Дана 18.септембра 2022. у Главацама код Берана, одржана је литургија и парастос који је служио свештеник Ненад Бубања ,а потом и уприличено и откривање споменика и програм у којем су учествовали: предсједник црквеног одбора Зоран Божовић,који је заједно са потомцима Славковића и Кљајића који су страдали у овом покољу открио споменик. О значају ових историјских догађаја и улози Горњосељана у ослободилачкој борби бесједио је историчар Горан Киковић, који је рекао следеће;
”Часни оче српске православне цркве,угледници братстава и племена Горњоселске жупе и уважени организатори овог часног и слободарског скупа ,браћо Срби у Христу помаже Вам Бог!
Као неко ко је међу вама, са најмање година старости почастован сам да кажем коју ријеч о вашој прошлости односно о слободарској традицији српског народа Горњоселске жупе и цијеле Лимске долине и области Васојевића.
Као Васојевић племенски и ако сам ваш одивић, јер ме је родила Божовача од племена Куча, из ових крајева па имам крви и једног и другог гласовитог племена и Васојевића и Куча, која су заједно кроз историју сачувала свој српски идентитет,православну вјеру и свој српски језик.Поносим се што у мојим и нашим венама тече крв наших предака гласовитих јунака и паметара као што бише војводе Миљан Вуков и Марко Миљанов.
Наравно Кучи и Васојевићи су заједно са свим овдашњим братствима и племенима,јер данашње Горњосељско становништво потиче од разних црногорских племена. Иако је број домаћинстава и становништва релативно мали, оно потиче из девет црногорских племена: Пипера, Његуша, Бјелопавлића, Братоножића, Куча, Дробњака, Ровчана, Цуца и Вацојевића. Постепеним досељавањем у ову, нову средину, становништво се саживљавало, јер су га на то приморавале сталне ратне прилике и тешки животни услови. Како су заједно живјели у истим селима и имали исте катуне и планине, заједно су ратовали и бранили свој животни простор и опстанак, бирали војне и народне старјешине, без обзира на братственичко и племенско поријекло, међусобно се орођавали и створили јаку крајинску цјелину, попут племенске, по моћи навика донесених из племенских матица и носили поносно име Горњосељани.
Горња села су група припланинских насеља у подгорини Бјеласице, на западној и сјеверозападној страни од Берана. Овај крај заузима средишњи положај између Берана, Бијелог Поља, Мојковца, Колашина и Андријевице. Насеља су се развила на југоисточним падинама Бјеласице, у долинама и на терасама ријека Јеловице, Суводола, Гуњаре и Бистрице, а села Вуча и Заград на прекобрђима масива Вуче и Заучке горе, долином и на странама Заградске ријеке. Овај крај чини група од шест села (без Заграда): Лубнице, Бастахе, Праћевац, Курикуће, Главаца и Вуча. Име краја настало је, изгледа у XВИИИ вијеку, а могyће је и прије, у вријеме кад су ова села и Хас поново насељени придошлим становништвом из Брда и Црне Горе. Како се ова група села налазила високо, горе, изнад Жупе, становништво им је дало јединствен назив – Горња села. Заград, иако је природно одвојен масивом Вуче, увијек је убрајан у горњосељска села, још од насељавања Шћекића у Заград, а касније и других братстава, сродним са истоименим братствима у Горњим селима. Хетерогеност становништва није утицала на стварање јединства и територијалне компактности који су тражили тешки историјски и животни услови који су се сводили на животни опстанак и борбу против вјековног непријатеља. Заиста, Горњосељани су се увијек исказивали као врсни ратници и ватрени борци за национално ослобођење. Зато су прваци Нахије увијек похваљивали горњосељанске чете као „сигурну предстражу својој Нахији од Колашина и Мојковца“. У ратним временима снагy овога краја умањивале су честе погибије и миграције, које су становништво проређивале.
