној историји злочина у свијету, комунисти у Херцеговини су смислили ‘крваво партизанско коло’. Око убијене жртве играли су и пјевали и оружјем су натјерали и најближу родбину да се са њима весели… Такво слављење злочина, непознато је… историји човјечанства, расплакало је Бога, а народу је следило крв у жилама”.
р “Комунистичке наредбе… спровођене су најкраћим повјерљивим каналима и биле су строго чувана тајна. За њих су знали само наредбодавци, а извршиоци су их добијали као задатак. У ланцу командовања један другоме нијесу смјели рећи од кога су наредбу добили, нити су се… смјела постављати питања. Јер, они који би одали строго чувану тајну кажњавани су суровом смрћу. Тако су команданти оперативних јединица српска села очистили, а да нијесу знали зашто то раде”.
р “Партизани су убијали и Србе у својим редовима. Браћа Церовине од Љубиња, избјеглице са Косова, били су партизански курири. Набиједе их 1945. године да су закаснили са доношењем поште и због тога их поведу на стријељање. Церовине успију да побјегну и сакрију се у ракиту испод Брутаца. Партизани су већ били одустали од потјере, али нека чобаница из Љешчица је видјела гдје су бјегунци умакли и поткаже их. Партизани их опколе, браћа подигну руке да се предају, али их ови без ријечи побију”.
р “Миро Попара, Петар Драпшин и Ненад Васић, та комунистичка тројка која се истакла по злочинима над недужним српским народом одлучивала је ко ће живјети, а ко умријети из чиста мира. Нити су они ратовали, нити су кога ослобађали, сем што су убијали и тлачили Србе…. Њима је било важно да тријебе Србе, макар они били и у партизанима. Набиједе, тако априла 1942. године, партизанског курира, неког момка Скочајића из Невесиња да је закаснио са поштом… Зато га пошаљу да ‘носи пошту’ у Давидовиће. Пошаљу му још једног човјека да буде с њим у пратњи. И на путу између Давидовића и Дивина, код мјеста Кржева гомила, пратилац испали куршум Скочајићу у потиљак”.
р “Држали су нас (јануара 1945. године, двадесет четворицу поименично и “многе” чија су имена заборављена – ИП) тридесетак дана у подруму куће Гутића… Спавали смо на бетону без икакве простирке… и то у јануару на минус десет. Од хране су нам давали у решету мало издробљена хљеба, као што дају нафору у цркви. Нијесмо смјели зуцнути да смо гладни. Предвече су нас нагонили да газимо воду до кољена у Раковском потоку, па нас онако мокре затворе. Преко дана су нас гонили, по дубоком снијегу, да сијечемо дрва у Глогу и носимо на леђима да се грију. Удбаши који су нас чували и ислеђивали, сипали су воду по бетону да не можемо лећи, него да дрхтимо од хладноће… Двадесетог јутра… повезаше нас за мишице, све два по два. Тако везане и измучене у строју нас потјераше, по дубоку снијегу за Гацко, 52 километра далеко… Кад смо стигли у Гацко, разврсташе нас у четири групе. Првој групи је одмах, без вијећања, изречена смртна пресуда… Друга група, њих десет, осуђена је на робију од три до пет година. Из треће групе, старији људи су послати у Десету херцеговачку бригаду и нас млађе… послаше у четврту бригаду.. пјешице… из Гацка за Требиње, па за Столац, Мостар, па поново у Гацко… Цијелим путем наша пратња је ишла на коњима, а ми смо морали да трчкарамо у стопу пред њима”.
р “Док сам био у теренском батаљону у Босни, неки пут опколимо усташе. Ако је то било насељени мјесто, било нам је забрањено да пуцамо… чак и ако су… у кућама усташе. А нама у српским селима, ако се само и посумња да се у кући крије неки четник, убацивали су и бомбе кроз призор и врата, а укућани ако случајно преживе напад, стријељају се као јатаци… Зна се каква су све звјерства чиниле усташе према Србима… а толико обзира према њима. Заробљене усташе, који су током 1944. године били у њемачком гарнизону у Требињу и на другим мјестима и који су се предавали… примали су у партизанске редове… па су били и на командним мјестима… а несрећне Србе, четнике, који с бранили свој народ, називали су петом колоном, бандом, издајницима, трајно ударајући жиг њиховој дјеци, чак и унуцима… У канџама тајне полиције… били су осуђени на лагано умирање”.
