У организацији Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине из Берана на Видовдан је организована промоција књиге Марије Јововић ”Благоје Јововић херој у вучјој јазбини”. О књизи су говорили историчар Горан Киковић, књижевник Давид Лалић и ауторка Марија Јововић.
Скуп је у својству уводничара и бесједника поздравио историчар Горан Киковић који је истакао да је припродно да у Беранама срцу Васојевића организована је прича о српском родољубу Благоју Јововићу из Бјелопавлића у Црној Гори који је 10. априла 1957. године извршио атентат на Анту Павелића, једног од највећих злочинаца Другог свјетског рата, преточена је у књигу “Српски херој у вучјој јазбини” коју је написала његова кћерка Марија Јововић.Ради се о првом дијелу ове несвакидашње приче, на више од 200 страница, која говори о некадашњем припаднику бјелопавлићке четничке бригаде који је пуцао у Павелића у Ломас де Паламору, предграђу Буенос Аиреса у Аргентини, гђе се усташки поглавник скривао након завршетка Другог свјетског рата, а од задобијених повреда је преминуо 28. децембра 1959. у Мадриду, гдје се налазио под заштитом Франциска Франка и његове диктатуре. Киковић је рекао да се све до 1998. године није знало ко је извршио атентат на Анту Павелића а тај податак је открио сам Благоје када се након 55 година вратио у домовину и обишао манастир Острог.
-Тамо се исповиједио митрополиту Амфилохију Радовићу и све му признао, а у његове ријечи није требало сумњати јер људи што изговоре пред сам крај живота, то су печати живота и истине и ту нема мјеста за лажи. Митрополит га је охрабрио да све објелодани у јавности и српски народ упозна са својом животном причом“. Благоје је потом испричао новинару Тихомиру Бурзановићу, који је његове ријечи преточио у књигу “Два метка за Павелића”.“То је била његова прва и посљедња посјета завичају након одласка у Аргентину. Отишао је из отаџбине под бомбама а вратио се поново под бомбама за вријеме НАТО агресије на Југославију што га је изнутра ломило и оставило траг у његовој души и преминуо је након свега неколико мјесеци, казао је Киковић.
Књижевник Давид Лалић је овом приликом истакао следеће.
-Даме и господо! У овом, одавно бесудном времену, наказне културе и лажи, сулуде антисрпске хистерије, разарања и деградације и уништавања националног, духовног и културног идентитета и наметања осјећања геноцидности и кривице српском народу, затирања сопствене историје и културе, пласирања непостојећег језика, непостојеће цркве, спроводећи апархејд најгоре врсте према српском Беране, јул 2023. године, број 60, година XII 31 народу, над којим је извршен планирани свјетски злочин и етничко чишћење, библијски погром, у којем је страдао један цијели народ и послат егзодусом у неизвесност, на интелектуалном трону Срба, заблистао је, у прави час, још један бисер у српској литератури: БЛАГОЈЕ ЈОВОВИЋ СРПСКИ ХЕРОЈ У ВУЧЈОЈ ЈАЗБИНИ, ауторке МАРИЈЕ ЈОВОВИЋ, кћерке Благоја Јововића, професорице визуелних умјетности. Заблистао је бисер писан Шантићевским родољубљем, зачет у души човјека који је свим својим бићем изникао из језгра братства Благојевог, из “грмена великога”. Ова књига је ризница која чува сјећања, она је богат сазнајни и епско емотивни доживљај мемоарског карактера. Књига осликава, кроз лик главног јунака, драму и славу српског народа, у којој су доминантни етички елементи: хуманизам, оптимизам, епски а не ропски менталитет, који служи за понос роду српскоме. Књига има сазнајно научни карактер, а основни њен мотив је доживљај једног херојског времена и његових главних актера у дужем периоду. Ова књига је писана нашим узвишеним, јединственим светим писмом ћирилицом, и обогатиће српску ризницу културе и историјску драму, коју ће Срби, још једном крваво платити у егзодусу библијских размера, у погрому од 1992-1999. године, који још увијек траје и који је уствари, довршетак геноцидног процеса отпочетог 1941.