Кад су се Кљајићи доселили у Горња села, она су тада била скоро полупуста, а у Лубницама су затекли Обрадовиће, као и Шћекиће у Лубницама и на Залоквици, у Главацама и у Заграду. Њихов највећи дио, огранак Славковића се населио у Курикућама, а Кљајићи су се населили у Бастасима. Изузетно радни, марљиви и предузетни врло брзо су економски ојачали, тако да су неке њихове патријахалне задруге имавале огромне буљуке оваца, чији је број понекад прелазио и преко хиљаду. Предање и легенда кажу, да су знали да своје буљуке оставе преко зиме у планини, без чобана, како би имало и “вуку и хајдуку“, не старајући се о њима, да би врло често у прољеће налазили комплетно остављено стадо, увећено за већ одраслу јагњад, при чему су њихови власници, Кљајићи говорили да их божја промисао чува, због тога што су им и газде часни, честити и праведни, без икаквог гријеха. Са својим великим стадима и бројном фамилијом су издизали у Рупу Пешића, која им је послије њихове братственучке катастрофе, узроковане нападом Климента, одузета и дата Пешићима, од када се и зове Рупа Пешића. Једнородни Славковићи и Кљајићи су били бројна братственичка јачица, у вријеме кад су Горњосељани, мену којима је било и Кљајића и Славковића, кренули у сусрет Каранорневој војсци почетком XИX вијека. Окупљена војна формација из братства је имала преко 100 војника. Нажалост, налет изузетно бројних Климента их је просто десетковао, тако да се никад нијесу биолошки опоравили. Клименти су били житељи турске државе, али су били самовољници, убојице и пљачкаши груписани у фисове, албанске племенске скупине, кренувши да умјесто Турака сакупљају харач, према свом нахонењу, по селима у долини Лима и селима, која су припадала Нахији. У тим својим походима су им се једном приликом одупрли Славковићи убивши им пет ратника, чијих је пет гробова пронанено при ископу темеља за кућу у Курикућама.
Спремили су Клименти освету, покупивши бројну војску састављену од отпадника од турске власти, и кренули у похару Горњих села. Покушали су Славковићи и Кљајићи да им се одупру, али су били малобројни у односу на Клименте, па су их Клименти десетковали, не штедећи ни малу дјецу. Тада је изгинуло седамдесетак до осамдесетак Славковића и Кљајића, при чему се само један мањи дио њих спасио бјежећи према Нахији, населивши се прво у планинском катуну Крчево, па су се потом полако спуштали и насељавали село Загорје, у којем и сада живе бројне продице Кљајића, а у Горњим селима је остала само једна породица, населивши се у Лубницама, на Подкрајницу, која је до тада била потпуно зарасла у шуму, коју су вријредни Кљајићи искрчили и отријебили од огромне количине камења, направивши горњим југоисточним ободом имања велики сувоменни зид, створивши од тог шумовитог предјела изванредну окућницу, њиву и ливаду. Презиме су добили по свом претку, који је имао неку физичку ману, због које су га звали Кљајо, а његове потомке Кљајићи.
Клименти су сјевероалбанско племе које је жељело да отме ове просторе и у другој половини `18. Вијека многе године су на простору Васојевића и Горњег Полимља протекле у жестоким борбама и прегоњењима између Васојевића и Србљака (Ашана), с једне стране, и Клиимената и других сјеверноалбанских племена која су надирала из својих планина у плодну плавско-гусињску котлину и низ долину Лима, с друге.
Први српски устанак снажно је одјекнуо у наше крајеве и само се чекао сигнал да плане пушка осветница. Традиција српског народа о светој слободи и мржња према омраженом окупатору, мало је гдје његована као у Горњем Полимљу. У прољеће 1809. године, кад је Карађопђе ц војском дошао у Сјеницу, срело га је 360 наоружаних Васојевића и Ашана. Међy њима је била чета одважних Горњосељана, састављана из свих братстава, а највише је било Славковића и Кљајића – „16 бираних момака“. Како се Вожд морао вратити у Србију ради новонастале ратне ситуације, послао је један одред војске у Горње Полимље под командом Хаџи Продана Глигоријевића и војводе Анта Богићевића и дао им налог да ослободе Полимље уз помоћ устаника. Кад су ушли у Нахију свечано их је дочекао наоружани народ.[1] – Бојводе су одржали „масовне зборове у јуну код манастира Ђурђеви Ступови и на Ситној луци у селу Трешњеву“. На зборовима подијељено је „седам Карађопђевих барјака“ најистакнутијим васојевићким и ашанским братствима, Кучима и Пиперима, касније и другим племенима.[2] У народу је запажено и коме су дати Крађопђеви барјаци. „Казују …два у Доњој Нахији (код Томашевића и Барјактаровића, по једнима код Пешића)“.[3] Ова два барјака могућно је да су додијељени на збору код манастира Ђурђевих Ступова. Изласком једног одреда српске војске на Вучу, који је предводио војвода Анто Богићевић, добио је барјак и Лакић Новов Кораћ из Главаца, истакнути јунак и првак овога краја, што хроничари нијесу записали (по оној народној: Што даље од очију, даље је и од срца). О том барјаку сигурна су предања Кораћа, Шћекића, Обрадовића, Кљајића и осталих братстава, па и оних на бихорској страни. Српског војводу Анта братски су и свечано дочекали на Вучу пресрећни Горњосељани и сва братства од Фемића и Равне Ријеке. Поздравили су га пуцњима из пушака и незапамћеним весељем и, кажу, „војводи поклонили нешто јалове стоке војсци за тајин“. – Од доласка Карађорђеве војске на Вучу Горњосељани су се поцебно добро организовали и срасли у јаку социјалну цјелину, а потом и у војну. Од тада свако село бирало је војног старјешину. У ратним походима пред њима се вијорио барјак Лакића Кораћа.