р “На Зеленгори у Босни и у Словенији 1945. године партизани су убили више од 60.000 четника и чланова њихових породица, жена, стараца и дјеце. Све су их побили по Брозовој усменој наредби, без суда и евиденције, па се зато и не може утврдити тачан број убијених. А због тајних егзекуција не могу се утврдити ни мјеста свих стратишта”.
р “Комунисти су посебно били сурови у гоњењу преосталих четника на крају рата. Комунистички шпијун, трагач из Удреж-ња, открио је пећину у дабричкој Снијежници испод Дјевојач-ких греда, гдје се крила једна таква група. Партизанска теренска јединица је јануара 1946. године опколила пећину, привукли су се и мучки убили Славка Гаврилова Лажетића на стражи. Када смо сазнали за његово убиство, одемо тамо (њих четворица – ИП)… и мртвог Славка донесемо… по дубоком снијегу и тајно сахранимо у породично гробље код цркве у Биограду. Неки комунистички трагач по свјежој хумци открије сахрану и пријави то Удби. Невесињски удбаш Гојко Граховац нам нареди да одмах ископамо Славка и да леш вратимо у Снијежницу и да га оставимо на истом оном мјесту, гдје су га комунисти убили. Истога дана по јакој вејавици откопамо тијело из гроба и однесемо гдје је убијен и гдје је наређено”.
р“Не судите олако нашем страху. Страх од сурових безбож-ника био се увукао у напаћену сиротињу, у сваку кућу, у сваког човјека. Удбаши су били господари живота и смрти свакога. Те убице српског народа су проглшене за народне хероје. Хероје тајних гробова, понора, јама и стратишта. Бар да су нам показали тајна гробља да своје мртве опојемо и сахранимо као бож-је људе, какви су стварно били. Ако би ко год у то вријеме за жртву покушао да каже иједну поштену ријеч у његову одбрану, постојао је и сам жртва, још и већа. Кад су комунисти у Гацком вјешали Марка Поповића, часни човјек Абид Пргуда је иступио да посвједочи да је Марко миран иу честит. Комунисти су разјарено Абида Пргуду убили каменицама на лицу мјеста”.
р “Послије једнога скупа… партизани се ухватили у коло. Опали однекуд пушка, не зна се одакле и у колу погоди Савића… момка у партизанима. То је било у недјељу, а у понедјељак на Ластавицу стиже партизанска казнена експедиција. У освети неће главе старијих, него бирају гдје највише боли. Дјевојку Даринку Фржовић ухвате на Трусини… Босиљку Фржовић, дјевојку, нађу док је неким послом ишла у комшилук… ухвате и Сима Граховца, момка, нашли га како дјене лисник за говеда. Нареде му да сиђе са лисника, а Симо вели ‘хоћу, само да ставим ово бреме да завршим лисник’. ‘Завршио си ти своје, силази’. Дјевојке и момка са Ластавице одведу… и на мјесту гдје се играло коло, све троје убију без суда и ријечи, невине и на правди Бога. Закопали су их ту где су их и побили. Породицама је био забрањен приступ. Тек послије двадесет година и то на молбу Војислава Кљакића, на чијој су парцели они били закопани, комунисти дозволише родбини да их пренесе у породично гробље”.
р “Милорада Јанкова Граховца убили су партизани у априлу 1946. године на Бежђеђу… Комунистима је било мало то што је Милован убијен. Одсјекли су му главу. И мртвом Миловановом главом се набацивали ‘камена с рамена’. Милован је на мјесту убиства закопан без главе. На гробу покојника, неко је донио главу и оставио… Данило и Милован Цвијетић из Лукавца сазнају за то, оду ноћу, крадом и сахране главу поред тијела. Или их је неко пријавио Удби, или су комунисти главу Милованову поставили као мамац… (тек) ухапсе Данила и Милована Цвијетића. Мјесед дана су их држали у затвору и под истрагом злостављали”.