године. ЗТо је ова књига, богатог наслова, хероика, писана са позиције револта, која боли и вријеђа покушај заборава епске хероике Благоја Јововића. Задојена националном етиком, знајући да је садашња окупација неодржива и привремено наметнуто стање, Марија Јововић, на ефектан начин приказује драму свог народа и своје земље, гашење националне свијести и сламање моћи Словенских држава и духовне снаге српског гена. Зато је ова књига аутобиографија мемоарског карактера и једног доба и једног херојског а и бесудног времена и породице сјајног хероја Благоја, спокојног у слави на данашњу наметнуту позорницу, лишену витештва и епског менталитета, спектром емоција везаних за Бога, који га је сусрео Шантићевским родољубље са злочинцем вампирске прошлости, усташом Антом Павелићем. У овако сложеној друштвеној организацији, која предуго траје, у драми српског народа, у циљу отрежњења малоумних и кратковидих, Марија Јововић, устаје из “Грмена великога”, са “два метка” њеног оца Благоја, за Анта Павелића, усташког фирера који је убио милион Срба. Бог је са Благојем имао посебне намјере, сачуваће га у страшном грађанском рату, и читав живот, будан под склопљеним капцима, дозивати сан, сликама из родног села Косића, под Острогом, изгубљеном завичају, боловати причу о проклетству проливене братске крви, сањајући Обилићевску освету, којом је поентирао свој патриотизам и као на исповиједи, послије 55 година страдања, под Острого рећи Митрополиту Амфилохију Радовићу: “Ја сам убио Павелића”! У усташкој НДХ уништено је 1.200.000 Срба а око 250.000 их је насилно покрштено у католике, иако је постојбина Срба у Крајини стара више од хиљаду година! Хрватско вјероломство има дугу и нечасну традицију. Само у овом вијеку, од 1918 до 1991. године, Хрвати пет пута мијењају страну, увијек некажњено. До краја 1918. године, предано су служили Хабзбуршкој монархији. Затим, као да се ништа није догодило и као да нијесу били љути непријатељи Срба, погазили су заклетву дату цару и поново се заклели на “вјерност” краљу Петру првом и краљу Александру првом. Од краја 1941. године, чине снагу НДХ у којој су регрутовани само “расно чисти Хрвати”, но кад су сазнали да Њемачка губи рат, издали су и НДХ. Тада се одричу ње и напуштају је непримереном издајом, још срамнијом, лд оне 1918. године. Тако велики број усташких официра Анте Павелића постају генерали Јосипа Броза на високим положајима у ЈНА иако су Срби били на страни Савезника а Хрватска на страни Хитлерове Њемачке. Поводом одржавања мисе у Загребу, у спомен Анту Павелићу, 3. јануара 1997. године, челник хрватских социјалдемократа, бивши предсједник ЦК СКЈ, Брозов кадровик Стипе Шувар, цинично изјављује: “Да није било Анте Павелића и Фрања Туђмана, сада би у Хрватској живио један ипо милион Срба”!!! Благоје Јововић је рођен 1922. године у селу Косић, у близини Даниловграда у племену Бјелопавлића. Умро је 2. јуна 1999. године, само неколико мјесеци после прве и последње посјете свом родном крају. Испунио је завјет дат самом себи и Српству, убио је највећег српског крвника у српској историји. Страхиња Јововић, опраштајући се од Благоја рећи ће: “Благоје није умро, Благоје се преселио у вјечност, на мјесто које му припада у српској историји,крај Милоша Обилића и Гаврила Принципа”!Иза њега је остао Гаврило,Марија и Габријела.
Марија Јововић, кћерка Благоја Јововића у Беранама на промоцији њене књиге је истакла следеће: ” Пре свега, желим да се захвалим свим који су присутни на промоцији моје књиге „Благоје Јововић. Српски јунак у вучјој јазбини. ” Ово није први пут да сам написала књигу, али је први пут да представљам књигу на језику који није мој матерњи, шпански. На мојим претходним промоцијама увек сам осећала да ме прате моје емоције. Данас сам сама, далеко од куће, отвореног срца, пред вама, топлом публиком, мени непознатом публиком, како бих вам рекла све што могу да вам кажем о свом оцу. Благоје ми је увек изговарао следећу реченицу: „Људи умиру када их више не памте.“ Испуњава ме поносом и радошћукада видим велики број људи који воле и цене Благојево дело и схватам да ће он увек живети и да ће остати у срцу српског народа и у сваком човеку који памти геноцид у Јасеновцу. Ово такође први пут да пишем једино и искључиво о свом оцу. То за мене представља велики изазов и велику одговорност. Говорити о Благоју Јововићу, не значи говорити само о човеку и о његовом свакодневном животу, о њему и породици, већ и говорити о њему као политичару и као личности. То је оно што је мој задатак у улози писца, да призовем своје најосетљивије успомене и емоције, а да са друге стране објективно размишљам о Благоју и политичком контексту у којем је живео. Имала сам велику количину материјала да сам морала да донесем одлуку, у сред писања, да књигу поделим на два дела. У овом првом делу желим да откријем бројне аспекте његовог карактера који ће вам умногоме приближити да разумете његову храброст и херојство, јер изгледа да, када засметамо моћницима, морамо показати да нисмо вођени ситним и личним интересима.
