Године 1838. ступа у службу Енглезâ и постављен је за њиховог конзула у Новом Пазару. Ту је основао основну школу ”да се неимућна сербска де-ца уче”, како је говорио. Нашао је учитеља и плаћао му 50 гроша мјесечно. Због његовог заштитничког става према Србима и намјере да ослободи Васо- јевиће, Турци му пријете убиством и морао је опет да бјежи у Србију. 1840. године пошао је преко Цариграда у Париз, а годину дана касније стиже преко Скадра у Васојевиће и том приликом доноси поклоне војводи Симу Кастратовићу и главарима да би их некако придобио за сарадњу око стварања прикомске васојевићке државе Холмије, чије име изводи од имена планине Ком (Холм). Тада је и посјетио манастир Ђурђеве Ступове и срео се са Мојсијем Зечевићем, кога је такође даривао.

Од тада до 1843. године Никола се креће по терену од Васојевићâ до Дечана, Скадра и Цетиња. У прољеће 1844. године спасио је у Скадру од Турака неке васојевићке главаре, међу којима и Мојсија. Због овог је добио велику популарност код дијела свог племена, али у исто вријеме постао велика опасност за Његошеве планове, који је радио на томе да се сва црногорска племена ослободе од Турака и уједине, али са чврстим ослонцем на Русију. Никола је 1844. године пошао на Цетиње да посјети Његоша и убијен је из засједе у селу Доњи Загарач 30. маја исте године. Тако се завршио живот првог високошколованог Васојевића и човјека од пера, који је за собом оставио неколико објављених радова. С обзиром на доба када су настали, ови радови су драгоцјено свједочанство о тежњи и напорима да се и у овим мучним приликама покуша стварати не само пушком већ и пером. Он је изградио једну карту Косовске битке, коју је објавио Ђорђе Мушицки 1847. године, заједно са описом битке. Такође, остао је и његов краћи рад под насловом ”Кратке биљешке о племенима Горње Албаније, а посебно о слободним брдима, од Књаза Васојевића”. У раду има доста података  о приликама у овим крајевима и његових размишљања и закључака, у којима је истицао патриотизам и борбеност народа овога краја. Он каже: ”Независна су Брда од Порте, потпуно слободна и независна. Од 1389. године они су у непрекидним ратовима с Турцима и до данас се нијесу никад помирили нити им признали као праве наследне владаоце Словенског Царства, већ само на узурпаторе и џелате…” Васојевић је оставио и приличан број путописних писама, упућеним члановима своје породице, са његових многобројних путовања. У тим чланцима има врло лијепих описа и литерарних мјеста. Ова писма, као и друга послата својим пословним или личним пријатељима свједоче о човјеку, који је  за оно вријеме био врло образован и имао богато животно искуство.

Никола Васојевић се у овдје помиње не толико због његове политичке активности у Васојевићима, већ као примјер првог високо образованог припадника васојевићког племена, када на овом терену још није било ниједне основне школе и кад на просвјетном пољу тек игуман Мојсије Зечевић чини прве скромне покушаје.

У част првог високошколованог Васојевића у Беранама је 2006. године основано Српско историјско –културно друштво ” Никола Васојевић”. А прије пет година покренут је часопис ”Глас Холмије” у његову част.