р “Васо Аћимовић био је командант партизанске трусињске чете, када су их на Риљима (1942) разбиле јаче оклопне италијанске снаге. Петру Драпшину, високом комунистичком функционеру, то је био и једини али довољан разлог да Васа и његову чету самовољно осуди на смрт стријељањем. Један од њих… Перо Гушић из Братача енергично се супротставио овој сулудој Драпшиновој намјери, а за којим су остајали крвави трагови куд год је по Херцеговини пролазио. Перо је успио, послије дуже расправе, да спаси Трусињане, али не и несрећног Васа Аћимовића, којег су по кратком поступку пред свима стријељали. Убијен је на правди Бога, ни крив ни дужан… Натјерали су народ да пјевајући са њима, око убијеног игра крваво коло. Ту у партизанима био је и Обрад Аћимовић, Васов брат од стрица. Морао је и он да игра крваво коло, да пјева и једе своје сузе, које су га облиле. Исте ноћи, видјевши како партизани без суда и морала убијају недужне људе, скинуо је проклету петокраку, пљунуо је на њу и побјегао из партизана…. кући на Трусини, гдје би вјероватно једнога дана партизани наишли и убили га као дезертера. Али, ухвате га Нијемци и на његову срећу одведу као заробљеника у логор код Солуна”.
р “У нашу кућу, јула 1944. године… усели се Дванаеста партизанска бригада. Нас… истјераше у једну малу колибу у којој нијесмо сви могли ни стајати, а камоли лежати. Спавали смо под ведрим небом… И дјеца и одрасли живјели смо као поред чопор звијери у сталном страху да ли ћемо осванути, а кад сване да ли ћемо омркнути… И нас неколико породица из Бежђеђа… побјегнемо у Жиљево и Шуриће које су држали четници. У нашем селу остали су партизани. Била је то једна разуздана руља пљачкаша и убица. Свакога је могла тући, хапсити, пљачкати, мучити и убијати. Најгоре нам је било када су нам плашили дјецу да ће и њих убити, због чега су она била ван себе… У Жиљеву смо били у кући Пера Војичића, а са нама у збјегу биле су… породице које су партизани 1947. године интернирали у Сопиља, а мушкарце довели у невесињски затвор. Четири мјесеца су над њима водили сурову истрагу, свирепо их тукли и мучили. Моме оцу Трифку Братићу су поломили више ребара. А мојег млађег брата, дјечака од 14 година вјешали су наглавачке за таваницу и тако га пребијали. Ударали су њиме у зид, као са објешеном врећом. Све нокте су му поломили. Он се онесвешћивао и долазио себи, они су та мучења понављали и стално су се иживљавали, а ми смо све то морало гледати да нам утјерају страх. Послије тога мајка је пала у постељу и убрзо је умрла”.
р “У јуну 1943. године у нашем селу успостављена је четничка власт… Зима на прагу, влада глад, празна кућа, а мора се прехранити деветоро људи… Нијесмо имали шта да једемо. И док су у селу били четници, мој старији брат Славко се мотао око њих. Доносио им је воду, ложио ватру под казаном, све само да би се некако прехранио. Малољетан, мршав, исцрпљен од глади, био је само кост и кожа. Пушку му нико није нудио, нити је он могао да је носи. Али концем 1943. године вратише с партизани из Босне. Код нас у Бежђеђе упаде јединица којом је командовао неки Копривица… Сјутрадан у нашу кућу дођоше два партизана, свезаше и одведоше мојег брата Славка. Нелагодно нам је, несрећа је њих и видјети, али опет се храбримо да је Славко још дјечак… Повучен и миран по природи, утучен је још глађу, измучен немаштином, јадом и чемером… Партизани га… уведу у кућу Новице Радуловића… На огњишту већ пламти ватра. Комунисти дјечака везаше уз ражањ. Као брава кад пеку, укрстише му ноге и руке. Главу и врат везаше жицом за ражањ. Пружили га преко ватре на совама, окрећу га и пеку жива. Неко допаде нашој кући и јави мајци Госпави. Она, сирота, потрча као без душе… Туче се у груди, чупа косе и вришти пред њима, моли да јој дете скину са ражња. Ногама растура ватру и сама диже ражањ. Већ су улетјеле и неке комшије. Славко који је остао без свијести, још је давао знаке живота. Глава му је била већ сва изгорела, а очи искапале. Са голог тијела спала је кожа. Висе паламари отпуклог меса са изгорелом кожом. Славко Иванишевић, тешка сиротиња, жељна хљеба, испустио је своју детињу, невину и напаћену душу у најстрашнијим мукама. Зна се ко је командовао овим стравичним злочином комуниста, али не могу поганити уста именом онога ко их је на то постакао, а сви мјештани знају да је био близак рођак, комшија отпадник, комунистичка улизица и шпијун, лажов и убица”.
