Пише: Мухарем Баздуљ
О почетку прве озбиљније кризе пред којом се нашла Влада Здравка Кривопића, писали су многи, али је суштину њене генезе најтачније описао Жељко Пантелић: „Политика је занат као и сваки други, ко му није вичан или га није научио, осуђен је да проклизава на сваком кораку. То се управо догодило црногорском министру Владимиру Лепосавићу. Искусни политичар не би никада направио грешку попут његове да у Скупштини одговарајући на посланичка питања износи своје личне ставове. Министар Лепосавић је био толико наиван да је пао на класичну провокацију ДПС-а и Ђукановићевих сарадника који већ годинама сеју мржњу и подозрење између Срба и Бошњака у Црној Гори. (…) Упадање у замку Лепосавића је још више дилетантски чин јер му је питање достављено написмено и могао је добро да промисли пре него што је дао одговор у скупштинској сали. Било је довољно да се позове на резолуцију коју је усвојила Скупштина Црне Горе пре десетак година, готово истоветног садржаја као и она усвојена у Србији, и да затвори уста посланицима из ДПС-а (…)“.
Али добро, десило се то што се десило; не плаче се над проливеним млијеком. Ваља учити из грешака и побринути се да се барем оне сличне не понављају. Како вријеме иде, како се повећава нервоза и у ДПС-у и у регионално повезаним интересним групацијама, бива све јасније колики су шок представљали резултати избора од 30. августа. Писано је већ о томе, али није згорег поновити: из Ђукановићеве перспективе, то је била савршена олуја.
Бијес због Закона о вјерским заједницама, енергија окупљена око литија, економски суноврат који је отпочео још раније, а пандемија га је убрзала, плус немогућност прикупљања „гарантованих“ дијаспорских гласова због отежаних путовања, све је то синергијски утицало на резултат, с тим да би побједа опозиције и поред тога могла да изостане да није било мудро вођене кампање преко три листе, уз изостављење „уобичајених осумњичених“ из првог ешалона, те да иза предизборног договора о постизборној коалицији није постојало чврсто обећање, да кажем беса.
У побједничкој еуфорији, многи су заборавили да тридесети август за Ђукановићев режим једва да је био почетак краја, можда прије нека врста краја почетка. Тешко да у свијету постоји земља са дубље и чвршће инсталираном „дубоком државом“: од безбједоносних структура до државних медија. У том смислу, заиста, како је и говорено, кључни задатак ове Владе није посвемашња реформа, него тек осигурање услова да се наредни општи (као и предсједнички) избори одрже у колико-толико фер атмосфери. Само што за то никако није довољна половина уобичајеног мандата, питање је заправо је ли довољан и цијели мандат.
Ипак, и ситне, скоро козметичке, промјене, које је Влада успјела да донесе интензивирале су хистеричну ДПС-ов(ск)у идентитетско-одбранашку кампању. Јасно је да свака недјеља и мјесец мандата ове Владе, овако или онако, круни стубове њихове дубоке државе. Отуд се не бирају средства у покушајима њеног рушења.
То што су локални избори у Никшићу показали да ДПС није имао осипања гласове у пола године након општих избора дало им је с једне стране додатну снагу, но нема ипак претјераних индиција да им се паника примирила. Види се то из потпуно очајничких покушаја обарања Владе из регистра „ако прође – прође“.
Гостујући на РТЦГ-у, који, по свему што се може видјети, још у највећој мјери контролише, па још у својој омиљеној емисији, код своје омиљене новинарке, Мило Ђукановић је проговорио, штоно кажу, њим самим. Свега је ту било: бриге због унутрашње нестабилности, односно неповјерења које се развија код НАТО и ЕУ партнера, пророчких најава да ће борба против великосрпског национализма бити нешто чиме ће се морати бавити и будуће генерације, најава обрачуна са интерним слабостима унутар ДПС-а и неувјерљивих изговора и демантија кад је ријеч о властитој улози у ратовима деведесетих. Све је то, међутим, било донекле већ виђено и рутинерски док није бљеснуо са оригиналном тезом према којој је Кривокапићева Влада заправо већ пало, само тога још свјесна, ваљда као онај фамозни којот из цртаног филма о Птици тркачици, који је у стању да хода зраком изнад понора све док не погледа надоље.
Ево како су то сажели на порталу Антена М, изразито прођукановићевском, да не испадне да нешто злонамјерно тумачимо: „Наводи да је убијеђен у исправност тумачења да је Влада [пала] према члану Устава који прописује да Влада пада ако до 31.03. не предложи буџет парламенту. ’30. марта у поноћ буџет није предложен и Влади је по сили Устава истекао мандат и она се мора сматрати делегитимисаном. На потезу је парламент који то мора да констатује, да позове предсједника државе да додијели мандат за састав нове Владе’, рекао је Ђукановић.“
На овај Ђукановићев софизам, може се заиста упецати само неко ко никад није пријављивао испите или се кандидовао на неком конкурсу или натјечају, ко никад није плаћао неки рачун до тачно одређеног рока, и тако даље, и томе слично. То да се кад је рок отворен до неког датума, подразумијева да је урачунат и тај датум, је толико здраворазумски да чак и не тражи додатно појашњење.
Ако Влада мора да предложи буџет до 31. марта, јасно је да је рок испоштован ако је буџет предложен 31.марта. По Ђукановићевој логици, ако се, рецимо, неки испит пријављује од првог до петог јуна, студент има само три дана да га пријави: други, трећи и четврти. Јер ако „до петог“ искључује пети, онда и „од првог“ искључује први.
Али добро, Ђукановић је давно студирао, па да му нађемо адекванији примјер. Он је човјек којем нису стране кредитне картице. Ако на картици стоји да је валидна, рецимо, до маја 2021. године (05/21), сигуран сам да зна да се том картицом може служити до посљедње секунде маја мјесеца, односно да не мисли да му истиче с крајем априла.
Било како било, што Кривокапићева Влада дуже влада и што се озбиљније мијеша у свој посао, картица Ђукановићевог свевлашћа све је ближе свом истеку. Само о томе је овдје ријеч. Све друго је димна завјеса.
Извор: Преокрет
