У Горњем Селу код Призрена постављена је спомен-биста Лазару Вучковићу, једном од најзначајнијих песника и новинара са Косова и Метохије. Споменик је израђен од средстава награде “Александар Тијанић” за борбеност у новинарском изражавању и оригиналан новинарски потез, коју је 2019. године добио Живојин Ракочевић.

Књижевник и новинар Живојин Ракочевић, сматра да је данашњи скуп у Горњем Селу једна врста сећања на важне тренутке у историји новинарства и културе.

Он је окупљенима казао да је Лазар Вучковић својим чистим срцем, дечачком лепотом и апсолутном отвореношћу био прави дар за српску поезију и књижевност.

-У тренутку када ме је брат Лазарев, Слободан, на Божић 2014. године позвао и рекао да је срушена биста Лазара Вучковића, придружио сам је свим оним споменицима и спомен-обележјима који су срушени на Косову и Метохији и упитао себе: ‘Боже, да ли ће поново бити обновљена и хоћу ли моћи стати поново поред те бисте?`. Пет година касније, игром случаја и судбине, дошла је награда ‘Александар Тијанић’ и ја сам тог тренутка схватио, из нашег разговора, да Александар Тијанић треба да подигне споменик Лазару Вучковићу. Тако се и догодило, да је Александар Тијанић и његово дело директно подржало његовог земљака Лазара Вучковића, где и данас можемо стајати поред обновљене бисте и сећања на велико дело великог писца. Лазар Вучковић је човек који је тражио најкраћи пут између стиха и срца, навео је Ракочевић.

Учитељ у пензији Томислав Томић (91), присетио се “Књижевних дана” који су у част песника Лазара Вучковића организовани у ОШ “Моше Пијаде” у Средској.

-Није било песника и писца из целе Србије који није долазио, од Десанке Максимовић, Мире Алечковић, затим Мошо Одаловић, Добрица Ерић… Најпре би делегација наше школе и породица овде полагали венац, а затим би у дворишту основне школе сви књижевници на тај дан читали своје песме, прозу, поезију. На крају би у школи био организован свечани ручак. Све до рата, увек смо обележавали дан сећања. Никада нисмо изоставили, казао је учитељ Тома.

Вршилац дужности председника Друштва новинара Косова и Метохије и потпредседник УНС-а, Будимир Ничић, рекао је да је Лазар Вучковић током свог кратког радног века био новинар и репортер листа “Јединство” из Приштине.

–Он је у приче и репортаже уграђивао свој велики и важни таленат, исписујући на тај начин историју и тог листа и новинарства на Косову. Ми као Удружење новинара, већ десет година чувамо сећање и обнављамо спомен плоче нашим колегама. Осам пута смо до сада обнављали плочу нашим колегама Ђуру Славују и Ранку Перинићу. Планирамо да подигнемо обележје и нашем колеги Љубомиру Кнежевићу, који је отет код Вучитрна. Ова обнова споменика Лазару Вучковићу је, заправо, део потребе да се негује сећање и да се не дозволи онима који отимају, руше и присвајају туђе да мисле да могу да тиме отргну из заборава нечији живот, рад и дело. Овај чин показује да имамо снаге да обнављамо, негујемо и поштујемо оне који су радили и стварали историју новинарства и културе, казао је Ничић.

Рођака Лазара Вучковића, Милица Стојановић, пред окупљенима је прочитала стихове песме “Један фењер”, коју је овај песник посветио својој мајци.

Постављању спомен-бисте присуствовао је и игуман манастира Светих Архангела код Призрена, отац Михаило.

Споменик Лазару Вучковићу је срушен и однесен из Горњег Села, песниковог родног места, другог дана Божића 2014. године.

Биста је рад вајара академика Светислава Арсића Басаре. За ову прилику израђене су две бисте, од којих је једна постављена у дворишту Дома културе “Гррачаница”.

Подизање бисте подржали су Дом културе Грачаница, Канцеларија за КиМ и Општина Грачаница.

У Горњем Селу, у Средачкој жупи изнад Призрена, тренутно живи седморо Срба, а зими их остане само четворо. Пре 1999. године било их је око стотину.

Лазар Вучковић је српски косовско-метохијски песник, рођен у Горњем Селу на Шар планини, 1937. године.

Писао је поезију и прозу, објавио две збирке поезије, био новинар листа „Јединство“.

Утопио се у Охридском језеру заједно са црногорским песником Блажом Шћепановићем, учествујући на “Струшким вечерима поезије”, лета 1966, када се чамац у коме је био још и Оскар Давичо преврнуо.

После његове смрти, дела су му сабрана у две књиге: “Поезија” и “Проза”.

У његову част, од 1970. НИЈП “Панорама-Јединство” додељује награду са његовим именом за најбољу поезију објављену у часопису “Стремљења”.

Извор: УНС