р “У прољеће 1944. године наиђу партизани (у Зајасен) и из пушака, из чиста мира и без икаква разлога, пуцају у Јошу, жену Илије Савића. Разнијели су јој оба кољена. Мјештани нити су смјели, нити су умјели да јој помогну, па је умрла за неколико сати од губитка крви у страшним мукама. Убили су је партизани Тркуља и Лазо Вујовић. Касније су оптуживали један другога, а пуцали су обојица”.
р “Ми у кући дрхтимо од страха, а већ други партизан лупа на врата. Изађе моја мајка Аница… Ми смо се посакривали. Кроз отворена врата чујемо како строго нареди мајци да партизанима скува ручак… Мајка на прагу крши руке. Муца пред комунистом: ‘Богами, немам шта скувати’. ‘Ако немаш, са тебе ћемо нарезати меса, па нам скувај ручак’, плану комуниста. Мати утрча у кућу и нешто је скувала у великом котлу. А ја се у страху замотала у поњаву и у бунилу сам преспавала и ручак и вечеру”.
р “Пошто су четворицу четника звјерски убили… (које су у партизанском штабу “тукли, мучили и чупали им бркове и браде” – ИП), Ћетко Петковић постави засједу и похвата и Владу Шегрта и партизане. Из службе је још од раније познавао те зликовце… Хтео је да се… Шегрту и његовим злочиначким главешинама суди за злочине, али четничка команда и мајор Бошко Тодоровић, изасланик ђенерала Михаиловића, повјероваше и за нове лажи и наредише Ћетку да их пусти. Само који дан касније, Владо Шегрт и његови зликовци ће убити мучки на спавању и мајора Тодоровића са пратњом и извршиће масовни злочин над домаћинима Кифиног Села, који су му пружили гостопримство. И надаље за Владом Шегртом и његови комунистичким главешинама остајаће само потоци српске крви, отимачина и пљачка њихових кућа и имања, терор и несрећа синова и унука”.
р“Нашу јединицу одмах отјераше да заузмемо Невесиње од Нијемаца. Командир једне чете био је Пашалић са Козаре, раније велики усташа… Срећом, дође неки човјек и каже да су Нијемци напустили Невесиње… Сретох се са Богданом Ковачевићем. Сав утучен, жали се да партизани хоће да му убију сестру. Рекох му да иде Милану Папићу и да га замоли да је спае… али Папић неће ни да чује за то. Тога дана, црног 14. фебруара… за само сат времена, партизани ‘ослободиоци’, без разлога, суда и пресуде, на различитим мјестима у граду убили су мучки и Богданову сестру и још шеснаест невесињских дјевојака, из најугледнијих невесињских породица. Убијене су углавном у ходу, хицима у потиљак… Многе од њих нијесу још биле ни пунољетне… Јадне мајке су сакупљале своја чеда по граду. Носиле су своје дјевојчице на импровизованим носилима… до црквеног дворишта. Мајке су ту, једну до друге, сахраниле дјевојке, само увијене у чаршаве, без сандука… без опела, без плача… Усташа Пашалић је… испричао да је његова јединица извршила онај покољ дјевојака у Невесињу”.
р “Док се четници нијесу организовали и разјурили ту комунистичку руљу, убицу Срба… нијесмо смјели ни тијела убијених са мјеста масакра да однесемо, опојемо и сахранимо…. Кад смо откопали јаму нађемо оца (Лазара Милановића – ИП), Гецу Гузину и Јована Буху набацане једног преко другог. Кости су им биле поломљене, удови пребијени, лобање полупане маљевима”.
