О принцу Ђорђу и краљу Александру Карађорђевићу писало се и причало доста нарочито током последњих година, али је чињеница да је краљ Петар И имао и ћерку много мање позната. Јелена Карађорђевић била је његово најстарије дете и прво које је доживело одрасло доба. Ово је прича о трагичној судбини заборављене српске принцезе.

Јелена Карађорђевић била је најстарије дете краља Петра Првог и кнегиње Зорке, ћерке црногорског краља Николе И и сестра принчева Ђорђа и Александра, каснијег краља СХС и Југославије.

Њену судбину одредиле су две чињенице. Прва је била та што је била у блиским родбинским односима са царском породицом Романов – била је сестричина Анастасије Петровић и Милице Петровић. Прва је била супруга великог кнеза Николаја Николајевича Млађег, унука цара Николаја И. Друга се удала за великог кнеза Петра Николајевича, другог унука Николаја И

Друга чињеница има везе са временом када је живела. Јелена је рођена на Цетињу 4. новембар 1884. па се њен животни век поклопио са неким од најбурнијих догађаја на балканском, али и светском нивоу. Преживела је оба балканска рата, Први светски рат, Фебруарску и Октобарску револуција.

То што је тада доживела пратило ју је до краја живота…

Несрећне околности пратиле су Јелену још од тренутка рођења. На свет је дошла на Цетињу где је породица Карађорђевић нашла дом након изгнанства из Србије. Њена мајка Зорка умрла је док је Јелена још била дете па је бригу о њој углавном преузела бака, кнегиња Милена, као и тетке Анастасија и Милица.

Јелена је израсла у ванредно образовану девојку. Говорила је неколико језика и похађала интернат намењене дамама из високог друштва тадашње Европе. Чињеница да јој је добар део породице био окренут ка Русији, определио је и њен живот – када је дошло време за удају, судбоносно “да” изговорила је 1911. Ивану Констатиновичу који је био најстарији син великог кнеза Константина Константиновича и праунук руског цара Николаја Првог.

Кажу да је брак који је почео као политички израстао у везу пуну љубави и разумевања. По доласку у Русију Јелена је студирала медицину на универзитету у Санкт Петербургу, све док није родила прво дете – сина Всеволда Ивановича 1914. Годину дана касније, родила је и ћерку Јекатарину Ивановну и након тога се потпуно посветила породици.

Ипак, налазила је времена да помогне отаџбини. Као принцеза удата за кнеза из царске породице Романов била је веома активна у раду Српског комитета – удружења које је помагало Србији током балканских ратова. Још и више од тога њен утицај је био важан јер је допринела представљању Србије и њених интереса у руском друштву и јачању веза између два народа.

Бавила се и хуманитарним радом и била милосрдна сестра.

Фебруарска, а затим и Октобарска револуција из корена су промениле живот принцезе Јелене Петровне како је у Русији била позната.

Јелениног супруга, великог кнеза Ивана, бољшевици су прогнали прво у Киров, затим у Јекатеринбург и најзад у Алапајевск. Јелена је пратила супруга све до његовог трагичног краја 18. јула 1918. – дан након убиства царске породице, Иван је страдао заједно са рођацима. Њихово убиство било је нарочито сурово – претучени су, одведени у напуштени рудник и бачени у дубоку јаму у коју су затим бољшевици бацили гранате. Након тога преко отвора набацано је грање и све запаљено.

Непосредно пре убиства Иван убедио Јелену да покуша да стигне до њихове деце које је чувала рођака. Она је тако кренула на пут пре страшног мужевљевог краја и није знала да је настрадао. На путу су је заробили бољшевици и наредне месеце је провела у затворима – у Јекатеринбургу, Перму, а затим и у Москви.

Све то време, Јелена није знала ни где су јој деца ни где јој је муж. Надала се да су успели да напусте Русију и да је чекају негде у Европи.

Коначно, посредовањем српске и норвешке мисије у Русији, које су покушавале да извуку преживеле чланове породице Романов ван земље, Јелена је почетком 1919. ослобођена! Тада је сазнала за страшну судбину свог супруга, али и то да су јој деца на безбедном! У октобру 1918. она су пребачена су за Шведску, а неколико месеци касније и Јелена је добила дозволу да им се придружи.

Ту није желела да остане. Са децом се пребацила у Париз, а након тога дошла у Београд код оца, краља Петра Првог. Након његове смрти 1921. неко време је остала код брата, краља Александра, да би се на крају преселила у Лондон, па затим у Ницу.

И син и ћерка студирали су јој на Оксфорду. Њена ћерка, Катарина Ивановна, била је последњи члан породице Романов рођен у Русији. Била је изузетно образована иако, иронично, није говорила руски језик. И њој и брату мајка је забранила да га уче јер су сећања на ту земљу и трагедију коју су доживели била и сувише болна.

Што се Јелисавете тиче, она се више никада није удавала. На неки начин, никада више није имала ни прави дом. Углавном је живела по хотелима. Кажу да је до краја живота волела свог настрадалог супруга и да без њега није желела да прави нови дом.

Након 1945. више није могла да се врати у Србију. Умрла је у октобру 1962. у Ници где је и сахрањена. Њени остаци пренети су у Србију и данас почивају у крипти породице Карађорђевић у Тополи.

Извор: сербиантимес