Пише: ђакон Павле Љешковић
Као и свака доминантна идеологија која одређује и дефинише неку епоху постојања људског рода, тако и либерални капитализам, који се на нашим просторима манифестује кроз појаву радикалног евроунијатства као концепта који нема алтернативу, има своје принципе којима настоји да регулише живот, дјелање и размишљања сваког човјека. У смјернице, према којима је дужан свако да усклађује своје животне навике, спада свакако и она која се тиче самог доживљаја институције празника и начина празновања.
Због скучености простора, ми ћемо се у редовима који слиједе трудити да у најкраћим цртама опишемо однос према појави празника, у оним епохама које су, бар према нашем скромном расуђивању, у великој мјери одредиле свијест и начин размишљања људи нашег поднебља, па самим тим и њихов однос према оним данима у години које сматрају празничним. На тај начин ћемо покушати да објаснимо и савремена одступања, карактеристична за људе који су само номинално вјерници, а у стварности не практикују светотајински живот Цркве, у прослављању значајних датума у животу Цркве.
Стари Завјет и празници
Наше вријеме одликује постепено и скоро непримјетно напуштање обичаја и навика људи, према којима је баш недјеља тај дан који се безусловно мора провести у одмарању од свакодневне рутине и обавеза. Наиме, све је заступљенија појава великих трговачких ланаца, малих продавница и сличних објеката, чије је радно вријеме потпуно еквивалентно њиховим обавезама у осталим данима седмице. Такође, све више срећемо људе који овим даном журе на своје радне обавезе.
Но, треба рећи да хришћанско одмарање недјељом вуче корјене из старозавјетног култа суботе, будући да је она била последњи дан седмице, која се у њој врхунила. Чињеница да је Бог шест дана стварао свијет, а да је седмог одмарао, инспирисала је и крајње утицала да Закон установи институцију суботе, као дана ултимативног одмора, у којем је прецизно дефинисан и одређен чак и број корака који се у њему може прећи.
Такође, празновање Пасхе у свим својим фазама, имало је велику улогу у историји Старог Израиља. За вријеме његовог номадског периода, баш као и у вријеме освајања хананске земље, и коначно након изласка из Египатског ропоства, смисао и значај Пасхе се потпуно допуњавао и обогаћивао.
У периоду непосредно прије доласка Христа, овај празнике се свео на спомен изласка из Египта, четрдесетогодишње лутање кроз пустињу и улазак у Обећану земљу, поставши тако празником људске историје.
Велику важност за стари Израиљ имао је и празник Педесетнице, везан за природу, будући да је био празник свеопштег цвјетања, првих изданака, плодова и растиња. Касније се овај празник врхунио у спомен на Мојсијев одлазак на Синај, склапање савеза са Богом, добијање заповјести и установљење Закона. У значајне празнике спада и дан Помирења, који се празновао почетком нове године, а симболизовао је суд између Бога и народа његовог, те доношење саме пресуде. Празник Сјеница, који је уведен при уласку у Обећану земљу је био везан за земљорадњу. Празновао се седам дана, са свакодневним богослужењем у јерусалимском храму.
Кратак осврт на празнике везане за религију Старих Словена
Слободно можемо рећи да су и празници Старих Словена били везани за природу и вријеме. Дух анимизма и паганизма који су били преовладавајући у то вријеме, одређују ондашњу праксу празновања. Самим тим су и празници морали бити повезани за жетвом, вршидбом, косидбом и слично.
Први значајни празник била је Кољада (21. децембар), дан зимског солстиција. Назив потиче од имена коледа, духа или божанства зимског солстиција. Стриненија (9. март) – када се поштовало паганско божанство Весна. Масленица (21. октобар) – када се правила лутка од кукуруза. Најважнији празник је био посвећен Перуну, и између свега осталог, обухватао је и приношење жртава. Остали празници су били Русалка, Купала, Медов спас и други.
Комунизам и његови празници
Оно што у значајној мјери карактерише ову тоталитарну идеологију јесте тежња да се из свијести народа који јој је потчињен избаци навика празновања црквених празника. Међутим, идеолози комунизма су брзо увидјели оно што и још једна безбожна наука, позната под именом социологија, не спори. Наиме, многи социолози су дошли до схватања према којем празновање празника припада најдубљој основи људског бића, живота и културе. Стога се и у оквиру комунизма почињу обиљежавати разни датуми везани за устанке (4. јул – дан борца, 7. и 13. јул и сл.) баш као и рођендани „великих вођа“, „дан републике“ и сл.
У цијелом конгломерату усиљених празника, нарочито треба издвојити 1. мај – празник рада, који је у неком својим облицима преживио у нашем региону, па чак и у остатку Европе, све до данас. Наиме, 1. маја 1886. године у Чикагу је дошло до великих демонстрација радника, које су предводили махом ондашњи комунисти и анархисти. Комунистичка интернационала установљава овај празник, који је, попут 8. марта –дана жена, такође рођеног у истој идеолошкој кухињи, постао симбол ове идеје. Нимало случајно постављен у приближно вријеме празновања Васкрса, са интенцијом да га замијени, овај датум се у различитим државама различито прославља. У титоистичкој диктатури, редовна декорација 1. маја биле су запаљене гуме на путевима и излетиштима, као и све оно што симболизује нерад, а истовремено нимало не угрожава ондашњу бирократију и естаблишмент. Као такав, овај начин празновања 1. маја се очувао и у наше доба.