р “Свјетски рат је већ био завршен. У селу Гају у Колешку седам момака Андрића је нешто радила повише куће…. У рату нијесу били дорасли било којој војсци, нити су такли оружје… У раду су се тргли тек када их је изненада опколила теренска партизанска јединица. Наредише им да дигну руке у вис… Комунисти дјечацима повежу руке на леђима. Потјерају их за Криводо. И само петсто метара даље, на мјесту Подине, зауставише се. Везане младиће ту побију маљевима, а боли су их и бајонетима. Сјекли су им прво уши и удове. Јауци жртава су се чули до куће Андрића. Породица их је пронашла у страшном призору”.
р “Једној жени партизани одведу мужа од куће, она се осмјели, па оде право у кућу Видака Чоловића који је своју кућу у Крекавицама претворио у партизански штаб. Пита за мужа, а они кажу да он није код њих. Тог момента неки комуниста изађе из друге собе и жена кроз отворена врата спази мужа, свезаног и разапетог, као Христос на дасци за мучење”.
р “Партизани су на Жуновини натјерали девет невиних жртава да себи копају раку, прије него што су их убили. А онда су натјерали народ да – око мртвих – пјева и игра крваво коло. Тај изопачени изум црногорских комуниста нигдје у свијету нијесам чуо да постоји. А ко су били они најбоље сами о себи говоре, пјевајући ‘што не ваља убићемо, комунизам ширићемо’ или ‘Моја капа са три рога, боримо се против бога”.
р “У априлу 1942. године комунисти су у његовој кући ухватили Сима Зиројевића. Заробили су још педесет људи по њиховим кућама у селу и све заједно отјерали у партизански штаб. Симо је имао у то вријеме 68 година. Преживио је мађарске логоре, али није комунистички. Сјутрадан, на Лазареву суботу, комунисти су, без суда ни криве ни дужне убили Сима и још једанаест људи у кући Видака Чоловића у Крекавицама, комунисте који је своју кућу претворио у стратиште Срба, што није учинио ниједан усташа… Сви привезани жицом и убијени маљевима, као у усташким поморима. Затрпали су их потпуно голе у једној долини близу куће Влада Чоловића, где су и убијени… Кад су их породице откопале… на жртвама су се виделе опекотине, јер су их живе поливали врелом водом. Руке и ноге поломљене, лобање разбијене маљевима. Кад смо откопали Петка Зиројевића, десна му је рука била подигнута изнад свих лешева. Сигирно је био жив закопан”.
р “Још почетком 1942. године партизани Влада Шегрта… у Подграђу у пола ноћи мучки нападну и заробе четрдесет четника. Четворицу су убили, а остале тукли и мучили, па пустили кућама. Исте ноћи заробили су и Луку Радојичића, којег су намамили у кућу његовог рођака Влада Чоловића. Радојичић није био у четницима, али је био солунски добровољац… а њих су комунисти посебно мрзели… Ништа не слутећи јер никоме није био крив… оде са Владом и Ристом Говедарицом, Обрадом Голијанином и Максимом Мусићем… које су они такође тада позвали. Како су стигли, партизани Ударног батаљона их повежу. Нити су били наоружани, нити било коме и шта криви, али већ сјутрадан све их убију повише Подграђа. Послије три мјесеца, када су четници ослободили овај крај од партизана… и када смо их откопали, угледали смо сав ужас комунистичких злочина. Жртвама су биле поломљене руке и ноге, лобање разбијене, а ниједан није убијен метком. Сви су побијени маљевима. На тијелу Луке Радојичића није било прстију с лијеве руке. Десну су му одсјекли до лакта и негдје бацили. У гробници је није било и никада је нијесмо нашли”.
