Сећа ли се још увек неко оне глупе младе Украјинке која је 2014. године одушевљено поздравила Мајдански пуч изјавом да се радује што Украјина улази у састав Запада јер ће јој се најзад остварити сан да носи фини западни женски доњи веш? А шта је данас са Отпорашима који су одушевљено клицали блиставој новој ери среће и благостања, чијем настанку су и сами запажено допринели? Где су сада ти млади српски имбецили и где на Западу данас перу судове и чисте тоалете?
Догађаји у Украјини се не могу посматрати одвојено од дешавања у Србији уочи и после петооктобарског пуча 2000. године зато што су саставни делови истог пакета масовне лоботомије. У оба случаја, на делу су били стрпљив подривачки рад и знатне материјалне инвестиције западних агентура, у Украјини, наравно, много веће због њене неупоредиво веће стратешке важности. Западни геостратешки инвеститори који су уложили своје субверзивне ресурсе у поробљавање и упропашћавање ове две земље у оба случаја су – захваљујући поводљивости и политичкој неписмености становништа –забележили релативан успех, који ефикасна и закаснела руска интервенција у Украјини тренутно доводи у питање. Даљњи развој ситуације у Србији за сада је неизвесан.
Нажалост, за разлику од Украјине Србија нема повољан географски положај, што би јој омогућило да буде ослобођена на сличан начин. Српски народ ће морати да крене у акцију самоослобођења, без значајне подршке са стране. За деморалисани и духовно посрнули народ чији су политички инстинкти умртвљени, то ће бити изузетно тешко. Али ко жели може да научи много корисних ствари из украјинског искуства.
Пре свега, то је да се од политичких елита руковођених разним варијантама страних идеологија, и које искључиво заступају интересе страних фактора, не може очекивати ништа добро. У Украјини после распада Совјетског савеза и у српским земљама после распада Југославије владајуће комунистичке номенклатуре су се опортунистички прерушиле, али су задржале своју анационалну суштину. Политика потврђивања и заштите националног интереса никада није разматрана нити је имала прилику да дође до изражаја, ни у Украјини ни у Србији. Зато је у обе земље „пад комунизма“ донео динамику једносмерног пропадања, различитим темпом али са истим смртоносним ефектима.
Украјинска лекција број 1 је да народ који нема способност да изнедри родољубиве и мудре људе да брину о његовој судбини нема чему да се нада. Он је као сламка коју ветар витла како хоће.
Криза у Украјини разоткрила је и право, дивље и нечовечно лице бајковитог Запада који је постојао само у машти цинично преварених источноевропских обожавалаца. Осам година Запад је игнорисао бомбардовање Луганска и Доњецка од стране својих неонацистичких украјинских епигона, што је до 24. фебруара ове године коштало око 15,000 недужних људских живота. Обратио је пажњу тек када је са несхватљивим закашњењем Русија отпочела војну операцију да заштити своје сународнике и спречи даље ширење НАТО пакта, што јој је непосредно угрожавало опстанак.
Онога тренутка када је Русија предузела мере да заштити руски народ у Украјини и да ту територију демилитаризује и денацификује, што је пропагандни апарат Запада, необазирући се на релевантне одредбе међународног права,[1] одмах прогласио за „агресију,“ активирана је брутална кампања економских и појединачних санкција, зачињена пропагандним лажима која је по опсегу и жестини за свега неколико дана бацила у засенак чак и бруталну хајку против српског народа коју су водили деведесетих година.[2]
И ово је лекција бр. 2. Са њима не постоји могућност разумног договора што би обухватило уважавање туђег, у овом случају руског или српског, интереса. Ко се таквом споразуму нада и са њима тражи „дијалог“ уместо да јача своје одбранбене снаге, упада у замку непријатеља и себи копа рупу у коју ће неминовно упасти.
Саставни део примене стратегијског плана за потчињавање Русије је натеривање свих вазала, укључујући и оне као Србија који су се добровољно ставили у тај понижавајући положај, да по наређењу хегемона беспоговорно прихвате онолику количину штете која им се одреди. У томе тренутно предњачи Немачка, земља за коју површни Срби мисле да представља самосталан политички фактор, са сопственим геополитичким интересима и циљевима, али која је заправо и даље окупирана и принуђена да води туђу политику. То се најјасније види на примеру гасовода Север-2, који је од животног значаја за немачку индустрију, али којег је Немачка била присиљена да се одрекне да би показала солидарност са својим окупаторима на антируској линији, не усуђујући се ни да пита како ће се то одразити на одрживост немачке привреде.
Српске власти, пошто су кратковидом рачуницом свој опстанак (па самим тим и безбедност Србије) везале за благонаклоност Запада, сада су изложене сличним притисцима да „диверсификују“ своје (заправо Србијине) енергетске ресурсе. То је кодирани израз за напуштање енергетске сарадње са поузданим партнером Русијом и улажење у проблематичне шеме са неблагонаклоним западним предаторима и прихватање зависности од њих између осталог и у овом кључном сектору.
