‘-За нас је овај по­сту­пак пра­во­сна­жно окон­чан од­лу­ком Апе­ла­ци­о­ног су­да у Бе­о­гра­ду од 12. сеп­тем­бра 2017. го­ди­не, из ко­је је би­ло ви­дљи­во да је по­твр­ђе­но пр­во­сте­пе­но ре­ше­ње о ре­ха­би­ли­та­ци­ји Ни­ко­ле Ка­ла­би­ћа. Сва де­ша­ва­ња на­кон то­га су по­ка­за­ла да је овај слу­чај скли­знуо у сфе­ру по­ли­ти­ке. То је би­ло ви­дљи­во на­кон ме­ша­ња по­је­ди­них функ­ци­о­не­ра у рад пра­во­су­ђа, са зах­те­вом да се пр­во­сте­пе­но ре­ше­ње уки­не, што је и учи­ње­но – из­ја­вио је адво­кат Го­ран Бран­ко­вић у за­вр­шној ре­чи пред Ви­шим су­дом у Ва­ље­ву, на кра­ју по­но­вље­ног по­ступ­ка по зах­те­ву за ре­ха­би­ли­та­ци­ју Ни­ко­ле Ка­ла­би­ћа, не­ка­да­шњег ко­ман­дан­та Гор­ске гар­де Ју­го­сло­вен­ске вој­ске у отаџ­би­ни, ко­ји је под­не­ла Ка­ла­би­ће­ва уну­ка Ве­сна Ка­ла­бић. Бран­ко­вић, као пу­но­моћ­ник пред­ла­га­ча, у за­вр­шној ре­чи је остао при ста­ву да би Ни­ко­ла Ка­ла­бић тре­ба­ло да бу­де ре­ха­би­ли­то­ван.

Под­се­ћа­ња ра­ди, Ви­ши суд у Ва­ље­ву, су­ди­ја др Дра­ган Об­ра­до­вић, до­нео је кра­јем апри­ла 2017. ре­ше­ње о ре­ха­би­ли­та­ци­ји Ни­ко­ле Ка­ла­би­ћа. Ту од­лу­ку је Апе­ла­ци­о­ни суд у сеп­тем­бру исте го­ди­не уки­нуо и вра­тио пр­во­сте­пе­ном су­ду на по­нов­но од­лу­чи­ва­ње, али адво­кат Бран­ко­вић твр­ди да је та­квом ис­хо­ду прет­хо­дио крај­ње ди­ску­та­би­лан по­сту­пак, сво­је­вр­сно прав­но на­си­ље.

Дра­га­на Мар­ко­вић, ви­ши јав­ни ту­жи­лац у Ва­ље­ву и за­ступ­ник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је као про­тив­ни­ка пред­ла­га­ча ре­ха­би­ли­та­ци­је у овом по­ступ­ку, у сво­јој за­вр­шној ре­чи са­оп­шти­ла је да по­ли­тич­ки ути­цај ни на ко­ји на­чин ни­је био при­су­тан код ње, већ да ће се др­жа­ти ис­кљу­чи­во прав­них нор­ми. Она је из­не­ла став да не­ма осно­ва за ре­ха­би­ли­та­ци­ју Ка­ла­би­ћа.

Адво­кат Бран­ко­вић је, у кон­тек­сту спор­ног пи­та­ња – окол­но­сти стра­да­ња Ни­ко­ле Ка­ла­би­ћа, под­се­тио на за­кон­ске од­ред­бе да пра­во на ре­ха­би­ли­та­ци­ју не­ма­ју ли­ца ко­ја су за вре­ме тра­ја­ња Дру­гог свет­ског ра­та ли­ше­на жи­во­та у ору­жа­ним су­ко­би­ма као при­пад­ни­ци оку­па­ци­о­них ору­жа­них сна­га и квин­слин­шких фор­ма­ци­ја.

– Ја­сно је да Ка­ла­бић ни­је био при­пад­ник ни оку­па­ци­о­них ору­жа­них сна­га ни кви­слин­шких фор­ма­ци­ја – ре­као је Бран­ко­вић. Он је ис­та­као и да ни­ко од че­ти­ри све­до­ка у овом по­ступ­ку – исто­ри­ча­ри Бо­јан Ди­ми­три­је­вић, Ве­се­лин Ђу­ре­тић, Ми­ли­вој Бе­шлин и Ми­лан Ра­да­но­вић – у сво­јим ис­ка­зи­ма ни­су пре­зен­то­ва­ли би­ло ко­ји до­каз о са­рад­њи Ни­ко­ле Ка­ла­би­ћа са Нем­ци­ма. За је­ди­ни при­мер на­вод­не са­рад­ње, Спо­ра­зум о при­мир­ју из но­вем­бра 1943, сви твр­де да по­сто­ји, али га ни­ко ни­је ви­део ужи­во, на­гла­сио је Бран­ко­вић. Ни­је утвр­ђен ни на­чин на ко­ји је Ка­ла­бић стра­дао, а све ука­зу­је да је стра­дао из по­ли­тич­ких и иде­о­ло­шких раз­ло­га.

