Пише: др Петар Милатовић Острошки
Ја, Јосип Броз, звани Тито, мајку вам божију, за кога кажу: да сам србогладни србождер; двоструки зликовац, ратни и мирнопски; највећи син народа и народности чији су најбољи синови живјели (живјеће и даље!) најгорим пасјим животима; троструки народи херој који се, кажу, мајку им божију, прославио убијањем голоруког народа; доживотни предсједник, а и касније (послије мене опет – Ја!); отац три нације (македонске, црногорске и муслиманске) од постојеће српске на њену штету, мајку јој божију; свемогући који је све богове претворио у најгоре скотове; двоножно божанство које су узалуд потајно клели и јавно, антологијском сервилношћу, патолошки вољели, мајку им божију; – прије него одем, наравно привремено, остављам трајни тестамент, да с њим, као тапијом умјесто барјаком, машу сви моји следбеници и с лијева и с десна и по средини, као и сви моји противници, мајку им божију!
Главни циљ мога тестамента јесте нада свих оних без наде који ће говорити: „Док је Тито био жив, било нам је боље!“, што значи да ћу ја, по овом тестаменту, поново доћи међу народ који ће ме послије смрти чувати ревносније него што сам га ја таманио до истребљења од њиховог Ивањдана 1941. године када је Србин пуцао у Србина и отрцану паролу бана Натлачена „Србе на врбе“, замијенио далеко ефикаснијим мојим титоизмом: „Србе на Србе“!
Тај луди народ, мајку му божију, који патолошки прогони синове одане и ревносно устоличава пробисвијете и протуве продане, плести ће Ивањданске вијенце, не од цвијећа него од симбола са свога образа који су копита на њиховим образима које оставише моји Тројански коњи са магарећим отисцима, по образу, мозгу и срцу српског народа, мајку му божију и по овом тестаменту пјеваће се широм Бестрагије:
„Жив је Тито, умро није,
док је лудих Срба и Србије…!“,
иако сада испред аустријског парламента сљедбеници оног књижевника ултранационалисте из богоборачке Црне Горе, како га називају моји Аустријанци пјевају испред аустријског парламента, америчке, њемачке и енглеске амбасаде:
„Друже Тито, ми ти се кунемо,
усташа си, мајку ти јебемо…!“,
дакле, мајку вам божију, мораће наредних 100 година да се из освете пјева:
„Жив је Тито, умро није,
док је лудих Срба и Србије…!“,
а ко у то посумња боље да се ни родио није, прогутаће га његови ближњи, они који никад не косте него крв пију и глођу кости својих ближњих, дакле као да никад постојао није!
Овај мој тестамент је логична последица општеприхваћене нелогичности по којој је сва државотворна мудрост смјештена у свега три заповјeдне реченице:
1) „Ћути и трпи!“;
2) „Не може шути са рогатим!“
3) „Криву Дрину нико не исправи!“.
Овај мој тестамент треба схватити као мементо мори свим покојницима који су захвално љубили гробарске лопате у рукама њихових гробара.
Овом ком тестаменту је претходило моје Јеванђеље зла које је из домена важности брисало свa претходна јеванђеља у појединачној и колективној свијести, мајку вам божију!
(Одломак из нових прилога за историју злог доба „Тестамент тиранина Јосипа Броза (мистериозофија злоупотребе народа) из пера др Петра Милатовића Острошког, Први дио; издавач „Глас Срба“, Беч 27. август 1994. године, тираж 10 хиљада примјерака,
CIP– Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
886.1/.2(436)-7
ИД=30046988
Спонзори овог политичко-сатиричног романа: Милорад Боснић (Њемачка), Милорад-Миња Николчин (Аустрија) и Рајица Аврамовић (Аустрија).