Лекција бр. 3 стога гласи да је свако ко води туђу, а не своју националну политику, унапред поражен, потчињен и изгубљен.
Од тренутка када се 24. фебруара ситуација у Украјини радикално заоштрила, и када је постало јасно да Русија предузима мере којима се руши западна вишедеценијска конструкција у Украјини и пропада план за њено коришћење као одскочне даске за даљи продор, на притисак дугмета и у Москви и у Београду активирала се пета колона да тај чин обесмисли и по могућству поквари. У Русији, где је пета колона још одраније стављена под надзор и делимичну контролу власти, покушај западних обавештајних служби да преко својих локалних пиона створе илузију масовног противљења операцији у Украјини највећим делом је неславно пропао. У Србији, нажалост, тај покушај доноси одређене резултате.
Од отпочињања руске интервенције пре десетак дана, припадници западне пете колоне у Србији, очигледно необавештени о радикалној промени односа снага у свету која је у току, утркују се у доказивању лојалности политичкој линији коју прописују њихови налогодавци са Запада. Примери огавног подаништва се свакодневно ређају, од готово комичних као у случају капитена фудбалске репрезентације Србије Душана Тадића, до по својим импликацијама донекле озбиљнијих, примерице осуда „руске агресије“ од стране НАТО инфлуенсера, бившег начелника генералштаба Србије и председничког кандидата „проевропских снага,“ Здравка Поноша.
Истовремено, по добијеном налогу одозго, оба сектора српских медија, и онај у непосредном власништву западних кућа и онај који је номинално под контролом режима, по питању „руске агресије“ на Украјину обуставила су кошкање и закопала су своје ратне секире. Цео спектар штампаних и електронских медија једногласно и солидарно преноси искључиво западну пропагандну верзију тока и позадине догађаја у Украјини, у очигледном очекивању да ће помоћу баража измишљотина и лажи на које западна јавност спремно наседа и у Србији успети да преуми бар један део у огромној већини проруске јавности.[3]
Лекција бр. 4, према томе, је да је простор јавног дискурса терен од стратешког безбедносног значаја. Он не сме бити препуштен петој колони и непријатељским страним интересима којој она служи. У политички окупираној земљи као што је Србија, ослобађање јавног простора и стављање у службу националне политике изузетно је сложено зато што званичне, државне ставове артикулише издајничка екипа која је на власти.[4] Али окупираност овог кључног простора је чињеница на коју се мора неуморно указивати и на чему се има неодустајно инсистирати, јер у противном никакве промене у овој изузетно важној сфери, и другима на које она утиче, неће бити. Русија је већ предузела ефикасне мере за стављање под националну контролу простора јавног дискурса и избацивање из њега малигног утицаја страних агентура. То би требало да буде модел и за Србију.
Најзад, без испољавања сумње да у војничком смислу руска интервенција – по речима председника Путина – заиста тече „строго по плану,“ у овој операцији на видело је изишла једна значајна чињеница са горким импликацијама подједнако за Русе и за Србе, али која сигурно није „по плану.“ Тачно је да, са местимичним изузецима фанатизованих елемената испраног мозга, руске снаге нигде нису наишле на активан отпор или непријатељство украјинског грађанског становништва. Али нису наишле ни на онакву врсту одушевљеног пријема каква би се с правом могла очекивати под датим околностима. Искусно око ту запажа жалосне последице вишедеценијске дерусификације (или, у српском случају, расрбљавања). Коминтерновске смернице Дрезденског конгреса КПЈ у великој мери су успешно примењене у обе поробљене земље, у Србији и у Русији. Чињеница, која се не може порећи, јесте то да је злоћудна комунистичка политика разарања и замењивања руског националног идентитета, на коју се надовезала систематска и усмерена западна кампања вођена у истом правцу током задњих тридесет година „независности,“ у знатној мери уродила плодом. Велики број Украјинаца, мада су етнички Руси у сваком погледу, изгубио је руску националну свест, или је у најмању руку постао амбивалентан према њој. Степен културолошке отуђености од руских корена разликује се можда од региона до региона, али гроссо модо ово је поражавајућа чињеница која и даље стоји, и која се не може пренебрегнути.
Србима је овај болни феномен националног отпадништва (могли би га чак назвати и апостазијом, без претераног страха да се богохулно изражавамо) исувише добро познат и не захтева посебну обраду.
Веродостојни руски извори управо су потврдили да је за ову недељу дана сукоба у Украјини погинуло око пет стотина руских војника. За њих се може рећи да су буквално, у јеванђелском смислу, своје животе положили да би спасили животе својих ближњих, зато што руска војска не користи ни мали део своје ватрене моћи са циљем да погибију украјинских војника и цивила сведе на најмању могућу меру. Да су користили методологију НАТО пакта из 1999. године и безобзирно гађали са безбедне висине од 30,000 метара, вероватно би огромна већина тих младића данас били живи. Да ли ће им ико у Српској Православној Цркви уприличити достојан помен за њихов подвиг?
Нека им је вечна памјат!
