Пише: Владимир Коларић

Злоупотреба миротворства од стране одређених центара моћи, посебно у циљу подривања одбрамбене моћи противника, деморализације војске и становништва и других искода специјалног рата, одавно је уочена појава, али са почетком најновијих сукоба у Украјини добија гротескне размере. Незналице, политички идиоти и страни агенти утркују се у позивању на мир, згражавању над ратом и у качењу украјинских застава, до којих се могу разумети само ови трећи, јер они имају непосредан интерес у томе што раде и њихова позиција је сасвим разумљива. Њима се у том смислу и не треба обраћати, јер они знају шта и зашто раде. Они се могу само санкционисати када се за то стекну услови.

Док су они миротворци по команди, људи из прве две групе су то такође врло селективно, из незнања, поводљивости, предрасуда, што их наравно нимало не оправдава. Јер ко вам брани да знате, да се обавестите, да научите, да сазнате чињенице и употребите способност логичког разуђивања? Ко вам брани да усвојите или утврдите одређена морална начела, која би требало да вас спречавају да се заклањате иза глупости и незнања, као иза штита које вас чини морано недодирљивим?

Јер како се баш сад сетисте да је рат зло, када је рат у Украјини почео 2014. године, дискриминацијом, репресијом, а потом и оружаним насиљем, које је прерасло у систематско и по методама често бестијално истребљивање оног дела становнитва Украјине које гаји руски идентитет? Како сте се сад сетили да је рат зло, а не када је у претходним годинама примирја преко десет хиљада становника Донбаса побијено од стране украјинских оружаних снага, међу њима и доста деце?

Друго, једно је залагати се за мир качећи маслинове гранчице на профилне слике, а сасвим друго качећи украјинске заставе. Прво, ако сте толико осетљиви на рат, зашто то нисте били кад је претходних деценија Америка сејала смрт широм света и то не у земљама са којима се граничи и дели историју, и са којом је везују витални интереси, него над народима са потпуно других крајева планете? Ако и јесте, да ли сте то чинили стављајући либијске или сиријске заставе на профилне слике? Шта, нисте јер су то били диктаторски режими који су убијали сој народ? То би онда значило да мислите да је украјински режим био демократски и да није убијао свој народ. А немогуће је да тако нешто мислите, ако иоле укључите мозак и отворите очи.

Када качите украјинске заставе ви славите земљу која је систематски уништавала сопствено становништво, која велича злочинце из Другог светског рата који су чинили то исто, са корумпираном влашћу која је пристала на то да жртвује сопствено становништво зарад интереса оних којима је Украјина битна само као полигон за угрожавање Русије.

Када говорите како је требало договорити се, нећете ваљда рећи да не знате како је Русија све време држала отворена врата за договор, стално нудећи НАТО-у да Украјина буде лимитрофна зона са подељеним утицајем, али Запад то није желео да слуша, већ је Украјину хтео само за себе, и то не као озбиљну државу по мери својих грађана, него као носач ракета у даљем походу на Исток. Нећете ваљда да кажете како нисте знали да је Русија пристала на дебело компромисни Мински споразум који ни у једном сегменту није поштован од стране украјинске државе? Нису хтели да слушају, ругали су се и… ето га сад.

Они посебно проблематични у овом сукобу истичу да се ради о рату у Европи. Ваљда је мањи проблем када се смрт сеје по африкама и азијама, јелте? Да нисте ви, можда… расисти? Или они који говоре да је рат непримерен 21. веку… али њих не треба ваљда ни коментарисати, такве глупости просто нису вредне пажње. Готово као оне који у вези са Путином још помињу некакав Хашки трибинал.

Видим такође да се неким посебно осетљивима и „неутралнима“ од овога смучио људски род, а некако им се није смучио због свега што је претходних деценија чинио њихов љубљени Запад, или што је чињено у Украјини од 2014! Јесте, али они нису знали. Па, зашто нисте знали? Данас је бар лако обавестити се. Ако не постоји на српском, има на енглеском, ако нема на енглеком има на грансксиком, немачком, руском; па не морате баш толико да се правите како баш нимало не разумете руски, јер колико год вам то тешко падало, ипак сте говорници словенског, а не германског или кинеског језика, па да вам руски буде баш толика непознаница. На крају, постоји данас одлично унапређен гугл преводилац, па гуглујте. А није лоше ни учити језике, јер то не само да нам шири песпективе, него и увећава интелигенцију.

Или „разумски“ аргументи како руски поступак угрожава нашу позицију око Косова и Метохије, избија нам наводно аргументе, као да је те аргументе ико свих ових година уопште слушао, а једино право које је примењивано било је право силе. А још се праве да не виде како случај Донбаса има више везе са случајем Крајине, где је ваљда руска кривица у томе што је коначно наканила да заштити свој народ, уместо да га отирући немоћне сузе гледа како се повлачи на тракторима, када то западни ментори одреде. Ваљда би тада Путин био гарант мира и стабилности, као онда када је Милошевић препустио Крајину усташлуку. Али видимо да у то није много помогло, јер код Косова и Метохије је одлучио да би ту имиџ миротворца ипак био превелика цена.

Живимо у времену које охрабрује слоботиње које пазе да им ништа не упрља савест, осим када своје високе моралне назоре не треба да примене на оне на које то није пожељно, на ниже вредне народе. Нарочито је потресно када припадници тих народа само потврђују расистичку предрасуду о себи, када се строго брину о томе да њихови ставови не буду протумачени као они који ох чине мање западњацима и европејцима. То није само расизам и аупорасизам, већ нешто много горе – глупост и морална беда, пузавост недостојна човека који држи до себе.

Јер не заборавите, они који сада каче украјинске заставе не би качили српске заставе шта год се дешавало њиховим сународницима гда год живели и какво год насиље и неправду трпели. Нашли би гомилу оправдања и били „објективни“, вртели палчевима док њихов народ гине, а неки то и потпиривали. Све смо то већ видели од деведестих на овамо и видели смо колико је та патологија дубоко фундирана и где су и колико су дубоки њени извори. Морамо ту патологију имати на уму када будемо кренули у освајање слободе,  а до тада одлучно радити на њеном превазилажењу и укидању. Незнање, морално слепило и ауторасизам не смеју бити терет када се коначно осмелимо да покидамо окове, јер ваљда желимо да градимо једно нормално и слободно друштво, а не колонију пузаваца.