Пише: Светислав Домазетовић, аналитичар
Можда је прави проблем што нема трагедије…
И нема ништа тужније од земље која, корак по корак, неизбјежно постаје апсурдна.
* * *
Размишљам о читавој лепези ситуација, из којих се не вадимо готово пола вијека.
Не само да се оне успјешно трансформишу, регенеришу, доживљавају ко зна више коју младост по реду, већ се исте и оплођавају…
После (разно)разних поразних искустава, у виду „тражења нових путева на (пра)старим или лажним мапама…“, постаје уочљиво да се прави проблем евидентног крије у томе, што код нас нема „трагедије“, него се потонуће дешава постепено, неком варијантом ефекта „скуване жабе“, тј. завртањем једне по једне славине достојанства.
Овдје нема ни оног „људског“, јер оно што ми себи радимо, а изнад свега ДОЗВОЉАВАМО и ПРИХВАТАМО, није ни животињама пријемчиво.
Из овога слиједи констатација да нема ниста тужније од земље која неизбјежно, својом вољом, лажним прагматизмом, дубоким поремећајем мјерила вриједности, постаје апсурдна…
* * *
Што би ту могла урадити „трагедија“??!
Пробудила би својим шок ефектом нашу, небитним стварима, запрложену свијест!
А, потом би, као природна реакција на „буђење“ свијести, мотка у буквалном смислу ријечи, означила крај за оне који су у глибежу пливали и желе то, до својих чукунунучади и даље да упразњавају.
* * *
Умјесто манипулативних, праве, животне ствари би заузеле своје мјесто.
Људи који би то повели и омогућили, били би медју звијездама, а
не они, чија је једина способност да сакрију своју НЕСПОСОБНОСТ.
