У селу Чаваш, у западном дијелу Поповог поља, служен је помен за стотину двоје убијених мјештана, које су усташе бациле у јаму 1941. године. Најмлађи убијени становник имао је свега десет дана, а најстарији деведесет година. Потомци и родбина страдалих чувају успомене на претке.

Седамдесетосмогодишњи Велемир Мијатовић потомак је из другог очевог брака. Прву супругу и четири кћерке убиле су усташе. Од двадесет троје из породичне заједнице Мијатовића, преживјело их је троје.

Џелатима је успио побјећи отац Борислава Михића. Сузних очију прича да је отац својој дјеци дао имена убијених сестара и браће, али никада од њега није успио да сазна детаље о страдању. Иако живи у Канади, Борислав не пропушта једанаести август у Чавшу.

– Једне прилике, овдје у Чавшу, кад је почео да прича, како је бјежао са неког зида, видио сам му сузе у очима, почео сам и ја плакати, и ту се завршила та прича – присјетио се Борислав Михић, Канада.

Чавшани су расељени од Херцеговине до Канаде. Најмање их је у селу, свега двије српске куће. Осталих више од тридесет, запаљене су или миниране у претходном рату.

– Има нас, нажалост, доста, али све мање, сваке године нас је мање. Нажалост, мање него оних у јами – навео је Влајко Милетић, Београд.

Парох љубињски Саша Којовић рекао је да је од стотину двоје страдалих, половина била млађа од петнаест година. Страдали Чавшани однедавно се налазе на првој фресци, у храму Рођења Пресвете Богородице у Љубињу.

Споменик страдалима, подигнут 1956.године, миниран је у протеклом рату, након чега је у комадима пренесен и поново постављен код Манастира Тврдош. Потомци страдалих покренули су акцију да споменик поново врате у Чаваш, на спомен-костурницу.