Пише: Иван Милошевић
Радосни су дани, прилика да човјек себе и друге схвати дубље и из угла вјечности. Барем тих пар дана треба одахнути од политике, свакодневних глупости и апсурда и покушати самога себе дефинисати као човјека који мисли и који је слободан. Међутим, за Србе из Црне Горе тешко може да важи та формула духовне катарзе. Њихова појединачна егзистенција тешко се може одвојити од њихове колективне судбине, а она је у Црној Гори тренутно у таквом стању да може да је опорави једино нека интервенција вјечности, односно васкрс скоро заборављених вриједности, уснуле традиције и сопствених темеља!
Као нигдје у српским земљама, Срби у Црној Гори су на таквом духовном распећу да им је вода већ прешла преко грла и почели су да се даве у сопственим заблудама о томе шта јесте, а шта није Црна Гора и куда они са њом таквом каква је треба да иду или да је већ сада напусте и почну да граде неке своје духовне и политичке магистрале. Срби у Црној Гори имају два камена око врата. Један представља већинска антисрпска расположења свих осталих према њима и њихово уједињавање против Срба, а други Срби носе у својој души и никако да се тога ослободе и баце тај камен у дубоку воду или га негдје дубоко закопају – комунизам! Та два противника трују српску душу, држе је у оковима и не дају јој да буде слободна и да барем добије елементарне услове за опстанак. Распети између та два противника, Срби из Црне Горе још увијек никако да дефинишу своје захтјеве или им противници то не дозвољавају и никако да схвате да Црна Гора није онаква каквом је они замишљају, већ да се промијенила, родила нове нараштаје који без антисрпства као да нијесу живи, као да их нема и који само захваљујући антисрпству постоје, дишу и рачунају се живим уколико су антисрби!
Уколико се то преведе на политичку сцену то значи да ДПС, СДП, СД, Демократе, СНП, УРА и све мањинске странке, имају основну политичку агенду која подразумијева одбрану од Срба, како од оних домаћих, тако и оних из Србије или Српске. Насупрот њима налазе се Нова српска демократија, ДНП и неколико мањих странака. Наравно, на страни Срба је Митрополија црногорско приморска, као најдубљи темељ српског постојања и опстанка српскога народа у Црној Гори. Нажалост снага, мислим на политичку, ових других за неко догледно вријеме никада неће бити толика да превлада аксиоматично антисрпство оних првих и њихову опсесивну и патолошку фобију од Срба и њиховог учешћа у јавном животу. Захваљујући кардиналној грешци заклетих антисрба прије неколико година, ради се о ДПС-овом закону о слободи вјероисповијести, Срби су успјели да остваре тијесну већину, али и та већина почивала је на климавим ногама грађаниста из УРЕ којима није требало пуно да се освијесте и врате у своје природно јато са ДПС-ом и осталим сателитима те странке! Мислим да је понављање сличног сценарија од оног 30. августа немогуће и да Срби на изборима немају чему да се надају. Биће прегласани и побијеђени од поменутих противника и биће велика ствар и велико изненађење уколико се нађу у прилици да о нечему одлучују из министарских и осталих државних кабинета!
И шта онда чинити? Па оно што сам предлагао и раније. Срби треба да се окрену себи, својој свеукупној, а прије свега духовној афирмацији (ослобађању од комунизма, на првом мјесту) и тамо гдје су у већини морају се изборити за свој систем образовања и организовања цјелокупног свакодневног живота на српским вриједностима. Не може се и не смије се више дозволити да Србокомунисти из Берана, Мојковца, Херцег Новог … пресудно утичу на формирање локалних власти у тим градовима и мора се обичним Србима објаснити да не гласају за србокомунистичке странке (Демократе и СНП) и да њих треба елиминисати из српског политичког живота, а не уливати им нову снагу и дјелећи им одборничке и остале мандате! Такве странке када буде стани -пани увијек ће бити против Срба и неће их зарезивати ни пет одсто, јер комуннстима, па и овим српским, урођена је мана власт по сваку цијену, па и са ђаволом уколико треба! Ваљда је СНП и њен улазак у Дританову владу, понајбољи доказ за то!
Стога у се и у своје кљусе и са вјером у Српску православну цркву и Митрополију црногорско приморску у бој и то у онај духовни и политички. Духовни подразумијева ослобађање од прелести комунизма, а онај други једну политичку српску организацију са комплетним друштвеним српским системом и његово спровођење у градовима гдје Срби имају већину. Срби спас за себе треба да траже у локалним срединама, јер на републичком нивоу тешко могу да остваре превласт, јер су сви против њих! Па, када су сви против нас, будимо барем сложни и одупримо се противницима, али не њиховим методама, него српским јединством и свијешћу да само таквим Србима ће и Бог помоћи! Нажалост или срећом, понајбољи савезник Срба не долази са овога свијета. Политички и духовни противници Срба то добро знају, па због тога и толико засипају Србе прелестима комунизма!
Да би опстали морамо да будемо своји. Па и по цијену да и дио србокомуниста буде против нас! Није лако, али ваља покушати. До сада то нико није урадио, али када се мора није тешко, јер Срби више не смију да понављају сопствене грешке! Оне их воде у загрљај природних непријатеља и на јасле регенерисаног комунизма чије је основно гесло бити против Срба и то до посљедњег Србина!
Можда и гријешим, али вриједи покушати!