р “Удбаш Милосав Чабрило, у пратњи неколико војника, новембра 1947. године свеже Милицу, имала је 21 годину, и одведе је од куће. На исљеђењу су од ње захтијевали да каже гдје се крију четници… Дјевојка стварно није ништа знала, није познавала ни четнике, ни њиховог војводу… И они су је најпре тукли, па пребијали, а сјутрадан удбаши су је силовали. Почели су да је силују око два сата послије подне, па је то трајало цијелу ноћ. За несрећницу то је било горе но да су је убили. Силовали су је до поднева, а онда су је тукли и вјешали за руке свезане на леђима. Око поноћи је полумртву одведу у омеђину Алије Вегаре, повише џамије у самом Улогу. Ту су је распорили, па су несрећници испала и цријева. Али, прије но су отишли оставили су нож поред ње. А ујутру не очекујући да је Милица све то преживјела удбаши јаве мојој тетки Цвијети, очевој сестри… да се она налази у Вегариној омеђини, јер је побјегла из затвора и избола се. Цвијета отрча код моје тетке, мајчине сестре Стоје, јер није смјела сама да иде… На кабаници њих двије однесу мученицу Стојиној кући, некако је превију, колико су знале и умјеле и јаве њеној мајци Анђи и стрицу Ђорђу шта се десило… Без љекарске помоћи Милицу… одведу… кући (гдје) је живјела у мукама још 24 сата и несрећној мајци све је испричала… Ово страдање Миличино испричала… је њена мати Аница”.
р “Четничке породице у Придворцима биле су у великој већини. Удбашки зликовци су их убијали, хапсили, пребијали, терорисали, и то све што затекну – мушко, женско, старо, младо, дјецу. Распињали су нас и мучили. Нашу имовину су пљачкали до темеља да поцркамо гладни. Сви смо вољели четнике који су били наша узданица и заштитница српског народа. Да није било четника, усташе би нас затрле у коријену”.
р “Зору Миловић и Мару Бјеличину су удбаши из кућа истјерали у ледену ноћ. Послије удараца од којих је снијег постао крвав, скинули су их до голе коже и натјерали да сједе. Дрхтале су од студени, сједећи на снијегу. Онда их је ухватила обамрлост бијеле смрти. Радојку Вулић, сестру Марину, љепотицу од 17 година, удбаши Милан Бановић и Гојко Антељ су цијелу ноћ шамарали, шутирали ногама и захтијевали да им покаже гдје се крију четници. Несрећна дјевојка није знала ни гдје су, ни који су четници, нити да уопште постоје. Удбаши су били упорни у суровости до лудила… Радојка више није могла да трпи бол… Рекла им је: ‘Добро, станите, сад ћу вам показати’. Кренула је пред удбашима уз Неретву. Затим је уграбила прилику, бацила се у набујалу и хладну Неретву и удавила се пред очима зликоваца. А касније… Гојко Антељ постао је судија у Мостару”.
р “Јова Сарића, сина Ристова, дјечака од 12 година, убили су комунисти 1945. године на Рудом Пољу код Цвијетне воде на Прењу. Био је чобанче, а комунисти су га одвели од куће. Мучено дијете је по тијелу имало седам убода бајонетом. Али смрт му је помогла, јер смо видјели да му је једно око извађено бајонетом. По рукама, на грудићима и на челу изрезали су му петокраке”.
р “Видио сам средином маја 1945. године на Сутјесци скелет до скелета поубијаних четника и народа који је био са њима. Једне звјери су их поубијале, а друге оглодале кости. Дању и ноћу цијелог живота пред очи ми излази скелет мајке и дјетенцета. И као мртви, они се грле”.
р “Кад су (1942)… завладали четници, довели су скојевку Даницу Ковачевић у њихов корпус у Расаднику у Невесињу и позову Ђорђа Вучковића да свједочи и пресуди јој због бацања живих људи у понор и других убистава. Али, Ђорђа закуну родитељи да ништа ружно не каже за Даницу и он све што је знао прећути, па је четнички суд ослободи. Ето, на тој разлици четничке душе праштања и комунистичке бездушне спремности на злочин, могу се тражили многи одговори, па и коначно – како је шачица људи поразила правду и побиједила српски народ”.

Може ли се даље
Куљићева књига о комунистичким злочинима у Херцеговини штампана је у хиљаду примерака, барем тако пише у каталогизационом акту. Њен издавач био је сам аутор, што значи да србским институцијама (укључујући ту и Државу) није стало до потраге за истином о трагичној србској подели на четнике и партизане. Разлог томе треба потражити у чињеници да је, највећим делом, барем у наше време, историјска наука у Србији само вршљала сметлиштем историје, и то периферно, и није се бавила разлозима због којих је србска национална духовност почела да се затомљује. Не бави се ни данас јер за историчаре такве писарске праксе важи “поука” да не треба таласати и да не треба истицати оно што можда није по вољи некоме другом, да ли неком народу који није србски, да ли некој идеологији, да ли некој војној сили.