По­во­дом од­лу­ка Др­жав­не ко­ми­си­је за утвр­ђи­ва­ње рат­них зло­чи­на оку­па­то­ра и њи­хо­вих по­ма­га­ча то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, Бран­ко­вић је кон­ста­то­вао да оне због сво­је про­из­вољ­но­сти и не­до­стат­ка не­по­сред­них до­ка­за не мо­гу би­ти осно­ва за про­гла­ше­ње Ни­ко­ле Ка­ла­би­ћа рат­ним зло­чин­цем.

Те од­лу­ке су до­не­те про­тив­но на­че­ли­ма прав­не др­жа­ве и оп­ште при­хва­ће­ним стан­дар­ди­ма људ­ских пра­ва и сло­бо­да, оце­нио је адво­кат. По­во­дом од­лу­ке ко­ја се од­но­си на до­га­ђа­је у се­лу Дру­го­вац (крај апри­ла 1944, уби­је­но пре­ко 70 ме­шта­на и за­па­ље­но 120 ку­ћа, прим. аут.), Бран­ко­вић је на­вео да је у по­но­вље­ном по­ступ­ку не­спор­но утвр­ђе­но да је у вре­ме тог до­га­ђа­ја Ни­ко­ла Ка­ла­бић био у се­лу Сту­бли­не, а да је део ње­го­вих је­ди­ни­ца уче­ство­вао у по­чет­ку су­ко­ба са пар­ти­за­ни­ма у том се­лу.

Упра­во на ту од­лу­ку је па­жњу у сво­јој за­вр­шној ре­чи усме­ри­ла Дра­га­на Мар­ко­вић, ви­ши јав­ни ту­жи­лац, ко­ја је из­не­ла став да је не­сум­њи­во утвр­ђе­но да је у се­лу Дру­го­вац по­чи­њен рат­ни зло­чин, да је у то­ме уче­ство­вао нај­ве­ћи део је­ди­ни­ца Гор­ске гар­де.

– Ја не мо­гу да при­хва­тим да Ни­ко­ла Ка­ла­бић као ко­ман­дант Гор­ске гар­де ни­је знао за тај до­га­ђај, да ни­је из­дао на­ре­ђе­ње. Са­мо на осно­ву те од­лу­ке Др­жав­не ко­ми­си­је мо­же се за­кљу­чи­ти да је из­вр­шен рат­ни зло­чин – ис­та­кла је ту­жи­лац Мар­ко­вић. Она је под­се­ти­ла да од­лу­ке Др­жав­не ко­ми­си­је За­кон о ре­ха­би­ли­та­ци­ји сма­тра ре­ле­вант­ним при­ли­ком оце­не да ли је не­ко ли­це из­вр­ши­ло рат­ни зло­чин. На­ве­ла је да је Др­жав­ну ко­ми­си­ју фор­ми­ра­ло вр­хов­но за­ко­но­дав­но те­ло АВ­НОЈ 1943. го­ди­не, да је у то вре­ме но­ва власт би­ла ме­ђу­на­род­но при­зна­та…

– Од­лу­ке Др­жав­не ко­ми­си­је про­из­во­де прав­но деј­ство, на осно­ву то­га утвр­ђе­но да је у се­лу Дру­го­вац по­чи­њен рат­ни зло­чин у ко­ме је уче­ство­вао Ни­ко­ла Ка­ла­бић. Сма­трам да упра­во због тог зло­чи­на не­ма осно­ва за ре­ха­би­ли­та­ци­ју – за­кљу­чи­ла је Дра­га­на Мар­ко­вић, до­дав­ши да у вре­ме до­но­ше­ња од­лу­ке о фор­ми­ра­њу Др­жав­не ко­ми­си­је ни­су на ме­ђу­на­род­ном ни­воу по­сто­ја­ли би­ло ка­кви иде­о­ло­шки и прав­ни стан­дар­ди о људ­ским пра­ви­ма ка­кви да­нас по­сто­је.

Пре­ма рас­по­ло­жи­вим не­зва­нич­ним ин­фор­ма­ци­ја­ма, но­ва од­лу­ка Ви­шег су­да у Ва­ље­ву, по зах­те­ву за ре­ха­би­ли­та­ци­ју Ни­ко­ле Ка­ла­би­ћа, мо­же се оче­ки­ва­ти по­чет­ком ав­гу­ста.