Укратко о хришћанским празницима
Јасно је да је, као и у многим другим областима, старозавјетна пракса прилично утицала на постепено формирање и установљавање хришћанског календара. Као што је Стари Израиљ поштовао суботу, тако Нови Израиљ празнује недјељу – Дан Господњи, који је седмични спомен на најзначајнији моменат људске историје – Васкрсење Христово. Еквивалентна Старој Пасхи је Нова Пасха – празник Васкрса. Као што је Дан Господњи седмично подсјећање на велики догађај, тако је Васкрс, тај својеврсни Празник над празницима, његово годишње спомињање. Као што термин „пасха“ на старојеврејском језику значи прелазак, тако је у хришћанској свијести овај термин еволуирао у прелазак из смрти у живот.
На старозавјетну Педесетницу надовезује се празник силаска Светог Духа на апостоле. Хришћанска Педесетница се назива и рођенданом Цркве, јер дејством Духа, Црква постаје тајанствено и мистично тијело Христово. Са празником Сјеница подудара се хришћански спомен на улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети. Поменути празници називају се Господњи, а у њих још спадају и: Крстовдан (празник уношења Часног Крста), Божић (спомен на рођење Христово), Богојављење (подсјећање на значај крштења Господњег и јављања Бога као Свете Тројице), Вазнесење Господње (сам назив празника говори да је он подсјећање на Христово Вазнесење) и Преображење (спомен на чудесни догађај на гори Тавору).
Такође, у хришћанској хеортологији[1] посебно мјесто заузимају празници посвећени Пресветој Богородици, у које спадају: Рођење Пресвете Богородице, Ваведење у храм, Сабор Пресвете Богородице, Благовијести, Покров, Успење… Велику важност црква придаје и светом Јовану Крститељу, херојима вјере – Светим мученицима, баш као и војсци архангела и светима – којима је испуњен православни хришћански календар.
Одговор на изазове нашег времена
Општи тренд глобализације пријети да са историјске сцене склони све оно што сматрамо традиционалним вриједностима. У угрожене постулате функционисања здравог друштва спадају: породица, као и сама институција брака, традиционалне религије и морал који проистиче из њиховог учења, слобода мишљења, право на критику владајућег система и слично. Владајући апарат се труди да уреди све – од образовних институција до трибина фудбалских стадиона (навијачке групе се медијски сатанизују, не толико због хулиганизма, који им је свакако својствен, него због чињенице да је трибина последње мјесто на којем се може чути и другачије политичко мишљење у односу на владајуће, прим.аут.). Такође су угрожене и културне вриједности: философија и књижевност се маргинализују, осим ако нису у служби владајућег естаблишмента, а сви музички правци који позивају на слободу мишљења (џез, блуз, рокенрол и сл.) имају симболичну заступљеност на медијском простору.
Концепт либералног капитализма се огледа у замјени модела људског друштва зарад јединственог глобалног система. Човјек је сведен на индивидуалну подршку раду и куповној моћи, тј. на потрошача и произвођача. Одличну антиципацију епохе у којој живимо препознајемо у, сада већ евергрину, пјесми Lost in a Supermarket од групе The Clash. Заиста су огромне хале ланаца супер-маркета симбол нашег времена, будући да баш они човјеку стварају слику лажне слободе избора. Сваки појединац у њима купује артикле за које сматра да су му потребни, док поред оних других напросто само прође. Тако се човјек односи и према свему осталом у животу, па самим тим и према Цркви и црквеном животу.
Наиме, велики број људи који себе сматрају за вјернике, попут понашања у супермаркетима, и у Цркви узимају само оно што сматрају да им је потребно, а све остало исувише лако одбацују. Светотајински живот Цркве, нпр. Свету Тајну Исповјести посматрају као „артикал“ поред којег ваља проћи, док у празновању великих празника Цркве масовно узимају учешће.
Подразумијева се да се то празновање, попут првомајских уранака, најчешће своди на богату трпезу и слободне дане на послу. На тај начин, важни православни празници у очима номиналних вјерника бивају поистовјећени са световним празницима, које одликује духовна празнина. Датуми и називи државних празника се мијењају у зависности од идеологије режима који је на власти, али је унутрашња закржљалост и празнина оно што их све неизоставно дефинише и одређује. Наше вријеме, које смо дефинисали као период либералног капитализма и потрошачког друштва, оваквом поимању празника додало је и форму индивидуализма, будући да је празнични дан постао још један повод да се човјек осами и отуђи од родбине, пријатеља, сарадника на послу, итд.
Насупрот свему овоме, хришћанско празновање карактерише двострука радост. Најприје, то је радост заједнице која се пројављује на Литургији, гдје хришћани окупљени око заједничке чаше спасења, пјевају литургијске химне и пројављују присусутво Царства Небеског, као основног циља хришћанског живота и дјелања. Други сегмент празновања јесте ми и радост у души и унутарњем бићу сваког хришћанина понаособ. На овакву радост и дјелање хришћанин је призван и након завршетка празничног дана. Оно је његов неизбјежни пратилац и помагач кроз читав живот: од духовног рођења, па све до упокојења у Господу. На тај начин постаје схватљиво и оно што, бар на први поглед, изгледа нелогично, а то је чињеница да се у православној монашкој традицији и аскетском поимању чак и туга назива „радосном тугом“.
Хришћанин се не радује само празнику. Он се радује посту и уздржању, том својеврсном тјелесном и духовном бјекству од овоземаљских „благодати“. Тим осјећањима обилују и богослужбени текстови, тропари, кондаци и канони који су цвијет хришћанске химнографије. Само вођени том радошћу можемо разумијети и православну иконографију и фрескопис. Дакле, само та радост чини доживљај празника потпуним и испуњеним. Због ње је било који православни празник далеко изнад првомајских уранака, 29-то новембарских свињокоља, махања застава по трговима праћених музиком лоших локалних музичких скупина, и слично.
Само ова радост може учинити да се човјек не осјећа као креатура, изгубљења у чудовишном супермаркету наше епохе.
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цеттињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
[1] хеортологија је наука о празницима