За разлику од равног Хаса, Горња села су, изузев у ратним приликама, била без војних посада и сталне контроле турских власти и слободније се живјело. Порези и друге феудалне обавезе купљени су под заштитом оружаних пратњи, па и тада с много муке.
Првих деценија XИX вијека досељавање новог становништва у Горња села углавном је било завршено. Од тада је настао период стабилизовања и прилагођавања новодосељеника новим просторима, условима живота и међусобног упознавања. Међу братствима и селима брзо су се истицале ауторитативне личности, народни прваци који су били у стању да организују заједнички живот, сузбију хетерогене навике, донесене из разних средина и организују самозаштиту, без које им није било опстанка у новој средини.
Половином XИX вијека појавила се бројна генерација истакнутих људи који ће yћи у историју овога краја и Нахије. Међy њима посебно су се истицали: Раковићи – Радосав Томов (Јелин), Милош Ђолев, Радивоје Пашов и др; Обрадовићи – Радулови синови – Гаро и Вукашин, Вучета Гаров, Милун Јованов, Петар звани Папа, Радован Вукићев, Драго Милетин и др. Шћекићи – Рако Марков, Гаљо Раков, Милета Петров, Ново Раичев и др: Шекуларци – Марко Грујичин, касније и син му Филип; Јанковићи – Петар Муков; Кораћи – Ново Лакићев; Божовићи Мијат Гојков, Радојко Мијатов, поп Алекса, поп Радивоје и др; Сенићи – Павле Петров; Вујошевићи – Илија Шујин; Томовићи – Ђуро Дмитров; Пешићи – поп Никола Стафанов, браћа Перко и Добрија, Панто Крњов; Мердовићи – Ратко Арсенијев, Милутин Ратков и др; Ојданићи – Павле Стотинаш и др.
Страдања Горњосељана од колашинских и бихорских Турака била су честа и тешка. Са њима су били на ратној нози још од половине XВИИ вијека, па све до коначног ослобођења од Турака Колашина 1878. и Бихора и Берана 1912. године. Бјеласицом су крстариле многе пљачкашке групе и од њих се увијек гинуло и страдало. Гробља и мраморја по планини и данас свједоче о тешким приликама под турском влашћу, казао је Киковић.
У културно умјетничком програму програму који је настављен у Дому у Главацама уручене су од стране предсједника Удружења добровољаца ратова до 1918.њихових потомака и поштовалаца Беране Миличка Трифуновића, “Добровољачке повеље” и то: Црквеном одбору Главаца ,предузећу ДОО Гранит,Ранку Божовићу, Зорану Божовићу, Венцу Божовићу, Браниславу Оташевићу, Горану Киковићу ,Давиду Лалићу ,Дарку Јововићу,Вулку Шћекићу и Синиши Петрићу.
“Велике повеље Холмије” од стране Српског историјско културног друштва”Никола Васојевић”-Беране,Зорану Божовићу, и Венцу Божовићу, уручио је предсједник друштва Горан Киковић. Скуп је у име потомака Славковића и Кљајића поздравио Ненад Славковић,док се домаћинима на гостопримству захвалио књижевник Бранислав Оташевић.
О значају рада Удружења ратних добровољаца 1912-1918.њихових потомака и поштовалаца Беране, данас Удружења добровољаца ратова до 1918.њихових потомака и поштовалаца Беране, и раду од обнове 1..новембра 1996. говорио је предсједник Миличко Трифуновић, који је истакао да на овај начин настављамо да гајимо културу сјећања на наше славне претке који су се борили за крст часни и слободу златну. Све је започето још новембра 1996. године када је отпочео и обновљен рад Удружења ратних добровољаца 1912-1918.њихових потомака и поштовалаца Беране које је обновио публициста Радомир П. Губеринић.