Како је истакал Марија ”Важно је да разјаснимо да Благоје никада није имао ситних интереса. На путу да разоткријем различите аспекте његове личности, имала сам потребу да кроз писане изворе и званичне документе, до којих сам дошла након интензивног истраживања које је трајало дуге три године, разоткријем истину о свему.
–Са личне тачке гледишта, имам обавезу према свом оцу да тражим правду у његово име, да се сазна какав је био његов живот, без измишљотина, без лажи и без лажних описа. Благоје нас је као отац много научио, усадио је у нас поштовање, љубав према ближњима, толеранцију и труд у сваком погледу, нарочито нас је учио да се достојанствено носимо са неуспесима и тешкоћама у животу и, пре свега, да будемо одговорни за сопствене поступке. БЛАГОЈЕ се никада није жалио ни на шта, ни на своје велике жртве ни на оно што му је можда недостајало. Био је херојски човек у свом свакодневном животу, племенит и великодушан на сваком кораку и са ким год би се срео. Увек је давао животне лекције и поуке и на сваком кораку нас је наводио да размишљамо и будемо сложни. Био је изузетно образован и пажљив човек, са огромним знањем и искуством, које нам је преносио кроз сваки разговор. Сви који су га познавали много су га волели и а до дана данашњег га се радо сећају не само пријатељи и породица, већ и комшије и познаници. Особине његове
личности као што су херојство, патриотизам, жртвовање, понизност и ћутање нису се појавиле изненада. Благоје је те особине стицао од детињства, у роду Бјелопавлића, где је од малих ногу, посматрајући своје претке, а посебно свог ђеда Лазара, коме се дубоко дивио, учио како се жртвовати у одбрани земље и Отаџбине. Импулс или импровизација нису имали никакве везе с његовом личношћу. Благоје никада није импровизовао, због чега није ни било изводљиво да је отрчао у амбасаду да тражи помоћ за ликвидацију Павелића. Све одлуке мог оца биле су пажљиво планиране. Био је човек који је обраћао пажњу на детаље и перфекциониста. О заблудама које су написане о Благоју говорим у другом делу књиге. Благоје никада није изазивао мржњу или огорченост код других, никада није поступио неправедно или окрутно ни са ким ко га је познавао, већ је у другима увек будио нежну љубав. Зрачио је посебном енергијом и јединственом харизмом. Био је побожан, брижног срца и веома привржен. Такође, имао је веома специфичан смисао за хумор. Гледао је са одређеном дозом киселости ствари и људе, која је углавном карактеристична за високо интелигентне особе. Гледао је оштро и проницљиво на све, што је значило да је увек био корак испред онога што ће се догодити. Те личне особине су му омогућиле да прође кроз усташку гарду, да не буде откривен и да преживи атентат на једног од највећих диктатора и човека који је починио највећи геноцид у историји над српским народом. Да би преживео, било му је потребно много самоконтроле, храбрости и понизности. У књизи разоткривам различите аспекте његове личности, који показују да је био и да јесте огроман карактер. Такође га смештам у његово време, у ратни и послератни сценарио, где разоткривам саучесништво влада, тајних служби и Католичке цркве у машинерији у којој су се скривали попут пацова у ватиканским ходницима. У Аргентини још не желе да признају основну улогу коју је генерал Перóн имао у довођењу нациста и усташа после рата и кључну улогу коју су они имали као владини саветници у техникама мучења и као председникови телохранитељи. Били су пријатељи диктатора у Латинској Америци, уз све накнаде о почасти које су тиме добил и. Добили су лажне идентитете и уживали су у злату и имовини оних који су масакрирани, мучени и истребљени у концентрационим логорима. Врло мало је било оних који су изручени и којима је суђено, такви су били у мањини. Већина њих није кажњена и уживала је тако до старости. Нико не жели да призна кривицу.У другом делу књиге приказаћу Благојеве херојске аспекте, који су га навели да изврши атентат. Усред толиког саучесништва, младић, који је дошао из далеких земаља, који је својом пушком бранио своју земљу од нацистичке и фашистичке инвазије, није заборавио никога од оних који су у тој борби изгубили живот. Још није био основао породицу. Када је прочитао вест о Павелићевом скровишту, срце му је експлодирало. Његов патриотизам је и даље био исти као пре. Утеха коју је постигао својим напорним радом није му помутила мисли ни њему, ни било коме од четника с којима је припремао атентат. Ослободилачка револуција се догодила управо у Аргентини. Перóн је био избегао у Мадрид. Благоје је оставио за собом све што је постигао и отишао у Буенос Аирес. После Поглавника. Писало се ново поглавље српске историје, казала је Марије Јововић.
