Пише: Иван Милошевић
Дан је пред Васкрс. Шта друго него се сабрати, опростити себи, другима и кренути помирен даље. У чину васкрсења хришћанима је дарована нада да смрт није крај и да ништа није немогуће када човјек вјерује и када постане витез вјере. И када се схвати да је живот све и да је толико моћан и да се смрт пред њим повлачи, онда моралне вриједности коначно задобијају смисао. Нијесу оне само ту реда ради, него ради успостављања једног другог, богочовјечанског свијета, гдје се биљежи свако људско (не)дјело и под тим богочовјечанским кровом има своје мјесто. Уколико вјерујеш у Васкрсење онда вјерујеш да је смрт побјеђена и да добро и морал нијесу само правила људског, него богочовјечанског понашања.
Уочи овог Васкрса, као и уочи претодних, није тешко видјети колико Црној Гори треба наде, колико јој треба праштања, колико јој треба морала! А након сваког Васкрса видиш да је свега тога мало или га нема уопште. Таман се понадаш тога дана да ће то врхунско добро неким чудом отворити забрављене душе Црногораца и упутити их једне на друге, али све то траје таман толико колико и тај дан, јер дан послије тога дана све се враћа на стазе свађалачке и подијељене рутине. Васкрс је само дан када се туцамо јајима, опростимо један другима и умјесто да то наставимо да радимо, већ сљедећег дана кренемо да вријеђамо једни друге, кезимо се и режимо на браћу и кунемо се да нема већег небрата од брата!
Уочи овог Васкрса, уосталом као и уочи претходних, Црна Гора се клацка над провалијом сопствене мржње и сопственог самопорицања. Један дио који је прије 30. августа имао све, згрчио се у неком грчу и као да чека неко врховно наређење да скочи на брата, а та браћа на другој страни, разочарана у људе које су довели на власт, као да за то не мари и нада се да ће све проћи и да ће браћа са друге стране доћи себи и схватити да тај братски скок на брата нема смисла! Ти људи, већином се Срби зову, скамењени пред дубином злочина који је над њиховом народом извршен у задњих стотињак година, не могу да вјерују да им браћа у Црној Гори не вјерују и да су спремни да кидишу на њих. Зар опет и још који пут, зар није било довољно, зар није било доста српских вратова и српске крви које је у земаљске поноре и јаме одвукла Дрина, Сава, Неретва, пасја и словеначка гробља…?
Размјере трагичних посљедица грађанског рата уочи овог Васкрса, уосталом као и претходних, су толике да обесмишњавају поруке Васкрса. Као да неки подземни и тајни свијет са својим подземним и тајним правилима и даље развија своје теорије по Црној Гори и жели да докаже читавој Галаксији да може бити овдје што никада и нигдје није било – да црногорски брат има тај генетски промашај да буде небрат, душманин и највећи прогонитељ!
Васкрс је сјутра. Иако је то дан наде, знам да ће већ дан посије тога дана бити као да за све нас нема наде. Ипак, ваља и мора се вјеровати да ништа није немогуће уколико човјек има вјере и духовног сазнања да овај свијет није све и да су морал, односно праштање и помирење наше шифре спасења и образа да се имамо рашта ујутру погледати у огледало, а да се не застидимо тога што тамо видимо!