И само због таквог држања не само водећих научних институција у Србији, већ и Државе Србије, и данас се изван видокруга званичне историографије у Срба налазе бројне србске националне теме, не само са почетка 20. века него и из времена о коме свако од нас, само ако за то има довољно смелости, може сведочити. Отуд, чини се нормалним што наша савремена историографија није до данас, примера ради, изрекла суд о пострадању србског народа и током Другог светског рата и у идеолошким сукобима које је за собом повукао, или их наметнуо, такозвани други светски мир.
Тако се и могло десити да, све до пре пет-шест година, Дража Михаиловић и његови војно-четнички одреди Југословенске војске у Отаџбини буду познати углавном по ономе што нам нуди Војна енциклопедија (у којој, гле чуда, не постоји одредница ПАРТИЗАНИ), а што, ни у целости ни у појединостима, не одудара ни од онога што нуде идеолошке директиве некадашњих партијских комитета, партизански мемоари, злосрећни школски уџбеници…
Стога, заслепљени читаоци свега побројаног били су осуђени на “знање” да је Дража био командант краљевских четнич-ких одреда, те да је у тој улози:
– приступио формирању четничких колаборационистичких и контрареволуционарних снага са циљем да обезбеди обнову старог друштвено-политичког система;
– потписао споразуме са квислингом Миланом Недићем и Италијанима;
– преговарао са Немцима тражећи оружје за борбу против партизана;
– наредио чишћење читавих крајева од муслиманског и хрватског живља;
– све до краја рата, у сарадњи с окупатором и осталим домаћим издајницима, водио непоштедну борбу против народноослободилачког покрета и његових оружаних снага;
– као носилац великосрбских идеја, у којима преовлађују шовинизам и искључивост према другим народима Југославије, настојао да развије четнички покрет и његову војну организацију у свим крајевима Југославије;
– формирао посебне јединице које су, нарочито у Србији, извршиле низ најсвирепијих злочина;
– после окончања ратних операција покушао да обнови четничку организацију;
– а за све то, 16. јула 1946. године, на јавном процесу проглашен за ратног злочинца и осуђен на смрт.
И све тако до 14. маја 2015. године, када је Виши суд у Београду донео решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Драже Михаиловића и којим је, због низа правних пропуста у вођењу поступка (није му омогућено право на одбрану, пре суђења није му дозвољено да се сретне са својим адвокатом, оптужница му је уручена седам дана пре почетка суђења, није имао право на непристрасан суд, није искључено да је током суђења био изложен дејству омамљујућих средстава), осуђујућа пресуда проглашена ништавом. Како су истом пресудом на смртне или временске казне осуђена још двадесет два лица (Слободан Јовановић рехабилитован је неку годину раније) а Дража је био првооптужен и првоосуђен, и пресуде оној преосталој двадесет двојици осуђених аутоматски су постале ништаве.
Дража Михаиловић је, дакле, посмртно постао слободан човек, са свим припадајућим грађанским правима, а Срби ће се наредних деценија, све док не схвате да им званична историјска наука, увезени школски систем и дневна политика условљена интересима доказаних србских непријатеља угрожавају билошки опстанак, тим судским решењем бескорисно и бесциљно прегањати преко већ зарушених и затрављених циљно копаних ровова идеологизоване међусрбске мржње.
Биће то искључиво у корист сопствене штете, утолико пре што ће србско-србско гложење око улоге Драже Михаиловића у недавној српској прошлости и даље хранити мржњу доказаних србских непријатеља, и на страни и “у домаћој радиности”, према свему што је србско.
Било би крајње време да се судска одлука којом је Дражи Михаиловићу признат статус слободног човека, са свим припадајућим грађанским правима, примени не само на њега и оне који су на истом суђењу били осуђени на разне врсте казни, смртне или временске, већ и на све припаднике војно-четничких одреда Југословенске војске у Отаџбини, чланове њихових породица и све њихове присталице, те да се почне озбиљно размишљати о стварној вредности оне идеологије која је пре тричетврт века устоличена на изразито антисрбским основама, са свима њеним пратећим стравичним последицама.

Приредио: Илија Петровић