личности као што су херојство, патриотизам, жртвовање, понизност и ћутање нису се појавиле изненада. Благоје је те особине стицао од детињства, у роду Бјелопавлића, где је од малих ногу, посматрајући своје претке, а посебно свог ђеда Лазара, коме се дубоко дивио, учио како се жртвовати у одбрани земље и Отаџбине. Импулс или импровизација нису имали никакве везе с његовом личношћу. Благоје никада није импровизовао, због чега није ни било изводљиво да је отрчао у амбасаду да тражи помоћ за ликвидацију Павелића. Све одлуке мог оца биле су пажљиво планиране. Био је човек који је обраћао пажњу на детаље и перфекциониста. О заблудама које су написане о Благоју говорим у другом делу књиге. Благоје никада није изазивао мржњу или огорченост код других, никада није поступио неправедно или окрутно ни са ким ко га је познавао, већ је у другима увек будио нежну љубав. Зрачио је посебном енергијом и јединственом харизмом. Био је побожан, брижног срца и веома привржен. Такође, имао је веома специфичан смисао за хумор. Гледао је са одређеном дозом киселости ствари и људе, која је углавном карактеристична за високо интелигентне особе. Гледао је оштро и проницљиво на све, што је значило да је увек био корак испред онога што ће се догодити. Те личне особине су му омогућиле да прође кроз усташку гарду, да не буде откривен и да преживи атентат на једног од највећих диктатора и човека који је починио највећи геноцид у историји над српским народом. Да би преживео, било му је потребно много самоконтроле, храбрости и понизности. У књизи разоткривам различите аспекте његове личности, који показују да је био и да јесте огроман карактер. Такође га смештам у његово време, у ратни и послератни сценарио, где разоткривам саучесништво влада, тајних служби и Католичке цркве у машинерији у којој су се скривали попут пацова у ватиканским ходницима. У Аргентини још не желе да признају основну улогу коју је генерал Перóн имао у довођењу нациста и усташа после рата и кључну улогу коју су они имали као владини саветници у техникама мучења и као председникови телохранитељи. Били су пријатељи диктатора у Латинској Америци, уз све накнаде о почасти које су тиме добил и. Добили су лажне идентитете и уживали су у злату и имовини оних који су масакрирани, мучени и истребљени у концентрационим логорима. Врло мало је било оних који су изручени и којима је суђено, такви су били у мањини. Већина њих није кажњена и уживала је тако до старости. Нико не жели да призна кривицу.У другом делу књиге приказаћу Благојеве херојске аспекте, који су га навели да изврши атентат. Усред толиког саучесништва, младић, који је дошао из далеких земаља, који је својом пушком бранио своју земљу од нацистичке и фашистичке инвазије, није заборавио никога од оних који су у тој борби изгубили живот. Још није био основао породицу. Када је прочитао вест о Павелићевом скровишту, срце му је експлодирало. Његов патриотизам је и даље био исти као пре. Утеха коју је постигао својим напорним радом није му помутила мисли ни њему, ни било коме од четника с којима је припремао атентат. Ослободилачка револуција се догодила управо у Аргентини. Перóн је био избегао у Мадрид. Благоје је оставио за собом све што је постигао и отишао у Буенос Аирес. После Поглавника. Писало се ново поглавље српске историје, казала је Марије Јововић.
Уз струне гусала скупп су поздравили гуслари Жељко Бугарин и Боривоје Делетић.
